|
Студенти Филозофског факултета у Никшићу одложили су
до петка штрајк глађу који су започели у знак протеста због одлуке да им
се укине српски језик, односно да се у образовним установама уместо њега,
уведе одредница „матерњи језик”. Очекује се да ће Савет за образовање Црне
Горе још једном да преиспита своју намеру, односно захтев министра
просвете, познатог дукљанског академика, физичара професора др Слободана
Бацковића.
Подршку студентима Одсека за српски језик и књижевност,
којих је стотинак на Филозофском факултету у Никшићу, дало је око хиљаду
студената других одсека овог факултета. Избацивање српског језика из
званичне науке и комуникације у Црној Гори, очигледно је, може да се
изроди у своју супротност и да изазове нежељене
последице.
Студентима су се већ придружили многи професори основних
и средњих школа у Црној Гори, грађани, као и већина професора српског
језика и филозофских наука на факултету у Никшићу.
Убијање
духа
Многи се и не чуде, јер у овој чињеници виде да власт,
која ствара паралелну цркву, дуплу академију и укида језик, настоји да све
у Црној Гори „дукљанизује”, са циљем да се свуда из Црне Горе избаце
одреднице, не само које би значиле, већ и подсећале на било какве корене
са српством.
Разуме се да то носи опасност прекрајања историје, с
једне, и убијање духа, бића и стваралаштва народа, с друге
стране.
Ваља подсетити да се, и поред евидентних притисака, јесенас
у Црној Гори на попису 31 одсто становништва изјаснило као Срби, а близу
70 одсто је навело да им је матерњи језик српски.
Последњих година
жестоке еуфорије црногорског ултранационализма, догађања су довела и до
поремећаја, у изговору, а створен је и црногорски „књишки” језик, аутора
професора др Војислава Никчевића. Он је направио и нова два слова за два
гласа, који се могу чути у црногорским локализмима.
То је, међутим,
узето као основ политичке ујдурме за стварање самосталности, односно
потпуног укидања језичког родослова са српством. Из тог корена је израсла
и садашња намера просветни односно званичних власти да истерају српски из
школе надлештава, а сутра и из Устава.
– Два пута у историји Црне
Горе српски језик је прогоњен и претваран у матерњи. Први пут је то
уредила Аустроугарске 1916. кад је окупирала Црну Гору. Тада су забранили
употребу и назива ћирилице. Други пут се то догодило 1941. године, па све
до 1943. године, када су Италијани окупирали ове крајеве. Италијани,
додуше, нису забранили ћирилицу, али су укинули назив српског језика –
каже нам академик Миомир Дашић из Црногорске академије наука и уметности.
Јединствен језик
Пре извесног времена, када је у
Црногорској академији науке и уметности одржан округли сто „Нови устав и
конституисање Црне Горе као државе владавине права”, професор др Војислав
Никчевић је рекао да се више од две деценије залаже да службени језик у
Црној Гори буде црногорски језик. Тада му се нарочито супротставио
академик Дашић, побијајући његове тезе као неутемељене.
– Сви
историјски извори, књижевност и целокупна културна баштина Црне Горе
ћириличке су провинијенције и сведоче да је језик Црногораца био и јесте
српски језик. Компетентни стручњаци, лингвисти од научног ауторитета, још
од времена Вука Караџића, творца књижевног српског језика тврде да је
језик Црногораца, односно Срба јединствен језик – објашњава академик
Дашић.
– Језик може бити, а не мора, назван и по држави. Не спорим
право онима који желе да свој језик називају црногорски, јер свако има
право да језик којим говори назива по свом уверењу и осећању. Само тврдим,
а то научно аргументовано доказују и лингвисти, да не постоје научни,
лингвистички, историјски и социо-културни разлози за преименовање српског
у црногорски језик.
Српским језиком у Црној Гори говоре, осим
Црногораца и Срба и муслимани и Бошњаци. Ако би дошло до уставног
преименовања језика, могле би да наступе нежељене последице, чак и правне
природе. Какве би то реперкусије имало, на пример, на школство и културу,
да не говоримо.
„Теза др Никчевића о томе да црногорски језик
постоји десет векова и да су њиме говорили Црногорци још у време дукљанске
државе је историјски неодржива и бесмислена. Јер, говорити о црногорском
језику у време када није помињано име Црне Горе ни Црногораца спада у
домишљање. Недавно сам негде прочитао да је Љетопис Попа Дукљанина из 12.
века написан на црногорском језику! А зна се да је његов текст сачуван на
латинском! Данашња црногорска држава развила се временом из језгра
насталог у другој половини 15. века, којим су владали војводе Црнојевићи
(Стефан, Иван и Ђурађ), а које се касније називало Ивенбеговина, или Стара
Црна Гора (четири нахије) – каже академик Дашић.
„Куд пукло да
пукло”
Дашић још подсећа на друге историјске чињенице, па
каже:
– Језиком јужнословенске српске рецензије написано је
Мирослављево јеванђеље (највероватније у Бијелом Пољу), штампан је
„Октоих” на Цетињу 1493, српским језиком су писали Његош, Данило, Сава, а
Василије је о славено-српском црногорском народу написао прву Историју о
Црној Гори, српским језиком је написан Данилов законик, књаз Никола пише
законе и школске програме, песме и све друго на српском, на српском пишу
Лалић, Зоговић, Мирко Бањевић, Радоња Вешовић, Миодраг Булатовић, Новак
Килибарда, Јанко Ђоновић и сви други...
Без обзира на чињенице
„за”и „против”, садашњи министар просвете Слободан Бацковић, иако му
професори из многих школа као и студенти са Филозофског факултета траже
оставку, изјављује да ће српски језик бити преименован у матерњи, па „куд
пукло да пукло”. Остаје још неколико дана да се види да ли ће заиста
уследити трећи изгон српског из Црне Горе. |
