N E P O Z N A N I C A
Ko je zvao Blera
Za nacionalnu slobodu i povratak Evropi, njenoj civilizaciji, pre dva veka svaki peti stanovnik ustaničke Srbije dao je za te velike ciljeve najviše što je mogao - svoj život. Pored ostalog i zbog toga gospođa Petrović s pravom poručuje ministru Svilanoviću da proslava tog velikog jubileja, dva veka od izbijanja Prvog srpskog ustanka, nije "samo naš, već i evropski praznik" i izražava svoje nezadovoljstvo eventualnim nastojanjima i očiglednim neuspesima naše diplomatije da on i bude obeležen kao takav, srpski i evropski.
Nije mi poznato šta je u tom cilju preduzeo g. Svilanović i njegovo Ministarstvo. Međutim, dan uoči proslave velikog jubileja u Orašcu saznali smo (TV) da g. Bler, navodno zbog drugih obaveza, nije prihvatio poziv da prisustvuje proslavi. Šta je drugo sem čuđenja, pa i gneva, mogla da izazove ta vest kod ogromne većine naših građana. Naravno, ne zbog toga što nas "veliki prijatelj" nije udostojio svojim dolaskom na obeležavanje jubileja tako epohalnog događaja Velikoj Britaniji prijateljskog, a u najtežim iskušenjima (njihovim i našim) savezničkog srpskog naroda.
Presudna uloga
Nije nepoznato ni to da je g. Bler imao presudnu ulogu u pridobijanju nekih evropskih zemalja da učestvuju, a zatim da ne odustanu od tog (bez saglasnosti SB UN, jer ga nisu mogli dobiti) monstruoznog napada na jednu malu zemlju, koja nije imala nikakve šanse za uspešnu odbranu od više nego premoćnog i na sve zločine spremnog agresora.
U tim više nego tragičnim mesecima za Srbiju i Srbe, T. Bler je ponekad bio i veći ratni jastreb i od samoga Klintona. Pored ostalog, kritikovao ga je što se usteže od donošenja odluke za kopnenu invaziju, a TV kamere su beležile njegove razdragane osmehe prilikom uspešnih dogovora o nastavljanju bombardovanja i izveštajima o najvećim udarcima koje su nam zadavali. Svoju jastrebovsku energiju u toj aktivnosti kao da je prenosio na svoje najbliže saradnike u istoj, osobito na ministra spoljnih poslova i odbrane (srećom oni nisu više na tim mestima) i zemljaka Džejmi Šeja, koji nam je, u ulozi portparola NATO, ostao po zlu nezaboravan, osobito po svom krajnje nehumanom cinizmu i manipulacijama.
Bez obzira na tu tragičnu i veoma blisku prošlost, kao i ulogu vrha britanske vlade u tome, većina naših građana je za saradnju sa V. Britanijom i ostalim članicama NATO. Ne samo zbog toga što nam je to neophodno. Međutim, verovatno je veoma mali broj onih koji prisustvo T. Blera na svečanosti povodom tako velikog i svetlog događaja iz svoje tragične i slobodarske prošlosti, ne bi smatgrao uvredljivim i da mu bar tada nije mesto među nama.
Pomogli Englezima
Pored ostalog, g. Bleru nije nepoznato na put kakve katastrofe su se Srbi odlučili 27. marta 1941. godine odbacivši neutralnost, da bi (tada jedini u Evropi) pomogli borbu naroda Velike Britanije, u najtežim trenutcima njihovog nadčovečanskog otpora Hitleru. Posle toga, pored ostalih nesreća, nad Srbima je izvršen genocid u Hrvatskoj, BiH i na Kosmetu, a četvrt miliona srpskih vojnika je odvedeno u zarobljeništvo, od kojih se mnogi nikad nisu vratili. Tragični događaji u Hrvatskoj, BiH i Kosmetu u poslednjoj deceniji, tek minulog, prošlog veka najvećim delom su posledica tog genocida nad Srbima.
Pre svega zbog prevelikog smanjenja njihove populacije u tim oblastima, tim genocidom, kao i kasnijim njihovim masovnim odlaskom u Srbiju, zbog strašnih uspomena i straha da se to zlo ne ponovi. Tome treba dodati i posleratnu zabranu komunističkih vlasti da se na Kosmet vrate Srbi proterani od albanskih separatista u vreme italijanske i nemačke okupacije Kosmeta. Zbog svega toga, od svih zemalja NATO najteže nam je da razumemo, zaboravimo i oprostimo V.Britaniji, njenim čelnim ljudima,čak i da u toj agresiji i nisu bili najaktivniji, a jesu. Ko je onda mogao da pozove T. Blera na tako veliku i svetu, kakva je trebala da bude, svetkovinu srpskog naroda i Srbije? Da li nam za to duguje izvinjenje?
