Nisu samo oči međunarodnih posmatrača bile, ovih poslednjih dana i nedelja, usmerene na predizbornu političku scenu u Srbiji. Jednako pažljivo, promene u odnosima snaga među pojedinim partijama i stranačkim koalicijama su praćene i iz Crne Gore. A jedna od posledica bilo je ubrzano popunjavanje najvažnijih ambasadorskih mesta, koja su doduše još u letošnjem dogovoru vlasti iz Podgorice i Beograda bila namenjena crnogorskim kadrovima, ali su mesecima ostajala prazna. Među njima i veoma važna mesta ambasadora u Moskvi (ne zaboravimo da je Rusija stalna članica Saveta bezbednosti UN) i u Rimu, upravo u drugoj polovini 2003. godine, u vreme dok je Italija predsedavala Evropskom unijom.
Prvo pitanje koje se nameće je zašto "crnogorski" ambasadori nisu ranije preuzeli dužnost u ovim zemljama, pogotovo tamo gde su već dobijeni agremani, a drugo – otkud sada tolika žurba?
Ako je verovati diplomatskim analitičarima u Srbiji, prevremeno masovno povlačenje, u junu, svih ambasadora koje je svojevremeno postavila Socijalistička narodna partija, i namerno ostavljanje uočljivih – a za strance čak i uvredljivih "praznina" u diplomatsko- konzularnoj službi Srbije i Crne Gore (nisu, naime, povučeni samo ambasadori, već u nekom slučajevima celokupno osoblje ambasade!) imalo je za cilj da omalovaži državnu zajednicu i sve njene institucije, dakle i diplomatiju, pred strancima.
S druge strane, mogućnost da posle decembarskih izbora na vlast u Srbiji dođu neke druge političke snage, umesto onih koje su letos Crnoj Gori velikodušno prepustile niz najznačajnijih ambasada, dovela je ne samo do ubrzanog popunjavanja tih mesta, već i do postavljanja novih, crnogorskih kadrova u Ministarstvu inostranih poslova (pre svega se misli na trojicu pomoćnika ministra spoljnih poslova). Strane diplomate, ponegde izložene i direktnom pritisku da se što pre sredi dobijanje agremana za nove ambasadore, to su doživele kao jednako neuobičajen (najblaže rečeno!) potez, kakvo je bilo, već nekoliko puta poslednjih godina, vraćanje ambasadora "u paketu", usred mandata. Zvanično objašnjenje takvih presedana u Ministarstvu inostranih poslova SCG je, inače, bilo – neophodna racionalizacija diplomatsko-konzularne službe.
U najnovijem potezu crnogorske strane najupadljivije je postavljanje za ambasadora takvih osoba koje – na stranu to da li ispunjavaju druge, profesionalne kriterijume za tako zahtevnu i ozbiljnu dužnost – sasvim otvoreno istupaju protiv opstanka državne zajednice SCG i zalažu se za nezavisnost Crne Gore.
Zato i ne čudi što se u poslednjim danima ove godine sasvim ozbiljno u Srbiji počelo razmišljati o osnivanju sopstvenog, paralelnog Ministarstva za inostrane poslove, kakvo, uostalom, već ima Crna Gora. Doduše, onda bi Srbija (opet!) morala da plaća za dva ministarstva, na dva državna nivoa.
A kako sada izgleda, nema para ni za jedno.
(A. M.)
