|
У ТВ јадиковкама на тему, да ли је медијски рат у
акутном случају Космета добијен или изгубљен, међу саговорницима, поред
политичара који су наизменично чешкали нос и уши, није се могао уочити
ниједан експерт за ПР (пи-ар), поготово кризни. Само би такав неко био у
стању да објасни зашто свет још увек не пеку српске сузе и да креира
медијску победу за неке будуће сличне случајеве које, аналогно претходним
антисрпским кампањама, нећемо дуго чекати.
ПР располаже са безброј
приступа и техника. Треба одабрати праве. У поменутом случају примењив
рецепт би био да се догађај сними из свих углова и одабере се слика
догађаја из „вредносно неутралног” угла. Потом се креира пропратни текст
вести на свим светским језицима.
Када се уверимо, на случајном
узорку гледалаца, да се „мирис” огња и јецај нејачи шири са слике и када
је искључен тон, проверава се да ли је додан вековни печат српских
манастира на тим просторима. Све се то затим шаље на 200 кључних
електронских адреса широм света.
Пожељно је да се од тих 200 имена,
са 50-ак бар два пута годишње вечера и то после панорамског лета по
црногорском приморју или пилотској академији Јат Ервејза. ПР кошта, али се
исплати. У питању је држава. И интегритет простора и достојанство
народа!
Требало би да се поштују ПР процедуре. Треба слати вести,
без обзира што су можда страни дописници већ послали свој материјал.
Следећи пут бар половина неће. Знаће да сте већ све урадили за њих. Вести
слати на адресу сваке агенције на свету. Ако медијски контраудар открива
више истине, биће убедљивији и убојитији. Таква пракса, ако ништа, чини да
њих 50 памти панорамски лет и како су Срби баш „интересантан и фин”
народ.
Треба писати кратко, као да свака реч кошта милион долара и
никада не треба збуњивати јавност. Реч „али” увек треба избегавати, јер се
њеном употребом мисао растеже у двосмислену поруку. Нема за то школскијег
примера од прошлонедељних несувислих реаговања домаћих политичара на тему
- рушење џамија у Београду и Нишу, нецивилизацијски цин. По начелу,
„говори као што се чешеш”, домаћи политичари су изјављивали да се гнушају
тог чина, „али” разумеју револт, и обрнуто.
Важан циљ је држање
јавног мњења под контролом. Док се ишчекују медијски ефекти, не треба дати
јавности да мисли шта јој падне на памет. Измисли се нова „Моника” за
виртуелну, оралну комуникацију на државничком нивоу. Промени се старој
тоналитет уздаха. Битно је једино да свет схвати, ко кога и
зашто.
Није више подношљиво да нас скоро увек, због неукости ПР на
државном нивоу, побеђују медијски дилетанти. И нељуди. Они што штипају
децу да плачу, док стране камере зује и сведоче лаж, о чему годинама
приватно причају страни репортери.
И, морају да се мере сви ризици.
Обим калкулисаних ризика у сваком тренутку мора бити већи од обима
некалкулисаних ризика, тј. оних које није могуће санирати преусмеравањем
пажње јавности.
Оливера Дринић Гвозденовић
Пи-ар у ЈАТ
Ервејзу, социолог |
