|
| ||
|
ETIČKI SUNOVRAT ZAPADA Račak i iračko oružje etički sunovrat zapada - Idite dođavola
Piše: Bogdan Desnica Ogledalo 25.02 2004 Pad Zapada, predvođenog SAD, u potpunu amoralnost •Sada će nam govoriti ono što smo im, oklevetani i ismejani, vezani i ubijani, godinama govorili •U međuvremenu, između našeg dokazivanja i njihovog priznanja, uništene su mnoge zemlje i narodi, a desile su se i druge sitnice •Stižemo mi u vrli novi svet, ali nas nemojte čekati - idite dođavola Za kratko vreme, između dva broja “Ogledala”, suočili smo se sa još dva zastrašujuća pokazatelja u kakvom svetu živimo. Nije se desilo ništa naročito novo. Dva javna istupa nekih skoro zaboravljenih ljudi. U oba slučaja rečeno nam je ono što smo odavno znali. Otkud onda toliko komešanje? Finski patolog Helena Ranta, šef tima forenzičara koji je u ime EU pre tačno pet godina istraživao šta se zaista desilo u selu Račak, 17. januara 2004. u izjavi za “Berliner cajtung” ukazala je da je zvanična verzija tog događaja plod bezočne montaže. Na petu godišnjicu “slučaja Račak”, koji je poslužio kao uvod u strašnu vojnu agresiju na Srbiju, Ranta je progovorila o teškim prevarama (vidi str. 20). Navodne “žrtve masakra” u Račku velikom većinom pre pogibije su pucali iz vatrenog oružja, odnosno stradali u borbi u kojoj je bilo poginulih i srpskih vojnika. Nikakvog masakra civila u Račku nije bilo. Nikakvog streljanja, mučenja pre streljanja, vađenja očiju, razbijanja lobanja, naređenja da budu ubijeni svi muškarci stariji od 15 godina. Postoje televizijski snimci i fotografije na kojima se nepobitno vidi tok montiranja scena, i ti snimci se dobro čuvaju. Ranta sada traži da se oni objave i koriste kao dokazni materijal u Hagu. Ali tada je lažna slika otišla u svet. Užasavajuće diletantska montaža. Ranta direktno optužuje oficira CIA-e Vilijema Vokera, tu osvedočenu varalicu s rukama okrvavljenim na tri kontinenta, ali teško tereti i niz zapadnih vlada. Čekali smo, međutim, tog januara 1999, gotovo očajnički, da se Helena Ranta i njen tim oglase istinom. Da barem jasno i glasno saopšte svoje nalaze, ma kakvi oni bili. To se nije desilo. Desilo se nešto drugo. Malena Milica Rakić iz Batajnice, ubijena američkim humanitarnim i milosrdnim projektilom dok je sedela na noši, i tolike druge Milice Rakić širom Srbije, nikada neće moći da odrastu i saznaju šta se desilo. KRV I OBRAZ I? Šta nam je sada Ranta rekla što već nismo znali? Čović kaže da Rantu, uprkos svemu, “ne treba osuđivati što je toliko čekala, jer ko zna šta bi joj se dogodilo”. Ne znam da li bi joj se moglo dogoditi nešto gore nego što se dogodilo onima koji su stradali zbog njenog ćutanja. Sve je tu jasno, i zato je naša strana priče još uvek interesantnija za analizu. Pre samo nekoliko meseci, posle objavljivanja dosijea o Račku, “Ogledalo” je bilo kritikovano u krugovima bliskim tadašnjoj vladi što “onemogućava suočavanje ovog naroda sa istinom o zločinima počinjenim u njegovo ime”. Optuživali su nas čak i za “govor mržnje”. Sada o Račku bruje svi. Oni koji su nas tada napadali i denuncirali američkim komesarima u Beogradu sada na pet stranica posvećenih “slučaju Račak” otkrivaju rupu na saksiji. Zašto su drugi morali da nam kažu da bismo, u ovoj sadašnjoj meri, prihvatili ono što smo već neporecivo znali? Stari režim je istinu o sebi tražio jedino u sopstvenom TV Dnevniku i samo nju je prihvatao, nomenklatura se samo po tome ravnala. Ovaj režim, koji je za samo tri godine postao stari i raspadnut, istinu o nama traži jedino u saopštenjima naših neprijatelja. Čim čuju saopštenje, klimnu glavom i kažu: “Pa da, takvi smo mi.” Sada će nas, na osnovu istih saopštenja, ubeđivati u ono u šta smo mi njih godinama ubeđivali. Govoriće nam ono što smo im, oklevetani i ismejani, vezani i ubijani, godinama govorili. Ni trepnuti neće. Ni pomisliti na honorare koje su dobili da bi hranili medijsku mašineriju neprijatelja svoje zemlje. U međuvremenu, između naše