Saljem Vam original teksta Milosa Vasica: 'Ispovest vozaca hladnjace'
(546, 2001.) kojeg sam, u proslom dopisu Vama, komentirao. S'obzirom na
vaznost ovog dokumenta koji jasno pokazuje prostituiranost
medijsko-politickih struktura novih srpskih vlasti nakon 2000., bilo bi
nuzno da se svi oni kojima ste poslali moj komentar, upoznaju sa originalom.
Tako bi se izbjegle sve spekulacije oko autenticnosti teksta i mog
eventualnog karikiranja istog. Pored toga, Vi cete odmah primijetiti da
objavljivanje teksta koincidira sa Milosevicevim hapsenjem; trebalo je
opravdati tu sramotnu Djindjicevu akciju.
EMIL
[EMAIL PROTECTED]
----------------------------------------------------------------------------
--
VREME 546 / POLITIKA <<
Ekskluzivno - ispovest vozaca hladnjace:
Mrtvi putuju...
Grobnice su kopavane i zatrpavane u tajnosti, sve u nadi da se nikada nece
otkriti. Nekoga je bilo sramota - ili strah; neki, pak, nisu hteli da cute
jer im je stid bio jaci od straha. Nikola, covek iz ove price, nije hteo da
cuti
Covek ima svoje ime i prezime, ali cemo ga zvati Nikola; to ime je sam
odabrao u maju 1999, u strahu za zivot; dugacka je bila puska Milosevica te
godine. Covek ima oko cetrdeset godina i potice iz Istocne Srbije. Njegova
je prica jednostavna i suva; on se drzi onoga sto je video i cuo sām, iz
prve ruke. Svestan je da je u jednom kratkom trenutku odluke promenio
ostatak svog zivota. Postoje, naime, stvari sa kojima se ne moze dalje
ziveti.
Nikola je bio mobilisan pocetkom februara 1999. kao rezervista. Kao ratni
raspored dobio je kasarnu u Boru, dakle nedaleko od mesta gde je inace
ziveo.
NOVA-STARA LOKACIJA: Petrovo selo
UVEK NOCU: "Posto sam u vojsci bio vozac, odmah po dolasku dobio sam kamion
hladnjacu, prazan, sa naredenjem da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni
logor istocno od Pristine. Cim sam stigao, jedan general me je odveo na
stranu i poceo da me ispituje. Skoro pun sat pitao me je o mojoj proslosti,
politickim opredeljenjima, jesam li putovao u inostranstvo i vec celu tu
pricu - jesam li patriota, zelim li da branim zemlju i te stvari. Posto sam
odsluzio vojni rok, znao sam odgovore na ta pitanja od ranije. Dok smo mi
tako razgovarali, hladnjaca je bila natovarena i zapecacena negde - ne znam
gde, nikada me nisu pustali blizu - i dovezena natrag. Moje je bilo da ne
pitam, nego da vozim. Napravio sam desetak tih tura Kosovo-Bor; bilo mi je
cudno sto se veliki kamion seta tamo-amo dok borbe traju na Kosovu;
nedostajalo je i ljudi, i vozila, i zaliha, a ja vozim praznu hladnjacu
natrag... Ubrzo sam shvatio da nesto tu nije u redu. Dovezem prazan kamion
iz Bora; u logoru punom vojske, policije i raznih paravojnih jedinica za
koje ne znam ko su i ciji su, policajac sedne u kamion i odveze ga. Onda ga
vrati punog i zapecacenog, a na putnom nalogu, protiv svih pravila, pise
samo Poverljivo! i nista vise. Uvek sam vozio sa Kosova za Bor nocu; kamion
sam predavao policajcima na ulazu u topionicu bakra u kompleksu
Rudarsko-topionicarskog bazena Bor. Cekao sam na porti da mi vrate prazan
kamion. Ubrzo sam shvatio da vozim leseve; nije tu trebala velika pamet...
Bilo mi je jasno odakle ti lesevi poticu; nije mi bilo jasno gde su
zavrsavali kad se hladnjaca u Boru istovari. Pretpostavljao sam da su bili
spaljivani u pecima za topljenje bakarne rude; mozda i nisu... Mozda su bili
zakopavani negde na teritoriji rudnika; ima tamo mnogo povrsinskih kopova,
mnogo deponija jalovine, mnogo mesta gde se moze iskopati masovna
grobnica... Ne znam sta je posle bilo sa lesevima. Znam samo da nisam mogao
vise to da trpim. Poceo sam da dobijam strahove i nocne more: kao, vozim
kamion, a neko iznutra ko nije mrtav ustaje i dolazi sa puskom u ruci da me
ubije. Nisam mogao vise; osim toga, bilo me je i strah da ce me ubiti kad se
taj posao zavrsi; kao svedoka, pre ili kasnije; sta je to njima - ubiti
coveka...
