POLITIKA
6. april
ПОВОДОМ НЕСПОРАЗУМА О СРПСКОЈ КУЛТУРНОЈ БАШТИНИ НА КОСМЕТУ
Уби нас преслаба реч
Чији су вековни манастири на Космету? Наравно да су српски и
општечовечански. Нема „косовске баштине”. Постоји само српска и баштина
читавог света. Српски манастири су и једно и друго
У тренутку док се у Синоду Српске цркве водила расправа око
Патријарховог потписа на Меморандум као и око тога ко ће обнављати
уварварене спаљене српске манастире, центар културне баштине света, Унеско
је установио нову лингвистичку реалност, која предходи људској и историјској
стварности.
Десетовековни споменици, који ће једнога дана представљати
последњи историјски доказ да је српски народ као организован и државотворан
некада на Балкану живео, а и да је испевао „српске Нибелунге” у колективној
поезији из XIV века, добијају данас назив „косовска заоставштина”.
У међувремену, манастири на Космету су изгорели. Космету се
предвиђа „мање од државе, а више од аутономије”. Укратко, историја се улива
у неку нову реку и мења свој ток. Нико ту ништа више не може, сви ми пливамо
у чињеничком, сливајућем низу. Последње што још, као народ, и у матици и у
расејању можемо да урадимо, јесте да сачувамо траг о темељима сопствене
куће, свог постојања и датума рођења. Срби света траже да Министарство за
дијаспору отвори „анекс” на Космету.
„Косовска баштина”, „косовски народ” , „косовски језик” словни
су фалсификати, алхемија растакања стварности и кувања новог, језичког, али
неоснованог света. Када је пацијент сама српска историја, то је једна
шизофренија више у њеном менталном саставу, једно двојство и нејасноћа више
у нашем наслеђу.
Најмањи је проблем ко ће спаљене и разрушене манастире
обнављати. Као неко ко је растао у љубави са сликарством и градитељством,
научила сам да никада не сумњам у уметнике, мајсторе и градитеље, било којој
нацији да припадају. Зло је на другој страни. Проблем је како ће се звати
наша прошлост, односно хоће ли је језик сачувати или неповратно однети из
космичког сећања ? То је Демоклов мач писаног трага и сведочанства. Чији су
вековни манастири на Космету? Наравно да су српски и општечовечански. Нема
„косовске баштине”. Постоји само српска и баштина читавог света.Српски
манастири су и једно и друго.
Замислимо да Замак у Перпињану на југу Француске, седиште
краљева Мајорке, назовемо „француском баштином”. Иако је овај део
Каталоније, француски краљ припојио Француској у 17 веку , Палата је
краљевски центар била у раном 14. веку, а то значи да је она „каталонска
баштина”, односно „баштина краљева Мајорке”. Поред тога, дело је и читавог
човечанства. Французи ово знају и не помишљају да Замак отму његовој
историји.
Да ли је Алхамбра шпанска заоставштина? Јесу ли египатске
пирамиде икада биле “римска баштина”?
Замислимо да „Кијевска лавра” буде проглашена баштином Галиције
или унијатске Украјине. Она може бити само „староруска баштина”, а као таква
и баштина целог света!
Српски манастири на Космету, именовани су од стране Унеска
„косовском заоставштином”. Пре би се задужбине Милутина и Драгутина, по
линији лозе породице могле назвати „српско-француском заоставштином”, неголи
„косовском”. Ово прво барем нешто значи, а друго не значи ништа до голи
геометријски простор. Међутим, баштина никада не припада територији. Она
припада свом родитељу и градитељу. После ствараоца, онога који му је дао
живот, „дело” припада читавом човечанству. То је савез душа, ланац историје,
смисао Хелдерлинових речи: „Ми Грци…”
Српски градитељи као да нису ни живели. Поменути су , додуше, у
народним песмама. Неко ће се сетити ко је био Боројевић Раде, али нико неће
знати да он није био митски него стварни лик српске историје. У Љубостињи, у
једном од два дугачка прилепљена камена, испред улаза у олтар, Кашанин
потврђује стих из поезије, проналази траг и предаје га вековима. Налази
уклесана слова: „Сију Церков подиже Боројевић Раде лета господњег…после
Косовске битке…”
Није то, дакле, само лик из песме и чувени народни градитељ.
После битке, подигао је цркву Раде на захтев царице Милице и ко
зна колико још цркава. У народној машти, градио је он и Дечане. Неимар беше
истински лик, а манастири беху од истинског камена.
А колико је таквих косовско-метохијских Рада или Рубљова било?
Безобзирним језиком заборавићемо их. Уметник има само руку, ухо или глас
који остану иза њега, у вакууму времена и векова. И децу која га се сећају.
Ко је , дакле, крив за ову „манастирску амнезију”?
„Међународна заједница” или наш збуњени транзициони мук?
Шта је радио наш представник у Унеску, чији је једини посао био
да у ту истину убеђује велики свет?
Јак, „архитектонски православни лоби” у Унеску, бројне руске
комисије, остале су нам далеке. Зашто?
Поред чињенице да су тога лета господњег, када смо амбасадора
устоличили, сви релевантни демократски фактори понављали да је Србија и Црна
Гора добила „правог човека на правом месту”, од тада више нико не рече на
које је недаће нас амбасадор на том правом месту наилазио. Чак и нама, у
земљи у којој се Унеско „убаштинио”, било је тешко да иста детаљније
спознамо.
Захваљујући једном другом бившем функционеру (Леону Давичу), још
као студент у Паризу, видела сам, схватила и научила како ова установа
културе ради. Знам да је у њој увек био важан људски и „лобистички” фактор,
фактор искрене борбе за нешто што се воли. Пре него што се све сведе на
дизање руке на „новчаној сесији”, следи дуготрајно убеђивање, просвећивање,
говор историје и истине. Говор оне историје која никога не може да усмрти.
Која просто прави омаж мртвим генијима. Највећи део Унесковог мисионарства,
у суштини је психолошки рад.
Данас више немамо ништа. Историја бледи као случајна флека, а
језик неупућених чиновника трчи испред наше немоћи да се одбранимо. У свет
смо послали „политички коректне људе”, који нису мотивисани да се боре. Оно
што су Малро и Азнавур могли једном реченицом или једним стихом, наши
представници не могу дугим седењем у светским канцеларијама.
Српска, умна и уметнички образована дијаспора остаје да плута,
лута, жали се, згража, апелује. Али, њу нико не ангажује. Можда ће бити
потребно да још пола Србије изгори или преименује се, па да технократе
схвате да се успешно брани само оно што се воли.
Али, за ово се мандат добија од једне више силе.
Мила Алечковић-Николић
Члан Конгреса Срба Евроазије
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