priče o tome i njihovog priznanja, nešto se dogodilo. I to ne baš sitnica, zar ne? PRINCIPI SATANSKOG CINIZMA Slučaj drugi. Gotovo u dlaku isti. Isti scenario. Isti zapleti i račvanja, cinični u svojoj ekstremnoj glupavosti. Suštinski istovetan rezultat. Dejvid Kej, šef inspektorskog tima UN za pronalaženje oružja za masovno uništenje u Iraku, podneo je ostavku u petak, 23. januara. Na tom mestu bio je od maja prošle godine, pošto su prethodno, videvši o čemu se radi, otišli raniji stručnjaci. Oružja za masovno uništenje u Iraku nema. Nije ga ni bilo. Kej više nije mogao da čeka Godoa, da traži nešto čega, zna pouzdano, nema. Ali njegova ostavka nije dovoljna. Ovakvi cinični obrti u politici američke administracije, hoćemo li to najzad shvatiti, imaju ritualnu važnost. Činovi obezvređivanja svakog principa. To nisu samo bahate ili rutinske laži, nego satanski cinizam. Zato su preko Kejove ostavke došle reči Kolina Pauela, državnog sekretara SAD, da je “nepoznanica koliko zaliha oružja za masovno uništenje su Iračani imali i - ako su ih imali - šta se sa njima desilo. A ako ih nisu imali, zašto se to ranije nije znalo.” Podsetimo, Irak je bestijalno napadnut, razoren i okupiran zato što, tvrdili su Amerikanci, “iračko oružje za masovno uništenje predstavlja svetsku opasnost”. Sam Kolin Pauel je 5. februara 2003. pred Savetom bezbednosti do detalja objašnjavao sve to. “Moja prezentacija pred Savetom bezbednosti UN bila je zasnovana na najboljim obaveštajnim podacima koje smo imali u to vreme”, kaže sada Pauel. Za dva-tri meseca, kad se počne zahuktavati predizborna kampanja u SAD i konkurenti pritisnu, Pauel će u nekoj emisiji skrušeno priznati “grešku” i dodati: “Na žalost. Ali, ljudski je i grešiti. Važno je da je narod Iraka oslobođen i da su pred njim otvoreni putevi za hepi end.” Ah, američke domaćice tak’ vole ovakva priznanja nesavršenosti političara. Niko nije savršen, pomisle, osmehnu se i s lakoćom prekrše dijetu. A oni koji žive od danas do sutra, deca Iraka na primer, treba još samo malo da se strpe. Da li je sve tako kako piše? Da. Možda. Svakako. Ali, ko o čemu, Srbi o prošlosti. To je pristup autsajdera i gubitnika. Nu, boga mu, pustimo prošlost, okrenimo se budućnosti. Moramo napred, dragi Haksli, u vrli novi svet. Ali nemojte nas čekati. Idite dođavola.
| ||
|
| ||
|
RAČAK JE NAMEŠTALJKA Dr. Helena Ranta, šef finskih istražitelja na Kosmetu 1999, najzad progovorilao izmišljanju razloga za bombardovanje Srbije
«Ogledalo» 25.02 2004. Očito je da su te noći u Račku vođene teške borbe između regularnih snaga bezbednosti i “OVK”, a ne izveden napad na civile • U Račku ubijeno i više srpskih vojnika, ali te činjenice su pod embargom • Znali smo za grobnice u kojima su krišom sahranjeni naoružani pripadnici šiptarske gerile • Voker slagao ne trepnuvši i Srbe odmah, unapred, optužio za masakr • Misija OEBS-a, na čelu sa Vokerom, nije preduzela ni jednu od uobičajenih minimalnih mera pre, u toku i posle borbe • Postoje snimci koji nepobitno dokazuju podvalu, a posledice te podvale su strašne • Pauls i Voker otvoreno tražili da lažemo, nemački i finski diplomati nas ostavili na cedilu Finski stručnjak za sudsku medicinu Helena Ranta izjavila je da Tribunal u Hagu nije dovoljno ispitao detalje koji ukazuju da su u noći između 15. i 16. januara 1999. godine na području sela Račak na Kosovu vođene teške borbe između srpskih snaga bezbednosti i i pripadnika formacije koja je sebe zvala “Oslobodilačka vojska Kosova”. U intervjuu za vikend izdanje lista „Berliner cajtung“, Helena Ranta, koja je bila šef tima forenzičara koji je uoči intervencije NATO-a u Jugoslaviji istraživao ovaj slučaj, navodi i da je u Račku bilo ubijeno i više srpskih vojnika. Ranta je rekla da ne razume činjenicu da se Tribunal nije više angažovao da rasvetli tragediju koja se pre pet godina desila u Račku. UŽASAVAJUĆI CINIZAM Ranta
kaže da „zna da su u blizini Račka bili sahranjeni pripadnici OVK“.
