http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2005-04-18.html
ARTEL Geopolitika
Aretl-Reakcije citalaca
KOSOVO I METOHIJA - ŠTA PRETHODI STATUSU
Beograd, 17. april 2005. godine
Živadin Jovanovic,
(Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih
Raniji Savezni ministar za inostrane poslove)
Nakon nedavne posete clanova Kontakt grupe Beogradu i Prištini u
medijima i dalje dominira tema o statusu Kosova i Metohije. Manje se
govori i piše o tome kome i cemu status, kakavgod bio, treba da služi,
šta treba da bude njegova sadržina. Najmanje pažnje se posvecuje
problemima cije rešenje treba da prethodi pregovorima o statusu. Sve
manje diplomata i politicara, pa i onih koji istupaju u ime Srbije i
SCG, istice rezoluciju SB UN 1244 i Kumanovski sporazum kao polaznu
osnovu za rešenje.
Kad je rec o statusu, medunarodni predstavnici cesto koriste negativni
nacin odredivanja polazišta: nema vracanja na stanje pre 1999. godine,
nema podele Kosova i Metohije i nema prisajedinjenja drugoj državi.
Grcki ministar inostranih poslova Molivijatis dodao je i interesantan
cetvrti elemenat - da je potreban stvarni uvid u rasprostranjenost
ilegalnog oružja ciji bi smisao mogao biti u skretanju pažnje na važan
problem koji se potcenjuje i koji iz nekih razloga izmice pažnji
medunarodnih cinilaca.
Pomenuti metod ništa ne govori o elementima, o sadržini rešenja koje
se ima u vidu, odnosno koje treba postici. Da li je to zato što se ne
želi prejudicirati rešenje koje treba da bude rezultat pregovora, ili
zato što unutar Kontakt grupe postoje razmimoilaženja i nesaglasnosti
- vreme ce tek pokazati. Za Srbiju bi, cini se, bilo najbolje ako bi
to bio znak da kljucni medunarodni cinioci shvataju da je još rano za
razgovore o politickom rešenju, o statusu, jer ima suštinskih problema
koje prethodno treba rešiti da bi se pripremio teren za uspešan ishod
pregovora o politickom statusu.
Da nisu svi jednako osetljivi na prigovore o prejudiciranju rešenja
govori istupanje britanskog predstavnika u Kontakt grupi koji se javno
založio da se na sto stavi i varijanta o priznavanju nezavisnosti
Kosova i Metohije. Iskustva, kao i stavovi pojedinih medjunarodnih
"nevladinih" foruma blskih politici SAD (Medunarodne komisije,
Medunarodne krizne grupe) govore da se stavovi SAD retko razlikuju od
stavova VB i da je tako i u slucaju Kosova i Metohije. Drugi
predstavnici u Kontakt grupi, pre svega predstavnik Rusije, teško da
mogu olako prihvatiti takav prilaz. Ne, razume se, toliko zbog
tradicije prijateljskih odnosa sa Srbijom i Crnom Gorom, koliko zbog
principijelne neprihvatljivosti secesije pod bilo kojim obrazloženjem
i straha od presedana zbog ugroženosti separatizmom i terorizmom na
svojim teritorijama. Evropska unija ima ozbiljne probleme zbog svojih
secesionizama i terorizma koje može samo uvecati eventualnim dvolicnim
stavom o Kosovu i Metohiji. Otuda bi se moglo predpostaviti da nece
rado optirati za politiku grubih pritisaka i ucena prema Srbiji, ali
da nece biti protiv ukoliko sami srpski predstavnici prihvate manje
nego što se da odbraniti u Savetu bezbednosti UN. Otuda ne može da ne
izazove cudenje javno saopšten stav savetnika premijera Koštunice o
prihvatljivosti tzv. "uslovne nezavisnosti" . Ako savetnici, bar
ponekad, puštaju "probne balone", ciji bi to "baloni" bili u ovom
slucaju ?
Što se tice elementa da "nema prisajedinjenja drugoj državi"
najverovatnije da se tamo našao da smiri strahovanja regionalnih
država, u prvom redu Srbije, Crne Gore, Makedonije i Grcke, od
stvaranja "velike Albanije". Teško je, zaista, poverovati da to može
ikoga smiriti, jer je vrednost ovog elementa pre svega u tome što
potvrduje da se intenzivno radi na planu o nezavisnosti - uslovnoj,
ili bezuslovnoj, jednokratnoj, ili u fazama. Za Srbiju kojoj se
planira oduzimanje teritorija, sasvim je svejedno. Ta formula bi, po
nameri njenih tvoraca, verovatno trebalo i da sacuva obraz onim
predstavnicima srpskog naroda koji bi bili spremni da da se saglase sa
"uslovnom nezavisnosnošcu".
