Zašto se ubio čuvar titovog blaga
Pitanje mogućeg nestanka dijamantskog prstena, prvi je pokrenuo general Veljko Kadijević, još 1989. godine. Za bezbednost Titovog sefa dok je maršal ležao u Ljubljani bili su zaduženi Zvonko Kostić i pukovnik Đurđević
Dragomir Gavrilović je od 1959. do Titove smrti sagradio glavnu rezidenciju Josipu Brozu u Užičkoj 15, vilu "Mir" i još oko 60 skloništa i rezidencija, a po Titovoj smrti bio je glavni operativni inženjer sahrane.
Prema njegovom svedočenju Brozu je, po bolničkim pravilima, posle prijema u ljubljanski Klinički centar prsten skinut s ruke i stavljen u poseban sef za čiju je bezbednost bio zadužen admiral Zvonko Kostić. Pitanje mogućeg nestanka dijamantskog prstena, čija se vrednost, zavisno od procena, danas kreće od 250.000 do milion američkih dolara, prvi je pokrenuo general Veljko Kadijević, još 1989. godine.
- Sam čin sahrane bio je najviša državna tajna, ali devet godina posle nje krenule su razne priče od toga da u Kući cveća nije sahranjen Tito do te da je maršal, suprotno svojoj želji, ipak sahranjen bez prstena. Tad nas je Kadijević sve pozvao u kancelariju, postrojio i po sistemu "ti si bio odgovoran za ovo, ti za ono, pričaj sve što znaš". Uzak krug ljudi koji je znao sve detalje Titove sahrane dao je odvojene izjave. Pod najvećom zakletvom, iskaze su dali generali Dragoljub Stavrov, Branko Vuletić, Dragutin Barac, admiral Zvonko Kostić, Titov lični ordonans Luka Perišić, Draško Jurišić, tada zamenik ministra inostranih poslova, pukovnik Đurđević i operativna grupa od 18 ljudi koja je sahranila Tita. Što se tiče detalja sahrane, svi iskazi su bili isti. Priča o prstenu se aktuelizovala, jer se i tada pričalo da se neko muvao oko kovčega i da je prsten nestao.
 | ||||
 |
|
"Čuvao" ga i Milošević Kako je "Slobodna Bosna" pisala posle hapšenja Slobodana Miloševića, 1.
aprila 2001, u podrumu vile " pronađeno je Titovo blago za koje se
godinama unazad nije znalo ništa. |
|
|
 |
| |||
|
| |||
| ||||
Za bezbednost Titovog sefa dok je ležao u Ljubljani bili su zaduženi Zvonko Kostić, prvi čovek specijalne jedinice Gardijske brigade i pukovnik Đurđević. Jedino su oni imali pristup sefu i prstenu dok ovaj nije bio na Brozovoj ruci. U njihove odluke niko nije smeo da se meša jer su bili podređeni direktno Titu, a on je tada bio u komi. Ako je neko i mogao da uradi plagijat jedino su njih dvojica teorijski mogla. Kostić je posle sahrane tvrdio da je on lično u prisustvu Luke Perišića i Titovog lekara Stankovića stavio pokojnom predsedniku prsten na ruku, svedoči Gavrilović, ističući svoje lično mišljenje da je sama ideja da je neko ukrao Titov prsten ili eventualno napravio njegovu kopiju u vreme idolopoklonstva bila gotovo neverovatna.
Tito je krajem decembra 1979. otišao iz Karađorđeva sa prstenom na ruci, tvrdi Gavrilović, u Brdo kod Kranja, odatle u ljubljanski Klinički centar. gde je početkom januara 1980. prvi put operisan.
- Tada mu je amputirana noga, koja je do momenta stavljanja u kovčeg stajala u zamrzivaču. Doktori koji su lečili Tita, svi sem jednog bili su sa VMA. Kostić je pričao da su lekari neposredno pre zatvaranja kovčega u sanduk položili nogu i da je Tito tada imao prsten na ruci. Mi smo sahranili kovčeg takav kakav nam je stigao iz Ljubljane. Kako su ga dopremili iz Ljubljane, pomerili smo ga svega dva metra da bismo ga položili u grobnicu, priča Gavrilović. Živih svedoka koji su za vreme Titove bolesti čuvali u bolnici sef sa poverljivim državnim dokumentima i dijamantskim prstenom danas nema. Zvonko Kostić, glavni ađutant, je umro, a pukovnik Đurđević, drugi čovek po ingerencijama zadužen za bezbednost sefa, nekoliko godina pošto je Kadijević postavio pitanje prstena pod čudnim okolnostima izvršio je samoubistvo 1992. godine.
- Bio je to sasvim običan čovek. Viđao sam ga kako šeta unuka. Kada je pokrenuta priča o prstenu, čuo sam da se ubio. Činjenica je, pak, da je taj čovek znao mnogo o svemu što se dešavalo oko Tita pre njegove smrti.
