10.03.2005
U Zagrebu je pronađen savršen alibi za sve koji u Hrvatskoj iskreno sumnjaju da bi u Evropi mogli da se snađu u temama van balkanskih ratova, Stjepana Radića i Puniše Račića, “šestojanuarske diktature” i Pavelićeve države
Nedavno osnivanje parlamenta i
vlade “Republike Srpske Krajine u egzilu” redak je i neočekivan poklon za
Hrvatsku. Četrdesetorici razvlašćenih političara nepostojeće države pošlo je za
rukom da iz beogradskog Doma sindikata pošalje u
Ideja “velike Srbije” smesta je
uzbunila državne činovnike, a u glavi prosečnog domaćeg patriote poprimila je
fantastične razmere. Ko još može da misli na evropske standarde, Haški tribunal
i pravnu državu kad mu “četnici” plešu na vratima? Kako da hrvatska policija
traži Antu Gotovinu kad joj prete obnavljanjem države koju je haški begunac
oružjem dotukao pre deset godina?
Za 97 odsto građana koji su se
pre nekoliko dana na državnoj televiziji javno izjasnili protiv ulaska u
Evropsku uniju i za dodatnu podršku glavnom komandantu “Oluje”, odgovor na
ovakva pitanja jasan je kao i 1991. ili 1995. godine. Za preostalih tri odsto
građana Hrvatske koji žele da im Evropa bude uzor, a ne bauk, pojam “agresora”
već je doživeo niz političkih i nacionalnih revizija. Da li je u pravu većina
ili manjina, manje je važno za trenutnu situaciju u Hrvatskoj.
Jedino što je ovde danas izvesno
jeste da posle 17. marta ipak stiže 18. mart i to je sve. Šta će biti sa
Evropom, sve više postaje evropsko, a sve manje hrvatsko pitanje. Beogradska
skupština bivših krajiških političara u Hrvatskoj zato i predstavlja najbolji
alibi za sve koji su ovde iskreno sumnjali da bi mogli da se snađu u temama koje
se više ne tiču balkanskih ratova, Stjepana Radića i Puniše Račića,
šestojanuarske diktature i Pavelićeve države, “balvan-revolucije” i bele
maršalske uniforme pokojnog predsednika Franje Tuđmana. Prosečnom poborniku
“kućnog ognjišta”, koji svoju zemlju doživljava kao pastirsku idilu iz narodnih
epova i junačkih pesama, savršeno je jasno da u Evropi više ne bi imao s kim da
priča o tim vražjim Srbima kojih Hrvatska, sve i kad bi to iskreno želela,
nikako ne može da se otrese.
U situaciji kad izbezumljena
nacija više ne zna da li treba da lepi ili da skida plakate sa likom generala
Ante Gotovine i koliko to može da utiče da bi njena vlast 17. marta počela da
pregovara o pristupanju zemlje Evropskoj uniji, pokazalo se da radikalne struje
u Srbiji imaju leka i za ovu hrvatsku “dvoumicu”. Politička bomba iz Beograda
pažljivo je pohranjena u srodnim slojevima hrvatske radikalne desnice koja ne
krije oduševljenje i zahvalnost nad ovakvom pošiljkom.
Teorije zavere podupiru do sada
marginalni političari koji zabrinuto vrte glavom nad naivnošću premijera
Sanadera i predsednika Mesića. Rečenica prvog čoveka izvršne vlasti u Zagrebu da
je “velikosrpska ideja mrtva i da te ljude u Beogradu ne treba shvaćati
ozbiljno”, koliko god da je promišljena i pragmatična, ne može da se svidi čak
ni šefu hrvatskog parlamenta Vladimiru Šeksu koji je ubeđen da “ideja ‘velike
Srbije’ nije mrtva”.
-------------------------------
Dr Vojislav
StanimiroviĆ,
predsednik
Samostalne demokratske srpske stranke:
Nepoželjni
sagovornici
“Hrvatski mediji dali
su prevelik i nezaslužen publicitet ljudima koji više nemaju ni legalitet ni
legitimitet da išta poduzimaju u ime srpskog naroda u Hrvatskoj”, smatra
predsednik Samostalne demokratske srpske stranke Vojislav
Stanimirović.
Komentarišući za NIN
skup u beogradskom Domu sindikata, Stanimirović je rekao da je reč o bivšim
političarima bivše RSK, koji su na tadašnje funkcije izabrani pre dvanaest
godina, a događaji su pokazali koliko je njihova politička opcija bila pogrešna
i koliko je štete nanela ljudima koje i danas žele da
predstavljaju.
“Ovde se radi o
radikalnoj, desnoj političkoj opciji”, precizirao je dr Vojislav Stanimirović.
“Wihov je problem što su svakom ozbiljnom političaru danas nepoželjni
sagovornici. Istina je da je ostalo još dosta nerešenih pitanja oko povratka
Srba u Hrvatsku i vraćanja njihove imovine, ali to se ne postiže na način kako
je to pokušano. Ti ljudi ne žive u Hrvatskoj i ne mogu znati kako je njihovim
sunarodnicima ovde i kakvi ih konkretni problemi muče”, zaključuje predsednik
Samostalne demokratske srpske stranke.