Mnogo puta je isticano da Srbija, srpsko državno rukovodstvo i
diplomatija moraju imati aktivnu poziciju, držati inicijativu u vezi
sa rešavanjem problema Kosova i Metohije. Iako ima nekih pomaka u tom
smislu, teško je zaista složiti se da su oni adekvatni. Ako je rec o
prilazu sa tri negativno odredjena elementa, Srbija ima dovoljno
argumenata da, po istom metodu, inicira prihvatanje i cetvrtog - da
nema podele Srbije, odnosno odcepljenja što, u krajnjoj liniji,
podrazumeva da nema ni podele Kosova i Metohije. Takva incijativa ne
bi mogla olako da se odbije, a ukoliko se dobro pripremi, vrlo je
verovatno da bi naišla na razumevanje pa i podršku, bar dela Kontakt
grupe. U svakom slucaju Srbija bi ispoljila napor i demonstrirala
spremnost da dosledno i uporno brani svoje legitimne interese
zasnovane na Povelji UN, Završnom dokumentu OEBS-a iz Helsinkija,
Pariskoj Povelji i rezoluciji SB UN l244. Na kraju, nije logicno da
zaštita celovitosti jedne pokrajine (Kosova i Metohije) predstavlja za
Evropu i medunarodnu zajednicu vecu vrednost nego zaštita celovitosti
teritorije jedne države (Srbije).
Vlasti Srbije i diplomatija SCG lansiraju kao svoj prilaz rešavanju -
"više od autonomije, manje od nezavisnosti". Na prvi pogled zvuci
impresivno, ali u suštini, nejasno, problematicno i prazno. Nejasno i
prazno jer kao ni prethodni negativno odredeni prilaz ništa ne govori
o sadržini rešenja. Na stranu što takvo rešenje nije poznato u
medunarodnoj praksi i što bi, dode li do njega, predstavljalo još
jedan poražavajuci eksperiment, ali ono ne daje odgovore na sledeca
suštinska pitanja: da li bi po toj formuli Kosovo i Metohija imalo
medunarodni državni subjektivitet, clanstvo u UN, OEBS, SE, EU, ili ne
bi; da li bi imalo nezavisan sistem odbrane i oružane snage, svoju
spoljnu politiku i konzularno-diplomatsku mrežu, ili ne bi. Tek bi
odgovori na ova i slicna pitanja omogucili da javnost shvati o cemu se
radi. Bez toga, samo razmetanje krilaticom "više od autonomije, manje
od nezavisnosti" znaci manipulaciju i podcenjivanje zdravog razuma.
Cemu to?
"Više od autonomije" predstavlja manje od rezolucije SB UN 1244. To
znaci javno, dobrovoljno odricanje od onog što je prihvatio najvažniji
organ za ocuvanje mira i bezbednosti u svetu, što su konsensusom
prihvatile i sve stalne clanice tog organa - Francuska, VB, SAD, Kina
i Rusija. Prihvatanje pomenute formule ide direktno na ruku
zagovornicima zaobilaženja i revizije pomenute rezolucije. To odgovara
Albancima i konceptu nezavisnosti, a veoma je štetno za Srbiji\u i
koncept suvereniteta i celovitosti. Integracioni procesi,
meduzavisnost, perspektiva svih za clanstvo u EU ne menjaju tu osnovnu
procenu. I granice clanica EU, otvorene i transparentne, ipak ostaju
medunarodne, medudržavne granice. U pomenutom dokumentu svetske
organizacije, na više mesta u preambuli i operativnom delu, govori se
iskljucivo o autonomiji - širokoj, najširoj, suštinskoj - ali o
autonomiji, a ne "više od autonomije". U tome, kao i u odredbama o
garantijama suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ (SCG) nalazi
se snažan oslonac za odbranu prava i interesa Srbije. Ako su ustavi
SRJ i Srbije, kao i Ustavna povelja SCG, mnogo puta dosad neopravdano
kršeni pozivanjem na hijerarhijsku nadredenost medunarodnog prava nad
domacim, u ime cega bi se sada prihvatao niži stepen zaštite
nacionalnih i državnih interesa Srbije (SCG) od onog sadržanog u
medunarodnim pravnim aktima!?