Značajan deo haške optužnice protiv Slobodana Miloševića koji se odnosi na slučaj Račak zasniva se prevashodno na verziji o tom događaju koji je dao ondašnji šef misije OEBS-a na Kosovu Vilijam Voker, rekla je ona. Taj američki diplomata je neposredno nakon ubistva u Račku saopštio da je reč o masakru, odnosno da su srpske snage iz neposredne blizine streljale 40 albanskih civila. „Kada ambasador Voker kaže da se u Račku dogodio masakr, ta izjava nema nikakvo pravno dejstvo. Još tada sam istakla da su posmatrači OEBS-a zaboravili da preduzmu sve korake koji se normalno očekuju kada treba obezbediti poprište nekog događaja - na primer izolovanje mesta, zabrana pristupa osobama bez posebne dozvole kao i skupljanje dokaza“, rekla je Ranta. NISAM HTELA DA LAŽEM „U danima pred početak NATO napada na Jugoslaviju bilo je jasno da je čitav niz vlada zainteresovan za verziju događaja iz Račka po kojoj bi odgovornost bila samo na srpskoj strani. Međutim, takvu verziju ja nisam mogla da im ponudim“, rekla je Helena Ranta. Ona je, kako prenosi „Berliner cajtung“, navela da je „instrukcije dobila od nemačkog diplomate Paulsa“ koji ju je, kao predstavnik zemlje koja je tada predsedavala Evropskom Unijom, zamolio da pripremi pismenu izjavu. „Potom sam morala tu ličnu izjavu da pokažem Vilijamu Vokeru, koji je, kada ju je pročitao, bio sve samo ne oduševljen“, navela je Ranta koja je ipak pristala da učestvuje na konferenciji za štampu 17. marta 1999. u Prištini. Ubistvo 40 ljudi u Račku, gde su kao žrtve bili označeni albanski civili, a kao počinioci pripadnici srpskih snaga, mnogim političarima na Zapadu, i u Nemačkoj, poslužilo je kao argument kojim su javnostima svojih zemalja obrazlagali nužnost otpočinjanja bombardovanja Jugoslavije.. SNIMCI POD EMBARGOM Dr
Helena Ranta je prvi put javno spomenula i snimke iz Račka koji nepobitno
dokazuju da je postojao scenario i precizna organizacija megaobmane
javnosti. Na primer, zatražila je da se, pored postojećih fotografija koje
su načinili posmatrači OEBS-a, objave i fotografije koje su u Račku
napravila dvojica drugih fotografa i to pre dolaska posmatrača. Na njima
se, kako navodi Ranta, jasno vidi da je „najmanje jedno telo naknadno
pomerano, a taj leš se na slikama OEBS-a ne vidi“. STRUČNJACI NA CEDILU „Na konferenciji za štampu u Prištini 17. marta 1999, posle događaja u Račku, sedela sam zajedno sa nemačkim ambasadorom u Beogradu Gruberom i jednim finskim diplomatom. Nadala sam se da će me njih dvojica podržati, ali to nažalost nije bio slučaj. Pre sam imala osećaj da su me ta dva gospodina ostavila na cedilu“, navodi sada Helena Ranta svoje utiske sa konferencije za štampu na kojoj je dominirao Voker sa svojim procenama i posle koje je ubrzo usledilo bombardovanje Jugoslavije. NEBOJŠA ČOVIĆ, ŠEF KOORDINACIONOG CENTRA ZA KOSMET, O PRIZNANJU HELENE RANTE
Ekipa nemačke televizije ARD snimala je u drugoj polovini januara reportažu i dokumentarni film o životu srpskih monaha na Kosovu i u Metohiji. Vraćajući se iz Visokih Dečana, sa monasima iz prizrenskog Manastira Svetih arhangela, zastali su 21. januara oko 15 sati da snime ruševine Crkve Svete Trojice u centru Đakovice. Putovali su u dva vidno obeležena KFOR-ova minibusa, praćeni oklopnim transporterom, a obezbeđivalo ih je sedam vojnika iz nemačkog sastava. Kada je primećeno prisustvo pravoslavnih monaha, Albanci u Đakovici su ih napali. Udarali su u minibus, odvalili branik, dovikivali pogrde, počeli da vade kamenice iz pločnika. Nemački vojnici nisu bili u stanju da zadrže napadače na distanci, te su se zajedno sa monasima i ekipom ARD-a povukli u vozila i krenuli ka obližnjoj italijanskoj bazi. Albanci su uskočili u privatne automobile i nastala je prava “filmska jurnjava”, ali su nemački vojnici bili brži i na vreme stigli u italijansku bazu. Kasnije su svi prešli u oklopne trasportere i pod jačom pratnjom stigli u Prizren. Ceo
incident je snimljen i biće emitovan na televiziji
ARD.
N. A | ||