Ova stranka i dalje podržava reformski kurs premijera Sanadera, a nedavno je imala izbornu skupštinu koja je za predsednika stranke ponovo izabrala Vojislava Stanimirovića, a uz njega i tri potpredsednika – dr Milorada Pupovca, Milana Horvata i Jovana Ajdukovića. Za održavanje ovog skupa u Hrvatskoj odabrano je simbolično mesto – Plitvice. U hrvatskoj verziji novije nacionalne istorije Plitvička jezera poznata su po “krvavom Uskrsu” 1991. godine, kada je hrvatsko-srpski sukob definitivno prerastao u međunacionalni rat.
--------------------------
Kad predsednik države Stjepan Mesić desetak dana pre “dana D” za Hrvatsku izjavi da se “ne opterećuje 17. ožujkom”, a u razgovoru sa strancima legionara Antu Gotovinu upoređuje sa teroristom Osamom bin Ladenom, uzrujane diplomate sa zagrebačkog Zrinjevca vraćaju se onome što im najbolje polazi za rukom. Ambasador Srbije i Crne
Gore u Hrvatskoj Milan Simurdić
poziva se u domaće Ministarstvo vanjskih poslova i evropskih integracija gde mu
zabrinuti domaćini izražavaju “razočaranje i prosvjed zbog izostanka adekvatne
reakcije Vlade Srbije i Crne Gore na događaj koji zasjenjuje uzlaznu putanju
razvitka bilateralnih odnosa Zagreba i Beograda”.
Ni hrvatske diplomate, ni
ambasador Simurdić nisu uspeli da shvate da li je ovde reč o “protestnoj noti”,
a diplomatsko predstavništvo Srbije i Crne Gore u Zagrebu bilo je neprijatno
iznenađeno činjenicom da hrvatska diplomatija nije obznanila da je ambasador
susedne države jasno i nedvosmisleno osudio osnivačku skupštinu bivše “RSK u
egzilu” i to u ime državnog i političkog vrha Srbije i Crne Gore.
Umesto toga, javnu i političku
scenu preplavile su strašne prognoze zasnovane na polovično citiranim izjavama
predsednika Srbije Borisa Tadića i šefa diplomatije SCG Vuka Draškovića. Kad se
ambasador Milan Simurdić ponovo pojavio u sedištu zagrebačke diplomatije i
sastao sa državnim sekretarom Hidajetom Biščevićem, pokazalo se da vrag nije
tako crn kao što izgleda.
U javnosti su se odnekud pojavile
“zagubljene” rečenice ambasadora Srbije i Crne Gore kojima je i prvi put
obavestio hrvatske kolege da sastanak u Domu sindikata nije neprihvatljiv samo
za Hrvatsku, nego je štetan i za njegovu zemlju, za regionalnu stabilnost, za
uključivanje u Evropsku uniju i razvoj dobrosusedskih odnosa Zagreba i Beograda.
U diplomatskoj arhivi pronašao se i deo u kome Simurdić ponavlja stav zvaničnog
Beograda, predsednika Borisa Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića
da “Srbija i Crna Gora i dalje podupiru uključivanje Republike Hrvatske u
Evropsku uniju i početak pregovora u skladu s odlukom Evropskog
vijeća”.
Državnom sekretaru Biščeviću
preostalo je da se složi sa kolegom Simurdićem da obe države treba da nastave
rešavanje svih otvorenih pitanja i da porade na očekivanom dolasku premijera
Srbije dr Vojislava Koštunice u Zagreb radi razgovora o obostranoj zaštiti prava
manjina, saradnji pravosudnih organa Srbije i Crne Gore i Hrvatske i
humanitarnih pitanja kojima je blokiran svakodnevni život ogromnog broja ljudi
koji i dalje ne znaju čiji su građani.
Diplomate su se složile,
političari uzajamno podržali, ali je šteta ostala. Lideri Srba u Hrvatskoj prvi
su optuženi zbog pokušaja obnavljanja organa vlasti bivše RSK u Beogradu. Kad su
se od toga javno ogradili, dodatno su napadnuti. Desnica u rasponu od
ksenofobično raspoloženog evrofoba Nenada Ivankovića, čelnika antievropskog
pokreta SIN, pa do bivšeg Tuđmanovog intimusa, a onda i desne ruke bivšeg
premijera Ivice Račana dr Zdravka Tomca, tvrdi da je 4,5 odsto Srba, koliko je
od “Oluje” ostalo da živi u Hrvatskoj, veoma zainteresovano za ideje iz Doma
sindikata u Beogradu.
Šef misije OEBS-a u Hrvatskoj, ambasador Peter Semneby, ostao je zapanjen nad takvom procenom i političkim fiksacijama neprimerenim univerzitetskom profesoru.
Svakodnevna iskustva s terena koja pristižu u OEBS u Zagrebu govore da se u Hrvatsku uglavnom vraćaju ljudi od 70 i više godina, a trenutno ih najviše zanima kako da prežive zimu u napola obnovljenim kućama.
Zorica Stanivuković
