04. 04. 2005.
Nuklearni institut – od sjaja do prosjačkog štapa
Amerikanci zatvaraju "Vinču"?
Od 1992. do 2002. "Vinča" je bila zaboravljena. U njene razvojne kapacitete ne samo da se nije ulagalo, nije se ulagalo ni u bezbednosni prsten, što je bilo van pameti. Čak posle oktobarskih događaja 2000. ozbiljno se razmišljalo o njenom potpunom gašenju, zaboravljajući na činjenicu da "Vinča" nije samo nuklearni reaktor već institucija sa najvećom koncentracijom srpske pameti, čiji se projekti danas mnogo više uvažavaju na zapadu no u Srbiji. Nisam siguran da smo se od te sulude ideje u potpunosti oslobodili
piše: Nenad M. Stevanović
Institut "Vinča" osnovan je još 1948. godine sa ciljem da bude naučni centar nuklearne tehnologije. Kao takav razvijao se sve do 1984. godine, međutim, te godine, na zaprepašćenje zaposlenih i bez mnogo objašnjenja, zaustavljen je rad nuklearnog reaktora, a skeptici su to protumačili kao prvi znak slabljenja moći zemlje koja je počivala na konceptu bratstva i jedinstva.
Sa raspadom SSSR-a i nizanjem tragičnih situacija u nas sve institucije od višeg državnog interesa u Srbiji počele su da se urušavaju. Tu sudbinu nije uspela da izbegne ni "Vinča", koja se zbog nebrige države u međuvremenu transformisala u multidisciplinarni Institut. Nuklearni program bio je zaboravljen, prepušten punih deset godina zubu vremena.
Propast reaktora
Propadalo je sve, pa i nuklearni reaktor, propadala su i skladišta u kojima je smeštan "isluženi" uranijum, a sa time neprestano je slabio takozvani bezbednosni prsten. Potom su krenule priče o opasnostima koje dolaze iz "Vinče". O opasnostima koje prvo prete zaposlenima, pa Beogradu, pa Srbiji i čitavom balkanskom regionu. Poneki incident samo bi pospešio nove glasine, a poslednji je, definitivno, poslužio protivnicima postojanja "Vinče" da je optuže za zlo koje će neminovno krenuti iz nje.
Poslednji incident, kada je radnik upao u bazen sa uranijumom, pokazao je u kojoj meri je stanje u Institutu – jadno.
– Radnik Dragan Lukić upao je u bazen u kojem je smešten "isluženi" uranijum. Od tog trenutka za nas je njegov život bio apsolutni prioritet. Izvršeni su detaljni pregledi i ekspertize. Na kraju je konstatovano da je Lukić za dva minuta tom prilikom "primio" oko dva milisilvarta. A to je doza dvadeset pet puta manja od doze koju primi putnik na letu preko Atlantika. No, na tome nismo stali, sada se pretražuje ozračenost unutrašnjih organa. Prvi rezultati govore da Lukić neće imati nikakvih zdravstvenih problema. Ipak, za svaki slučaj i novac smo obezbedili za dalje pretrage, jer je njegov život važniji od svega – objašnjava direktor dr Rakočević.
On objašnjava da priče o "tempiranoj" bombi nadomak Beograda nisu potpuno bez preterivanja, ali da je stanje pod kontrolom.
– Nuklearni reaktor kao i sva nuklearna skladišta, pa i ona za koja se do danas nije znalo, zbog deset godina neodržavanja bezbednosnih prstenova jesu potencijalna opasnost i po zaposlene i po okolinu. No, trenutno i kao takvi, kategorično tvrdim, nikome ne prete, pa ni zaposlenima u "Vinči". Jeste, za nuklearni program, a samim tim i za nuklearni reaktor, vlasti u Srbiji izgubile su interes. Što znači da se oni nikada više neće pokrenuti, a reaktor će se demontirati, uskladištiti, ili će postati "sarkofag" – otkriva dr Rakočević.
Istina je u sudaru sa čaršijom po pravilu na startu gubila bitku. Beogradska čaršija je povremeno bila preokupirana navodnim nukleranim incidentima u "Vinči".
