Cyrillic (Windows) ПРОФ. ДР ВЛАДИМИР ГРЕЧИЋ О ДОЗНАКАМА ИЗ ДИЈАСПОРЕ
Љубав до последњег долара Наши исељеници и радници мигранти нису најбогатији, али две милијарде долара годишњег прилива добро дође за „пеглање” многих минуса Према последњим подацима Народне банке Србије укупне дознаке наших људи из света у отаџбину, према ономе што је регистровала Централна банка, биле су нешто више од милијарду долара. Та сума је, према речима проф. др Владимира Гречића, заменика директора Института за међународну политику и привреду, за трећину већа од забележене у 2003, али она је, према његовом суду, отприлике, само половина новца који углавном разним неформалним каналима стигне у нашу земљу. И тај је износ, међутим, добродошао државној каси за „пеглање” разних платно-билансних, а нарочито спољнотрговинских дефицита. Наша је невоља, каже др Гречић, што тих 266 долара дознака по становнику Србије, или око 13 одсто бруто домаћег производа, из дијаспоре није довољна критична маса за развијање неког бизниса. Тај новац, у највећем броју случајева, служи за побољшање ниског стандарда сродника или пријатеља код куће. Има истине, напомиње наш саговорник, и у неоспорној чињеници да наши исељеници, у просеку, нису богати као исељеници из неких суседних земаља, Грчка или Хрватска, али тај извор за финансирање развоја или директне инвестиције, далеко заостаје у односу на потребе домовине. У овом домену осећања су, напомиње др Гречић, у другом плану. Већ деценијама постоји, каже, велики раскорак између онога што се у земљи прижељкује када су у питању потенцијална улагања наших богатијих људи из света и онога што заиста јесте – нема их или су веома скромна. Суштина тог раскорака је, без сваке сумње, у истим разлозима који од већих директних, улагања у Србију одвраћају и странце потенцијалне инвеститоре – недовољна економска стабилност, правна несигурност, криминал и корупција. О осталим „страховима” које собом носе та „четири јахача Апокалипсе”, од којих плашљиви капитал бежи где год да се нађе, да се и не говори. Поготово не о годинама стицаном лошем имиџу земље који се не може, без обзира на наше отварање према свету али и света према нама, променити ни тако лако ни брзо. Из угла наших људи у свету ми у тим, али и још неким областима живота, недовољно чинимо да им се отворимо и приближимо у економском и развојном погледу. Иако се миграцијама и односима са дијаспором бави скоро цео радни век, др Гречић тврди да још није наишао на пример да се нека од наших општина, а за то јој није потребна држава нити њена велика политика, појавила са некаквом развојном пројекцијом у којој би се интересно пронашли наши богатији и виђенији исељеници. Наравно, упозорава, нико неће да прави шећеране или цементаре, којих је већ превише, већ мале производне и услужне фирме с чијом се робом и услугама може равноправно у свет. Тамо одакле би наши људи дошли с новцем или пројектима. Они чак не морају физички бити ту, у Србији, поред таквог обиља савремених техничких достигнућа у комуникацијама. Уместо конкретних предлога за бизнис, са најширом могућом лепезом погодности, од пореских до социјалних, ми их и даље, уз хлеб и со, призивамо патриотским покличима да се врате на родну груду, нудећи им братску љубав до последњег долара. То више нигде не пролази, каже на крају др Гречић и подсећа да су стране директне инвестиције, баш као о улагања наших људи из света у домовину, најпожељнији облик развоја и сарадње, јер се не повећава дуг земље, а стварају се реалне претпоставке за ново запошљавање, раст стандарда, извоз и лакше сервисирање нагомиланих обавеза према страним кредиторима. Ових дана добили смо позитивну оцену студије о изводљивости за приступање ЕУ, али на том дугом путу, јер није свеједно када ћемо у ту интеграцију закорачити, потребно је најпре отклонити препреке због којих нас обилазе велики инвеститори, па чак и наше горе – лишће. Слободан Костић http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=19297&r=60.htm Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