Kad sam se odlucio, zatrazio sam pomoc dvojice prijatelja iz mog mesta
kojima sam verovao. Dogovorili smo se da me sacekaju na skrovitom mestu pre
Bora; vozio sam brze, jer sam imao tacno odredeno vreme kada moram da se
javim policiji na ulazu u topionicu, a hteo sam da nista ne bude sumnjivo;
ustedeo sam pola sata za ceo posao. Prijatelji su me cekali po dogovoru i
dok sam se presvlacio u civilno odelo, oni su otvorili hladnjacu. Bila je
puna leseva, do pola metra od plafona... Moji prijatelji fotografisali su
unutrasnjost hladnjace, a ja sam tada pobegao dalje. Oni su onda odvezli
hladnjacu na skrivenije mesto i prebrojali leseve. Bilo ih je 78: uglavnom
civili, medu kojima i jedna zena, ali i tri vojnika Vojske Jugoslavije.
Jednog od njih prepoznali su - bio je to decko iz naseg mesta."
BEG IZ SRBIJE: Nikola je pre te veceri rekao svojoj zeni sta ce uciniti i
zatrazio od nje da ode u Republiku Srpsku: kakav god ishod otvaranja
hladnjace bio, on je smatrao da ce se oboje naci u opasnosti. Tako je i
bilo: Nikola se takode prebacio u Republiku Srpsku. On ne zeli da otkriva
detalje tog putovanja, ali daje da se nasluti kako je tamo dobavio lazna
bosanska dokumenta za sebe i zenu. Sta je dalje bilo sa hladnjacom, Nikola
ili ne zna, ili ne zeli da kaze, cuvajuci svoje prijatelje. Ne kaze ni
koliko je fotografija napravljeno te noci, ali pokazuje dve, tehnicki dobro
uspele: na njima se vide noge i cipele leseva natrpanih skoro do vrha
hladnjace, ali i vojne registarske tablice na hladnjaci. Nije hteo da kaze
koliko je ukupno fotografija sa sobom poneo.
Iz Republike Srpske Nikola i njegova zena prebacili su se u Hrvatsku
pocetkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori.
Gde su bili i sta su radili u ta tri meseca, Nikola ne zeli da kaze. Od
dolaska u Hrvatsku, medutim, njegov trag moze se pratiti pouzdanije: obratio
se izvesnoj humanitarnoj organizaciji reformisanih hriscana, koja ga je
dovela u kontakt sa izvesnim zagrebackim advokatom, poznatim po moralnom
integritetu i zalaganju za ljudska prava. Advokat je postupio veoma oprezno,
kontaktirajuci sa izvesnim diplomatskim predstavnistvima za koja je
pretpostavljao - ili znao - da su bliska Haskom tribunalu. Zbog operativne
bezbednosti i opravdanog nepoverenja u hrvatsku vlast i njena osecanja kad
je Hag u pitanju, uspostavljanje kontakata uzelo je nekoliko dana opreznog
rada.
Oko 20. maja 1999. Nikola ulazi u ambasadu jedne velike sile u centru
Zagreba. Razgovor koji je usledio odigrao se u posebno zasticenoj "gluvoj
sobi" ambasade, uz prisustvo jakog naoruzanog i uniformisanog obezbedenja.
Nikola je ispricao svoju pricu i pokazao svoje fotografije, ali "iz njegove
ruke", kako deca kazu, bez ustupanja; sagovornici su trazili nekoliko dana
da provere autenticnost fotografija pre nego sto Nikoli daju garancije za
licnu bezbednost i izvuku ga iz Hrvatske u neku trecu zemlju. Nikola je
trazio da njega i zenu prvo izvuku iz Hrvatske, pa ce im tek onda dati sve
detalje i slike i odgovoriti na sva dopunska pitanja kojih je bilo mnogo.
Natezanje je trajalo neko vreme, da bi na kraju predstavnici te velike sile
pristali na Nikoline uslove; izgleda da su fotografije bile suvise
uverljive. Tiho i diskretno Nikola i njegova zena izvuceni su u jednu zemlju
Evropske unije i tamo zive pod zastitom inace veoma efikasne tajne sluzbe te
zemlje.
