Dana 13. januara 2004. godine na RTS-u, u emisiji "Beogradska hronika", čuli smo interesantnu vest. Naime, fasadu na Hramu svetog Save izvodi slovenačka firma "Mramor" – Hotavlje. Lepo. Otvaramo se ka svetu, i to je u redu.
Pred doček Nove godine, a i posle dočeka, čuli smo na svim TV stanicama mnogo puta ponovljenu informaciju o 500 slovenačkih turista koji su došli da u našem gradu proslave dolazak 2004. godine. I to je lepo. Strani turisti imaju želju da baš ovde, sa nama, dožive ispraćaj stare i dočekaju novu, i bolju, 2004. godinu.
Nešto pre nove godine čuli smo u Dnevniku RTS-a (u 19.30 časova) još jednu informaciju o dešavanjima u Sloveniji. Bilo je reči o proslavi Dana državnosti Slovenije, pa nam je ukratko objašnjeno kako se sve to desilo. Evo ovako: Slovenci su se prvo na referendumu izjasnili za samostalnost, a zatim su se još šest meseci borili za svoju slobodu i nezavisnost i – izborili se. Snimak je pokazivao radosna lica slovenačkog naroda koji se raduje ovom za njega značajnom danu. I to je lepo. Nije nam, doduše, rečeno protiv kojeg ugnjetača i zavojevača se ta borba vodila, da li je bilo žrtava u toj borbi i još poneka sitnica koja bi nam osvežila pamćenje o ovom događaju. Verovatno su smatrali da to u ovom slučaju i nije tako važno. Najverovatnije da i nije.
I još jedan detalj vezan za Sloveniju koji u domaćim medijima nije zauzeo tako značajno mesto kao prethodne tri informacije. Pre nekoliko dana, na granici između Slovenije i Italije, umro je jedan naš državljanin. Bio je teško bolestan, ali bez urednih dokumenata nije mogao da uđe u Sloveniju, gde mu je mogla da bude ukazana neophodna medicinska pomoć. Nažalost, ovo nije lepo.
I na kraju pitanje: da li su ove četiri priče kritika naše spoljne politike? Ne, nisu! A da li one pozivaju na netrpeljivost prema drugim narodima, u ovom slučaju Slovencima? Naravno da ne!
Ove priče bi trebalo da budu poziv novinarima na izbalansiran odnos prema zemljama u okruženju. Poziv da ne mrze bez razloga – kao nekad, ali i da ne vole neograničeno – kao danas. Tako se čitaoci i gledaoci neće stideti onoga što pročitaju, odnosno čuju, a i oni o kojima je reč više će nas ceniti.
Zoran Radović,
Beograd