– Incidenata je bilo, bojim se biće ih još, a oni koji su se zbili, našim umećem i bez pomoći sa strane, bili su, bez posledica, uspešno sanirani. Dakle, na nuklearnom reaktoru pucali su zbog dotrajalosti ventilacioni sistemi i instalacije za grejanje. U pitanju je ozračena voda, koja je, da se dokopala zemlje, mogla napraviti ogromnu štetu. Srećom, do toga nije došlo – kaže dr Rakočević.
Iz ovih kazivanja direktora Rakočevića lako je zaključiti da je bezbednosni prsten oko radioaktivnih materija u zabrinjavajućem stanju. A nuklearni otpad u "Vinči" je na svakom koraku. Neka skladišta su i dalje pod velom tajni. Kakva je njihova sudbina – sam Bog zna.
Tajni hangari
– Ne znam zašto se do sada ćutalo o svemu. Možda nije trenutak, možda nije ni politički opravdano progovoriti o njima, ali uz sav rizik reći ću: postoje u našem krugu još dva tajna hangara od kojih je jedan pun i u njemu je skladištena nuklearna otpad iz cele one SFR Jugoslavije, ponajviše iz Slovenije i Hrvatske. Nisu mi poznata imena onih koji su odobravali dovlačenje tuđe nuklearne otpadi u naše dvorište, ali upozoravam na dotrajalost tih hangara. Vlada Srbije je upoznata sa tom činjenicom i spremna je da obezbedi tri miliona evra za sanaciju. Slovenija i Hrvatska nisu htele da čuju za taj problem i sada je ta nuklearna otpad neprijatan poklon ostatak – otkriva dr Rakočević.
U krugu Instituta postoje i druga tajna skladišta nuklearnog otpada. Ona su po principu bunkera raštrkana po čitavom kompleksu "Vinče".
– U "Vinči" ima još opasnih radioaktivnih izvora, a dodatna opasnost je i ta što su "razbacani" i zacementirani, pa ne znamo kakvi se procesi unutra događaju. Rešenje leži u centralizaciji svih tih otpada – bio je zagonetan dr Rakočević.
Iz ovog odgovora može se zaključiti koliko je neophodna hitna intervencija države.
Zamišljen kao strateška ustanova od najvišeg državnog interesa, Nuklearni institut "Vinča" decenijama je to i bio. Okupljao je najizražajniju pamet ondašnje SFR Jugoslavije, posebno pažljivo i planski negovao je srpsku pamet. A kada je davne 1957. godine pušten u rad nuklearni reaktor, tadašnja država, koje danas nema, svrstana je u red respektabilnih ozbiljnih vojnih sila.
Dvadeset godina kasnije (1977) u krugu ovog instituta, u najstrožoj tajnosti, smeštene su za ondašnje i sadašnje pojmove ogromne količine najobogaćenijeg uranijuma tipa 235, od čije moći se dizala kosa na glavama čelnika zemalja NATO-a, a čije su obaveštajne službe sa zakašnjenjem od dve godine saznale za tu veliku transakciju između tadašnjeg SSSR-a i tadašnje SFR Jugoslavije. A onda, godine 1984, bez povoda i bilo kakve najave baš taj nuklearni reaktor je zaustavljen. Za mnoge, njegovo "politički uspavljivanje" bilo je, najblaže, simptomatično.
Agenti CIA u Institutu
I posle toga nizale su se igre sa političkim predznacima, a opstrukcije oko ponovnog puštanja nuklarnog reaktora u pogon sve su bile izraženije. No, posle četiri godine natezanja i kontradiktornih stavova u najvišem državnom i partijskom vrhu SFR Jugoslavije, doneta je odluka o aktiviranju reaktora. Međutim, do realizacije te odluke nikada nije došlo. Došlo je nešto drugo – urušavanje Nuklearnog instituta. Pod teretom zaborava i nebrige "Vinča" je tonula, a takozvani bezbednosni prsten gotovo je prestao da postoji.