Iduci Nikolinim tragom, "Vreme" je u Zagrebu i na jos nekim mestima doslo do
potvrda cele price, ali i do dopunskih informacija, koje su u gornjem tekstu
ispricane van znakova navoda. Na ponovljeno insistiranje vaseg novinara,
izvori iz istraznih organa Haskog tribunala - dva istrazitelja, od kojih je
jedan direktno umesan u slucaj - donekle preko volje potvrdili su da
raspolazu doticnim svedokom i da je njegova prica istinita. U vise razgovora
sa funkcionerima starih i novih vlasti u Jugoslaviji i Srbiji, "Vreme" je
doslo do dobro utemeljenog utiska da ni Miloseviceva ni nova vlast nisu bile
svesne niti Nikolinog postojanja, a kamoli cele price. To je samo jos jedna
ilustracija aljkave, povrsne i musave taktike Milosevicevog rezima u takvim
stvarima: od 1991. do 5. oktobra 2000. nisu bili u stanju da ratni zlocin
obave kako treba; ovamo im pobegnu sa streljanja (Ovcara 1991), tamo ostave
gomilu svedoka (Hrvatska, Bosna, Kosovo; sve vreme ratova), onamo im
izvrsioci propevaju sami (slucaj Erdemovic) ili svedoci zakljuce da im je
pametnije da se prijave sami i zatraze zastitu; neki su izgubili zivce i -
protivno naredenjima - srucili hladnjacu sa lesevima u Dunav i zbrisali ko
zna gde. Na stranu nagli porast nervoze kod nekih kljucnih ljudi, umesanih u
prljavu istoriju naseg slavnog vojevanja u ovih deset godina; nije to bez
neke sto se odjednom naglo otkrivaju masovne grobnice za koje se mislilo da
su zakopane zauvek ili sto neki sve cesce prave incidente u javnosti, kao da
traze da ih se uhapsi dok su jos na zivotu...
TEMPERATURA TOPLJENJA: Nikolina prica takva je kako je ovde prenesena na
osnovu njegove licne ispovesti i dopunskih iskaza "casnih ljudi i pouzdanih
svedoka" (Danilo Kis u "Grobnici za Borisa Davidovica"). Da li je i u
kolikoj meri ta prica kriminalisticki istinita, "Vreme" nije bilo u stanju
da proveri do kraja iz vise razloga, od kojih su dva dovoljna: Nikole se
Haski tribunal dokopao pre nas; strah kod ljudi koji bi mogli da razjasne
detalje jos je dovoljno velik. To nas, medutim, ne oslobada obaveze da
analiziramo ovo sto imamo. Pre svega postoje fotografije koje su Nikola i
njegovi prijatelji snimili i koje su prosle sve provere, inace bi ga Haski
tribunal oterao s praga (setite se samo falsifikatora Cede Mihajlovica i
njegovih "tajnih dokumenata SDB" koje je 1995. pokusao da uvali Hagu). Treba
zatim pretpostaviti i da je Nikolina prica proverena i poredenjem sa
obavestajnim podacima svih vrsta; teritorija Srbije bila je u kriticnom
periodu pod pojacanim nadzorom spijunskih satelita, elektronskih mera i
operativnih radnika na terenu... Drugim recima, ta se prica uzima kao
pouzdana.
E, sad: gde sve to ostavlja nasu stranu? Kao prvo, Nikolina prica svedoci da
je zakopavanje leseva sa Kosova krisom zapocelo pre pocetka neprijateljstava
SR Jugoslavije i NATO, 24. marta 1999. To potvrduje i slucaj hladnjace iz
Dunava ("Dubina 2"). U utorak, 19. juna 2001, ministar Dusan Mihajlovic
najavio je postojanje jos jedne masovne grobnice "u sasvim drugom delu
Srbije", osim postojecih na lokacijama "13. maj" u Batajnici i u Petrovom
Selu kod Kladova. Koliko cemo jos sakrivenih masovnih grobnica otkriti?
Nije, naime, problem tih grobnica samo u tome sto su masovne, nego u tome
sto su sakrivane. Uveden je u javni jezik i inace bezazlen vojno-strucni
termin "asanacija terena"; izostavljen je, medutim, jedan detalj: lesevi
skupljeni tokom akcija asanacije terena popisuju se, identifikuju ukoliko je
to razumno moguce ili se detaljno opisuju za naknadnu identifikaciju,
sahranjuju se na poznatim mestima u jasno obelezene ili numerisane grobove.