Ima, dakle, dosta osnova da srpski politicari "ispod stola", dalje od
ociju javnosti, pripremaju neku vrstu "trgovine" u kojoj Kosovo i
Metohija služi kao moneta za potkusurivanje - bilo za clanstvo u EU i
NATO, bilo za neke "povoljne" kredite. Na takav zakljucak navode teze
državnog vrha da sve treba podrediti clanstvu u EU i NATO (dakle i
Kosovo i Metohiju, prim. Ž.J.), da ništa nije tako važno kao
"egistencijalna pitanja gradana", da nije bitno da li se Srbija
približava EU sa Kosovom i Metohijom u svom sastavu, ili bez njega,
jer ce jednog dana i tako svi biti unutar EU, da nekada treba zrtvovti
državni interes (dakle, otpisati deo državne teritorije, prim. Ž.J.)
radi zaštite nacionalnog interesa i sl. Na istoj liniji je i ideja u
medijima privilegovanih kvaziintelektualaca iz nekih "nevladinih"
organizacija da je izlaz u formuli "teritorija za razvoj".
Prvo, otvorena, ili kamuflirana trgovina državnom teritorijom bila bi
neodgovorna, štetna, sramna i stoga apsolutno neprihvatljiva. Ona bi
Srbiju dugorocno osakatila moralno, politicki, ekonomski i
bezbednosno, dok bi apetiti drugih separatizama naglo porasli. I
drugo, za trgovinu državnom teritorijom niko nema mandat, niti ga od
naroda može dobiti. Tacno da je narod gladan, ali je pogrešna procena
da ce "progutati" cak i ekspertski vešto zapakovanu prodaju Kosova i
Metohije.
Šta za pregovaracku poziciju Srbije znaci ako njeni predstavnici
ignorišu garancije sadržane u rez. SB 1244, ako u javnosti istupaju
ispod poslednjeg praga odbrane njenih interesa i to pre nego što se
uopšte zna kada ce uopšte poceti pregovori o statusu! Da li je to
odgovor na kritike da nemaju inicijative, da se javljaju samo povodom
naleta terorizma i kada ih neko sa strane prozove, posledicno?
Forsiranje teme o statusu u sadašnjim uslovima znaci forsiranje odluke
o nezavisnosti Kosova i Metohije. Jasno je da to u interesu Albanaca.
To nije u interesu Srbije, a ne odgovara ni drugim državama u regionu.
Ne odgovara ni ciljevima trajne stabilnosti i razvoja. Zato je cudno
da su se u kampanju pritisaka proalbanskih lobija za hitne pregovore o
statusu ukljucili i neki srpski politicari i deo uticajnih medija koji
svakodnevno bombarduju javnost idejama o uslovnoj, ili faznoj
nezavisnosti, datumima i mestima medjunarodnih konferencija, sejuci
konfuziju i strah, u stvari, smišljeno gradeci atmosferu da je bolje
da se što pre prihvati bilo šta nego da se izgubi sve.
Ovde treba reci da se Kosovo i Metohija, iako pod protektoratom UN
(ili EU), ne može oduzeti od Srbije bez pristanka Srbije. Još važnije,
nema rešenja bez ucešca Srbije. To je potpuno jasno svim faktorima,
ukljucujuci separatisticko rukovodstvo u Prištini. Srbiji je svakako
stalo do rešenja, ali takvog koje nece prejudicirati njene legitimne
interese zasnovane na medunarodnom pravu, evropskim standardima i
konkretnim odlukama UN. Za Evropu bi bilo štetno da pritiscima i
ucenama, ciji su sastavni deo i ideje o trgovini "teritorije za
razvoj", pokušava iznuditi pristanak Srbije na odcepljenje njene
državne teritorije. Trajan mir i stabilnost na Balkanu imali bi
neizvesnu buducnost ako bi se bilo koje rešenje zasnivalo jednostrano
na štetu Srbije i srpskog naroda.
Srbija treba i može da ima inicijativu. Pritom treba odlucnije da
koristi kristalno jasnu i snažnu pravnu poziciju. Bilo bi
katastrofalno da svoju evropsku orijentaciju, ili brigu za
ekonomsko-socijalni razvoj, ili razumevanje izmenjenog pojma
suvereniteta dokazuje žrtvovanjem prava na teritoriju i odustajanjem
od garancija sadržanih u Povelji UN, Pariskoj povelji, principima OEBS
i konacno u rezoluciji SB 1244.
