P O G L E D
Srpski jezik pred tri izbora
Reagovanje na mnogobrojna pisma o ćirilici u "Glasu javnosti"
Pitanje pisma srpskog jezika je po svom značaju sigurno pitanje broj jedan srpske kulture i zaslužuje mnogo više prostora i pažnje od onih koji su mu se do sada davali. Ono iziskuje ozbiljnu, stručnu, javnu i tolerantnu raspravu na svim nivoima. Država ga nije regulisala do kraja na odgovarajući način, a probleme koji se javljaju u praksi ignoriše. Brojne institucije koje bi po definiciji morale da se njime bave nisu se, ili su se veoma malo pokazale korisnim. Sažeto, pitanje pisma srpskog jezika se svodi na sledeći izbor:
1. srpski jezik treba da ima dva pisma
2. srpski jezik ima jedno
pismo, i to je ćirilica
3. srpski jezik treba da napusti ćirilicu i prihvati
latinicu kao svoje jedino pismo.
Bez ulaženja u šire obrazlaganje, izneću ukratko svoje mišljenje o ovim
opcijama.
1. Prvi izbor je loš iz skoro svih jezičkih, civilizacijskih,
kulturnih, državnih, demokratskih, pravnih, psiholoških, nacionalnih, porodičnih
i drugih razloga. Dvoazbučje zvanično ne postoji ni u jednom jeziku iz
civilizacijskog kruga kojem pripadamo, a da je dobro i korisno verovatno bi ga
još negde uveli. Ono svakodnevno proizvodi probleme u oblastima prava,
demokratije, uređivanja i funkcionisanja države, u poslovanju, razvoju
pismenosti i mnogim drugim oblastima. Civilizacijski, dvoazbučje u jednom jeziku
je prevaziđeno, nekorisno i, čak, štetno rešenje.
Latinica u srpski jezik nije došla spontano, iz realnih jezičkih potreba, već prvo iz ideoloških objašnjenja ili zvanične odluke, uz masovno kršenje ličnih, demokratskih i nacionalnih prava građana Srbije. Latinica je u srpski jezik ušla s ideološkim konceptom Jugoslavije, uz koji su išli i promena naziva jezika i intervencije u njegov pravopis i rečnik.
Ništa se od toga nije održalo, sem latinice koja, poput divlje gradnje u arhitekturi i urbanizmu, neprirodno opstaje u našem jeziku i pravi sve veću zbrku i pometenost. Valjalo bi da prestanemo da umišljamo da smo pametniji od drugih i priklonimo se civilizacijskim standardima i normama. Na jedan argument o korisnosti dvoazbučja može se navesti deset o njegovoj suvišnosti i štetnosti.
2. Drugi izbor treba da je razumljiv svima koji misle zdravorazumski i hoće da imaju i jezik i državu uređene po savremenim civilizacijskim standardima. Iza ćirilice stoji deset vekova srpske kulture, milioni knjiga u privatnim i javnim bibliotekama, imena na kućnim vratima i nadgrobnim i drugim spomenicima, u dokumentima, krštenicama, tapijama, ličnoj i zvaničnoj prepisci brojnih generacija, u rukopisima i potpisima naših najboljih pisaca, naučnika, umetnika, državnika i drugih.
Za nju smo duboko psihološki i emotivno vezani i ona predstavlja suštinski deo jezičkog, kulturnog i državnog identiteta Srbije i njenih građana. Ćirilica i srpski jezik, uz jedinstven pravopis kojim su neraskidivo vezani, predstavljaju našu nezamenljivu kulturnu odluku i vrednost koje treba da predstavljamo i plasiramo drugima, kao što to rade druge nacije sa svojim jezicima. Ona, s druge strane, ne predstavlja ni najmanju prepreku u našem prilagođavanju i komunikaciji sa svetom, niti postoje ikakve prepreke da se koristi u savremenoj tehnici i tehnologiji.
3. Iza trećeg izbora niko ozbiljan do sada nije stao, jasno je da je on nerealan i neostvariv u bilo koje dogledno vreme.
Pitanje pisma srpskog jezika se, dakle, svodi na pitanje izbora između ćirilice i dvoazbučja u srpskom jeziku. Ono mora da se što pre reši na kvalitetan i civilizacijski primeren način, jer sadašnje stanje s dva pisma u jednom jeziku prouzrokuje samo teškoće i probleme, štetno je, a potencijalno je i opasno kao razlog za još jednu podelu među građanima Srbije.
Njegovo ignorisanje i nerešavanje svrstavaju nas u nacije koje se još nisu razabrale u osnovnim pitanjima demokratije i državnog uređenja, našu nauku o jeziku ostavlja u gustom ideološkom mraku iz kojeg su drugi brzo i efikasno izašli, a jezik nam nepotrebno čini težim, komplikovanim i neprivlačnim.
Do bolje prilike za razmenu argumenata po ovom pitanju, cenjene čitaoce "Glasa javnosti" upućujem na disk "Srpski 2004." u izdanju Udruženja "Srpska ćirilica" iz Beograda i Nacionalnog veća za srpski jezik i pismo. Postoji i internet izdanje na sajtu www.jezik.org . Na njemu se može naći moje potpunije viđenje ovog pitanja pod naslovom "Pitanje pisma srpskog jezika na početku 21. veka".
