|
У неколико последњих емисија „Повратак“ за
избеглице, емитованим на РТС-1 учестала су питања војних лица у вези са
повратком станарских права на станове које су не својом вољом морали
напустити током распада СФРЈ. Одговори правних заступника за Републику
Хрватску били су да смо ми то право изгубили, јер смо добровољно напустили
станове, односно, да смо према тада важећем закону то право на стан и
изгубили. Република Хрватска нас је тужила у нашем одсуству по оној
народној пословици „Кадија те тужи – кадија ти суди“.
А сада и неке
чињенице о њиховом тумачењу да смо добровољно напустили станове! Да то
тумачење није саркастично и иритирајуће па да га и разумемо али, чињенице
казују другачије. Да подсетимо да је једнострано отцепљење појединих
република бивше СФРЈ изазвало грађански рат у појединим републикама (
Хрватска, БиХ). Затим следи распад бивше ЈНА по националним шавовима. На
остатак јединица ЈНА које су се затекле на тим теренима и остале лојалне
војничком позиву и војничкој заклетви вршени су: притисци, блокаде,
претње, напади, и други облици специјалног пропагандног рата. Наше
породице су биле угрожене свакојаким претњама, погрдама и препуштене
свакојаким иживљавањима паравојних формација у поменутим републикама. И у
таквим условима да би спасли угрожени нам интегритет и животе наших
породица морали смо да напустимо станове, а сада њихови заступници тврде
да смо ми добровољно напустили наше станове. И тринаест година после тих
догађаја тврдити да су часни и лојални припадници бивше ЈНА добровољно
напустили своје станове, представља цинизам и бацање прашине у
очи.
Република Хрватска на тај начин присваја на хиљаде војних
станова као „ратни плен“ иако се зна да је сваки стан понаособ имао свог
носиоца станарског права.
Носиоци станарског права откупили су
станове у свим отцепљеним републикама. Поставља се питање зашто је то
право одузето војним лицима која су по њиховој тврдњи добровољно напустила
своје станове? Не можемо ми лично сносити кривицу због политике разбијања
бивше државе СФРЈ и за то још бити кажњени присилним одузимањем станарског
права.
Треба истаћи и податак да је управо непокретна војна
инфраструктура (станови, касарне, аеродроми, луке, складишта и друге
непокретности) представљала највећи капитал у односу на заједничко
наоружање (авиони, бродови, тенкови и др) којима су већ били истекли
рокови употребе. Највећи профитери у разбијању бивше државе биле су
отцепљене републике, јер су за своје нове државе обезбедиле сву потребну
непокретну војну инфраструктуру, у шта спадају и војни станови и на тај
начин обезбедили и пристојан стандард својој војсци. На другој страни
имамо војску ДЗ СЦГ оптерећену ниским стандардом живљења и са преко 14.000
нерешених стамбених проблема.
Питање правилног решења наших
станарских права мери се стотинама милиона долара и оно умногоме
превазилази обећану помоћ грчке владе за обезбеђењем крова над главом за
преко 14.000 припадника војске.
Будући да је ово државно-правна
проблематика и да она више није лична ствар појединаца, већ надлежност
дипломатије и државних органа ДЗ СЦГ који, и по основној природи посла
обезбеђују систем одбране и нормално функционисање
војске. |
