ŠTA DIJASPORA TRAŽI I DAJE
Saga o povratku Priča o dijaspori ušla je u svoj završni čin. Vreme je da se shvati šta taj pojam danas stvarno znači. Srpska dijaspora bila je prvo narodni neprijatelj, pa emotivni pisac i poznati sportista, aktivni humanitarac, savetnik bez imuniteta, podržavalac političkih promena, strani lobista, ulagač u maticu „bez povlastica u odnosu na druge strance” da bi na kraju zaslužila mesto koje u izmeštenom, globalnom svetu oduvek ima: uključenje u naučni, privredni i politički život matice bez straha od reči: „ili ste tamo ili ovde, ili s nama, ili protiv nas”. Dijaspora (svih naroda) odavno je na svetskoj sceni politički subjekt broj jedan. Ovo vide i znaju svi osim slepih i sebičnih činovnika, kojima je još potrebna iluzija nepostojeće moći u provinciji sela udaljenog od Rima. U svetu bez granica i bez suvereniteta, u svetu ogromnih migracija i pomeranja, u svetu u kome, u pravom smislu reči političkih emigranata (ljudi koji emigriraju samo zbog ideja) više skoro i nema, već pre svega ekonomski nezadovoljnih pomerajućih masa, u svetu dvojnih i trojnih državljanstava, u svetu u kome se živi u jednoj, a radi u drugoj državi, dijaspora (ili rasejanje) svih naroda, postaje pozitivni trojanski konj, biračko telo i kolektivni lobista sa vrha Olimpa. Mit o bogatim ljudima rasejanja, o „izabranim spasiocima” siromašnih zemalja, više nije potreban. Brojna dijaspora nekog naroda interesantna je baš zato što je masovna, što je mnogodušna, te danas relativno pokretljiva, a ne zato što poseduje nekolicinu preduzimača. Neka je tri miliona Srba u svetu (donja granica) i neka mesečno svako od njih podari samo po jedan „evro” svojoj otadžbini…Snaga dijaspore više nije u materijalnom bogatstvu kao takvom, već u njenom sudbinskom fenomenu masovnosti. Između pet i osam milijardi dolara godišnje ulazi u Srbiju samo od srpskog rasejanja. Danas je na red došla završna faza, a to je faza povratka dijaspore u (ili ka) maticu/i. Ovu migraciju donosi globalni, kablovima i satelitima povezani svet, jer ona nekada nije bila ni zamisliva, niti moguća. Dijaspore prošlog veka nisu se (osim retkih pojedinaca) nigde vraćale. Sada se sve promenilo, čak i smisao same reči „dijaspora”. U svetu u kome postoji apsolutna pokretljivost, niko više nije potpuno raskorenjen, ili smo to ,možda, pomalo svi mi . Uprkos globalizaciji, odbegli članovi etničkog stada, vraćaju se i izgrađuju svoje otadžbine. Jermensko, izraelsko, rusko, grčko, kinesko, hrvatsko pleme... Kineska dijaspora, na ulasku u XXI vek, u otadžbini ima svoju televiziju, svoje medije, specijalne teritorije koje joj matica prioritetno određuje i nudi za kupovinu, svoje kvartove… Znači li to da će dijaspore različitih naroda nestati? Ne. Dijaspora je bila i ostaće večan fenomen. Večan je odlazak, ali večan je i povratak, kao smrt i rađanje. U Srbiju žele da se vrate penzioneri iz centralne i obodne Evrope, ljudi koji sanjaju da im se životna „završnica” isplaćuje u matici. Da li je srpska otadžbina svesna šta znači činjenica da milion duša evropske dijaspore svoje penzije troši baš u njoj, umesto da ih galantno ostavlja u, za penzionere sigurno udobnijim, zemljama prihvata? Ali, zašto da se vraćaju samo ljudi „druge i treće mladosti”? Zašto se ne bi vraćali i radno sposobni ljudi? Razvijene zemlje, ovo pitanje sebi su odavno postavile i na njega potvrdno odgovorile. Srbija nema sreću da bude razvijena. Ali, ima sreću u nesreći da je njena dijaspora jedna od „najemotivnijih” na svetu, čiji su rođački odnosi toliko komplikovani, da se mnoga rasejana lica „iracionalno” vraćaju kući. Teško da ima ičeg dosadnijeg i tragičnijeg u veku jednog čoveka od života i rada samo u jednoj teritoriji, jednoj geografiji, jednoj zemlji, ma koliko je voleli. To je kao da niste izašli iz jedne sobe. Čovek samog sebe ne može da upozna dok negde ne ode. Odlazak je odiseja i psihoterapija, sagledavanje stvari i smisla života, opraštanje razlikama, početak povratka. Prvi put, Kongres Srba Evroazije (najvećeg kontinenta), razradio je sopstveni naučni, privredni, politički projekat i mapu povratka srpskog rasejanja, odnosno depatrijacije. Prvi put dijaspora od Brisela do Šangaja, sama kaže šta daje, a šta traži. Od : „neću da se vratim nikada, osim u pesmama i snovima”, preko „vratiću se do pola, trećinom ili četvrtinom”, do „vratiću se potpuno”. Francuska dijaspora kroz „visoki savet Francuza sveta” učinila je ovo davno pre nas, napravila projekat uslova svog povratka, a telo pri ministarstvu spoljnih poslova , uveliko se njima bavi. Prvi put, danas, srpsko rasejanje se samo (privrednici koji mogu da se kreću, deo od 5.000 doktora nauka koji mogu da uzmu slobodan semestar itd…) prihvatilo toga da pobije princip „sve ili ništa”, koji je carevao decenijama i pisao tužne seoske priče. Razrađeni su modaliteti, uslovi i tehnike povratka, po evropskom modelu. Izrađen je ozbiljan naučni, ekonomski i pravni projekat depatrijacije. Relativizovani povratak ljudi sa iskustvom, pokazao bi zemlji u tranziciji kako de fakto funkcionišu kapitalističko-socijalistička društva (Francuska). Čekaćemo odgovor matice. Videćemo da li je buka oko stvaranja našeg Ministarstva, koje donosi dobre zakone, imala i životnog smisla. Da li su naši brojni skupovi u dom uneli deo Evrope? Vek čoveka, saga je o selidbi i povratku, u kojima se ne može umreti, kako reče Crnjanski. Odlasci i vraćanja prirodan su životni krug. Ko nikada nije otišao, nije nikada ni živeo. Ko nikada nije ostavio onoga koga voli, nije ga nikada ni voleo. Mila Alečković Nikolić Član Predsedništva Kongresa Srba Evroazije http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