– Od 1992. do 2002. "Vinča" je bila zaboravljena. U njene razvojne kapacitete ne samo da se nije ulagalo, nije se ulagalo ni u bezbednosni prsten, što je bilo van pameti. Čak posle oktobarskih događaja 2000. ozbiljno se razmišljalo o njenom potpunom gašenju, zaboravljajući na činjenicu da "Vinča" nije samo nuklearni reaktor već institucija sa najvećom koncentracijom srpske pameti, čiji se projekti danas mnogo više uvažavaju na zapadu no u Srbiji. Nisam siguran da smo se od te sulude ideje u potpunosti oslobodili – mišljenja je dr Veljko Veljković, čiji je rad na pronalaženju leka za sidu ušao u tri najprioritetnija projekta Evropske unije.
Ova priča o smišljenom urušavanju spolja i iznutra Nuklearnog instituta aktuelna je i danas. Ona je dobila na snazi i u ispovesti nuklearnog fizičara i rukovodioca nuklearnog reaktora Steva Cupaća.
– Naša današnja tragična situacija može da se objasni i preko slučaja " obogaćeni uranijum" koji je pre dve i po godine naprasno vraćen u Rusiju. Ovaj događaj je u tesnoj vezi sa događajem iz 1984. godine, kada su nam Nuklearni reaktor naprasno ugasili. I to baš u ternutku kada smo potpuno ovladali svom tehnologijom. Kada je bilo sve spremno da pređemo na gorivo sa dva posto obogaćenog uranijuma na osamdeset posto obogaćenog uranijuma tipa 235. Oni koji se bave tom problematikom znaju o čemu se tu radilo – priča gospodin Cupać.
Odmah posle oktobarskih događaja 2000. "Vinču" su počeli da posećuju razni nepoznati likovi. Kasnije se nisu ni krili.
– Bili su to američki generali i obaveštajci CIA. Znali su zbog čega su u Institutu, a mi smo saznali zašto su njihove posete učestale tek kada je krenuo transport najskuplje robe u Rusiju. Bilo je tu svega, Amerikanci su po svaku cenu želeli da nam otmu obogaćeni uranijum. A kada su se Rusi umešali, pristali su čak da snose troškove transporta do Moskve, a kasnije se ispostavilo da su i Srbiji nešto platili – sa setom priznaje Cupać.
Još jedan detalj iz ranijeg perioda na svoj način osvetljava nameru Amerikanaca da nas "oslobode" tog obogaćenog uranijuma.
– Najviši politički i državni vrh tadašnje SFR Jugoslavije, posle mnogih opstrukcija, ipak je doneo odluku o ponovnom pokretanju nuklearnog reaktora sa zahtevom da se izvrši remont. I krajem 1988. obnovljeni su pregovori sa SSSR-om, a 1989. polovina naručenih delova reaktora stigla je u "Vinču", a mi smo odmah počeli demontažu starih delova. Baš tada raspao se SSSR, a ruske vlasti su nas zavrtale i nikada nam onaj drugi deo nisu isporučili. Događaji koji su potom usledili objasnili su zašto nismo dobili ostale delove. Zbog toga je ovaj reaktor kog vidite sada gomila najskupljeg otpada – sa nekom dubokom gorčinom završava priču inženjer Stevo Cupać.
Ruski reaktor
Odmah posle smrti Josifa Visarionoviča Staljina novi politički i državni vrh tadašnjeg SSSR-a brzo je uspostavio pokidane diplomatske odnose sa tadašnjom FNR Jugoslavijom. A da bi " otopljavanje " krenulo, Josip Broz Tito zatražio je od Nikite Hruščova isporučivanje jednog nuklearnog reaktora. Već krajem 1956. posle aminovanog projekta počeli su da pristižu prvi delovi budućeg nuklearnog reaktora. Godinu dana kasnije izvršene su prve probe, ali u kontinuiran rad reaktor je krenuo u leto 1959. godine i funkcionisao je na šest i po megavata, a koristio je gorivo od dva i po posto obogaćenog uranijuma.