Dakle, ne krcaju se krisom, nocu, u hladnjace koje se potom voze negde
daleko, u policijske baze ili topionice bakra, da bi se tamo ti lesevi
potajno sahranili ili spalili (temperatura topljenja bakra je 1083 stepena
celzijusa...). Nikola kaze da je prevezao desetine kamiona pre bekstva;
urednik "Timocke krimi revije" Dragan Vitomirovic kaze za "Glas javnosti"
(utorak, 19. jun) da je samo jedan vozac iz tog kraja, penzionisani
policajac, od aprila do juna 1999. prevezao hiljadu leseva sa Kosova u
razlicite masovne grobnice sirom Srbije. Osnovno pitanje toliko je jasno i
vapijuce da ga srbijansko javno mnjenje, po obicaju, nije ni primetilo -
zasto su ti lesevi nocu, kradom, vozeni sirom Srbije i sahranjivani krisom,
u potaji, u policijskim dvoristima gde nezvani gosti ne zalaze? Zasto su
potpisivane izjave o cuvanju sluzbene tajne kad je o tim lesevima rec? Zasto
su svi tako uplaseni kad se ti lesevi pomenu? Vojska i policija prepucavaju
se ovih dana oko toga, sve prebacujuci komandnu odgovornost za kosovske
poslove jedni na druge; odjednom se vise ne zna ko je kome "prepotcinjen"
bio dok su ti lesevi bili proizvodeni, sakupljani i transportovani; lesevi,
naime, ne rastu na drvecu, kao sto je poznato; neko treba da usmrti zive
muskarce, zene i decu da bi se dobili lesevi. Les je ljudsko bice koje je
zivot izgubilo na nacin prirodan ili nasilan; ako su lesevi o kojima je u
Srbiji od potopljene hladnjace u Tekiji do danas rec zivote izgubili na
nacin prirodan (infarkt, rak, starost) ili nesrecnim slucajem (saobracajna
nesreca, elementarna nepogoda, opsta opasnost i slicno) - to je jedno: ono
sto se zove Bozja ruka. Ako su liseni zivota nasilnim putem (ubijeni, to
jest) - e, onda je to nesto drugo. Ili su bili ubijeni u opravdanoj oruzanoj
akciji, u ratnim dejstvima, sa oruzjem u ruci - ili su bili ubijeni kao
nenaoruzani civili, sto je onda ratni zlocin. Ako su bili ubijeni u borbi i
sa oruzjem u ruci, vojnicka cast i dobri obicaji nalazu da se sahrane na
licu mesta, ili na vojnickom groblju kakvih u Srbiji od 1912. imamo onoliko,
posle identifikacije, javno i bez ikakvog zazora; to su, ipak, protivnici,
casno ubijeni u borbi i nema razloga za stid. Ako su, medutim, to bili
nenaoruzani civili, zene i deca - e, onda je to druga stvar. Uostalom,
naredbe generala VJ Vladimira Lazarevica, komandanta Pristinskog korpusa,
nedavno objavljene u stampi, a o postupku "asanacije bojista" tokom rata
1999. jasno odreduju istragu vojnih sudova u slucajevima kada postoji
osnovana sumnja da je pocinjeno krivicno delo. Tim naredbama obavezani su i
organi Ministarstva unutrasnjih poslova Srbije (Stab MUP za Kosovo i
Metohiju), teorijski prepotcinjeni Vojsci Jugoslavije.
Stvar je, dakle, jasna: ovde postoji osnovana sumnja da su pocinjena teska
krivicna dela visestrukog ubistva (ako ne i genocida), ometanja istraznih
radnji, skrivanja dokaza, zloupotrebe sluzbenog polozaja radi prikrivanja
sebe ili drugog pocinioca krivicnog dela ubistva, primoravanja drugog na
izvrsenje krivicnog dela; o krsenjima komunalnih i sanitarnih propisa o
prevozu i sahranjivanju preminulih lica, skrivanju podataka o preminulim
licima itd. sada necemo; u odnosu na sve ostalo, to je sitnez. Polako na
videlo izlaze podaci o najstrasnijim zlocinima i o prikrivanju najstrasnijih
zlocina; problem sa mrtvima i jeste u tome sto oni umeju jako glasno da vicu
i da traze pravdu.
Milos Vasic (uz pomoc agencije ANSA i drugih
Srpska Informativna Mreza
srpski_put@antic.org
http://www.antic.org/
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