Inicijativu treba da ispolji insistiranjem na rešavanju konkretnih,
suštinskih problema na Kosovu i Metohiji cije rešavanje po logici
stvari prethodi pregovorima o statusu. Radi se, uglavnom, o problemima
iz mandata UNMIK i KFOR koji nisu rešeni ni šest godina nakon
preuzimanja mandata. To su sledeci problemi i obaveze medunarodne
zajednice: garantovanje u praksi osnovnih ljudskih prava Srba i drugih
nealbanaca, a pre svega, na život, slobodu kretanja, sigurnost
privatne imovine; garantovanje u praksi slobodnog, bezbednog i
dostojanstvenog povratka 250.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih u
kampanji etnickog cišcenja; izvodenje pred lice pravde svih odgovornih
za zlocine pocinjene u periodu od 10. juna 1999. do danas, ukljucujuci
odgovorne za zlocine izvršene 17. do 19. marta 2004.; rasvetljavanje
sudbine više hiljada ubijenih i nestalih Srba i drugih nealbanaca u
periodu od dolaska KFOR i UNMIK, do danas; vracanje ilegalno oduzete
privatne, crkvene, društvene i državne imovine njihovim vlasnicima;
obnova i izgradnja porušenih i spaljenih crkava, manastira, drugih
spomenika srpske kulture i duhovnosti, kao i domova; stvarno
razoružanje teroristickih i drugih kriminalnih grupa i pojedinaca i
oduzimanje oružja iz ilegalnih skladišta; otkazivanje gostoprimstva
hiljadama ilegalno useljenih stranaca iz susednih država i
uspostavljanje efektivne kontrole medunarodnih granica prema
Makedoniji i Albaniji, uz ucešce Srbije, u skladu sa rezolucijom SB
1244; vracanje delova vojske SCG i policije Srbije kako je predvideno
rez. SB 1244 i Kumanovskim sporazumom. Obrazloženje koje je ovih dana
u Beogradu izrekao ambasador uticajne clanice EU, da se na Kosovu i
Metohiji ne mogu rezultati meriti samo ciframa i da se svi postavljeni
zadaci ne mogu ispuniti odjednom, u najmanju ruku, nije korektno. To,
zaista, teško može bilo koga uveriti da se za pet godina mandata UNMIK
i KFOR nije moglo više postici za bezbednost Srba i nealbanaca, za
slobodu kretanja, povratak raseljenih, obnovu kuca, crkava i
manastira, privodjenju pravdi pocinilaca monstruoznih zlocina i sl.
Pokretanje i rešavanje ovih pitanja kao prethodnih nije nikakav
isforsiran interes Srbije, vec je to volja medjunarodne zajednice
pretocena u odluke Ujedinjenih nacija. Status nije cilj sam za sebe,
niti treba da služi interesima samo jedne nacionalne grupacije,
Albancima, vec jednako svim gradanima. Manipulisanje navodnom
frustriranošcu Albanaca usmereno je da opravda odustajanje od rez. SB
1244 i naprecac Albancima podari nezavisnost. Ako su Albanci
frustrirani, ko brine o stanju duha Srba u getoima, kosmetskih seljaka
mesecima bez struje i 250.000 proteranih, od kojih veliki deo i dalje
živi u zbegovima i kontejnerima!
Rešavanje ovih prethodnih pitanja svakako zahteva velika finansijska
sredstva i vreme. Važnije od toga je politicka volja medjunarodnih
cinilaca, a pre svega, SAD i EU. Uz njihovu politicku volju napredak
bi bio moguc, a time i stvaranje uslova za uspešne pregovore o
statusu. Pravo pitanje jeste šta Srbija cini na gradenju takve
politicke volje. Cekanje i jednostrane koncesije, nisu dobar izbor.
Put bi mogao biti sondiranje terena za stvaranje neke vrste Maršalovog
plana za obnovu i razvoj Kosova i Metohije, ukljucujuci za obnovu
kuca, povratak i zapošljavanje povratnika. Mir i stabilnost ne smeju
biti ugroženi "nedostatkom finsnsijskih sredstava".
Srbija (SCG) ima sve razloge da se u tražernju rešenja za Kosovo i
Metohiju cvrsto drži rezolucije SB 1244 i Kumanovskog sporazuma kao
neprevazidene osnove. Mesto i metod rešavanj nije nikakva medunarodna
konferencija sa nepozanitim, ili u najboljem slucaju ad hoc skrojenim
pravilima i imandatom vec je to Savet bezbednosti UN sa definisanim
ucesnicima , odgovornostima i pravilima.. Gde je proces zapocet
logicno je da se tamo nastavi i završi.
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
