|
Најновијим трагичним збивањима на Косову и Метохији
су пољуљана два међународна концепта о будућности покрајине. Најпре је
обезвређена идеја о изградњи мултиетничког Космета, а потом је обесмишљен
план о примени демократских институционалних стандарда пре доношења одлуке
о коначном статусу покрајине.
Овакве и сличне оцене о косметској
драми могу се чути и међу Србима, и међу Албанцима, и међу страним
познаваоцима балканских прилика. Образложења су, међутим,
различита.
Срби сумњају у остваривост и реалност пројекта о
мултиетничком друштву на Космету. „Сада је очигледно”, како је објаснио
министар одбране Б. Тадић, „да је то за Албанце био пролазан циљ, а да је
суштински циљ истребљење Срба са Космета.” Што се тиче „стандарда пре
статуса”, стиче се утисак да унутар српске политичке структуре преовлађује
уверење да је тај концепт, уз све уважавање међународних напора да се
Космет подреди цивилизованим европским нормама, куповање времена за неко
касније, мање болно, признавање независности покрајине.
Албанци оба
концепта виде једино као инструменте за остварење независности. Албанци се
могу међу собом разликовати по степену спремности да ове концепте прихвате
озбиљно или привидно, али се не разликују по нестрпљењу и разочарању: пет
година је прошло откако Србија нема власти на Космету, а они још нису
постали независни.
Сами творци ова два концепта – УН, велике силе
окупљене у Контакт-групи, ЕУ и, пре свих, САД – признају да етничко насиље
Албанаца, праћено чак оружаним нападима на припаднике Кфора и УНМИК-а,
представља ударац њиховој политици. Али, како су ових дана показала
заседања Савета безбедности УН и ЕУ, они немају намеру да од својих
концепата одустану. Могу бити гневни на Албанце, могу Србе први пут видети
као жртве, а не као насилнике, али ће тешко, под притиском аргумената оних
које су, као политички незреле, ставили под свој надзор, признати да су
погрешили. Холкери ће задржати две главне мантре: јединствен мултиетнички
Космет и „стандарде пре статуса”.
У таквој ситуацији премијер
Коштуница је изашао пред међународну јавност са идејом о кантонизацији,
односно о децентрализацији, односно о разграничењу етничких заједница на
Космету, са образложењем да таква институционална промена, која није
предвиђена „стандардима”, не би прејудицирала решење о коначном статусу
покрајине. Наравно, коначни статус је за већину укључених у овај процес и
даље врућ кромпир, али га сви ипак виде као циљ до којег се неминовно мора
стићи.
Идеја о кантонизацији није у Бриселу наишла на пуно
разумевање, али је остао утисак да би идеја о децентрализацији – која је
„уопштенија” – могла да заинтересује макар дипломатију из оперативе, иако
не неопходно и стратеге. Два су вероватна разлога због којих је Брисел
реаговао одбојно или, у бољем случају, резервисано. Први, није уобичајено
да се ЕУ прерано изјашњава о нечему што се може схватити као мањкавост
планова и предлога УНМИК-а. Други, ми смо у очима Запада још објект под
међународним надзором, а не прихваћена демократска Србија која има право
да каже да је њена јужна покрајина силом од ње отуђена и да је природно да
јој једном буде враћена.
Коштуничина замисао није довољно јасно
предочена ни нашој јавности. (С те стране су у праву они који замерају
премијеру што пре одласка у Брисел није консултовао Скупштину, ако су
сигурни да би он, после вероватне маратонске дебате, стигао на време на
заказане сусрете.) Али, у његовој замисли се, судећи по широком одјеку у
демократској јавности Србије, назире елемент – или рудимент – националне
стратегије за решавање косметског питања око које је могуће постићи
консензус.
Ако је то тачно, нашој дипломатији тек предстоји
мукотрпан посао на стварању лобија у међународним организацијама, пре
свега у УН, који би помогао да се ставови Београда боље схвате. Али,
морамо рачунати с тим да ће нас свака организација – Контакт-група, од
које би било најлогичније почети, ОЕБС или УН – упућивати на две ствари:
кооперативну сарадњу са УНМИК-ом и дијалог са Приштином. Зато је свађа са
Холкеријем несврсисходна, избегавање дијалога са Албанцима штетно, а слање
наше војске на Космет утопија.
Лоби не значи неопходно куповину
мишљења која нам иду у прилог или подмићивање утицајних личности. За то и
иначе немамо пара. Лоби значи и неговање пријатељства са земљама које могу
да нас подрже, а које смо запоставили. Од сталних чланица Савета
безбедности то су пре свега Русија и Кина. Руси имају нову стратегију на
Балкану и сами су се понудили да нам помогну, а Кинези то могу такође да
учине, ако им буде јасније шта хоћемо.
Међу изабраним чланицама
Савета безбедности, које су на последњем заседању махом следиле стару шему
о „осуди обе стране”, налазе се велике силе које утичу на нашу судбину,
попут Немачке, али и земље с којима никад нисмо били у сукобу: Алжир,
Ангола, Бразил, Чиле, Румунија, Шпанија. Зашто и њих не бисмо благовремено
обавестили о својој стратегији за Космет, са жељом да чујемо њихова
корисна мишљења и сугестије?
Од утицајних великих земаља Италија
нам већ помаже. Италијански командант на Косову и Метохији генерал Алберто
Примићери импресионирао нас је изјавом да ће Пећка патријаршија и Високи
Дечани „бити брањени до последњег војника”. А Серђо Романо, угледни
историчар и дипломата, написао је: „Уместо да Србији дамо достојанство и
перспективу, ми смо је понизили”.
То је вероватно најпријатнији
глас који нам је дошао са Запада на пету годишњицу агресије НАТО-а на
Југославију. |
