|
Beograd, 03. maj 2005. godine
Ivona
Živkovic
Pod pojmom tranzicije i demokratizacije, od 5. oktobra
2000. reformišu se u Srbiji: privreda, državna uprava, sudstvo, vojska ,
policija, mediji, prosveta... Vlasti u Beogradu i Podgorici ovo
predstavljaju kao neophodnost koja prati "NAŠU ŽELJU" za ulaskom u
Evropsku Uniju i prikljucenje NATO-u.
Od ove, "NAŠE ŽELJE", medjutim
gradjani sve više siromaše, nezadovoljni napuštaju zemlju, bolesni i stari
sve više umiru. Sve je glasnije negodovanje ogromnog broja gradjana koji
ostaju bez posla, dok im se fabrike i preduzeca za male pare prodaju
strancima ili ih pljackaju domaci "biznismeni". Srpski vojnici, policajci
i civili se izrucuju stranim državama.
Uporno pravdanje "demokratske i
reformske" vlasti da je sve to za "NAŠE DOBRO" otvara suštinsko pitanje
opravdanosti vodjenja takve politike, jer je smisao postojanja države
upravo da gradjanima omoguci blagostanje, ekonomski prosperitet i
državljanstvo. Logicno je pitati se i odakle Srbiji "TOLIKA ŽELJA" da
pristupi evro-atlantskim integracijama, samo godinu dana nakon što je od
iste družine doživela brutalno bombardovanje i orgomno ekonomsko
razaranje?
Razlog je razumljiv ako se prihvati da Srbija i Crna Gora
danas imaju marionetske vlade (može se reci i kvislinške) i da je na ovom
prostoru nakon bombardovanja 1999. izvršena takozvana BESKRVNA
OKUPACIJA.
Kako ovaj sistem funkcioniše, može se videti poredjenjem sa
civilnom upravom koju je okupatorska Nemacka uvela Srbiji nakon 22.aprila
1941.
O nacinu delovanja kvislinške uprave u tada okupiranim evropskim
zemljama, Piter Kalvokorezi je pisao:
"U svim ovim zemljama mnogim
ljudima je bio nevidljiv sklop nemacke kontrole na vrhu. Oni nikada nisu
imali jasnu sliku o ulozi koju su preuzeli. Ljudi nisu videli jedan novi
sklop koji je nametnuo osvajac, vec samo izvesne posledice uticaja nemacke
vlasti na lokalnu administraciju. U centru su Nemci zadržali, cak i
povecali vlast svojih civilnih slugu koje su preobratili od upravljaca u
nemacke izvršioce, opunomocene da izdaju dekrete. Stvoren je oblik
posredne uprave u kojoj su Nemci dirigovali civilnim službama, a civilne
službe upravljale svim ostalima".
Evo kako je to izgledalo 1941.*
Osnovni kreator
ekonomske politike i strateg privredenog razvoja Srbije, a posebno
prioriteta u korišcenju resursa, bio je Štab Generalnog poverenika za
privredu u Srbiji. Posao Generalnog poverenika obavljao je Franc
Nojhauzen, oficir iz Prvog svetskog rata.
Njegov štab je imao veliki
birokratski aparat sastavljen uglavnom od ljudi koji su pre rata boravili
u Jugoslaviji kao privredni strucnjaci.
Cilj Nemacke nevidljive
okupacione uprave u Srbiji, bila je pre svega ekonomska eksploatacija svih
privrednih resursa koji bi služili nemackim potrebama. Za ove potrebe
Nemci su se najviše oslanjali na domaci cinovnicki aparat.
Zakoni su
donošeni u formi uputstava, pravilnika, naredbi i uredbi. Srpska vlada je
formalno donosila odredjena zakonska akta, ali su ona stupala na snagu tek
nakon što bi nadležni nemacki organi to odobrili.
Jednom takvom
zakonskom uredbom izvršena je reorganizacija rada državne uprave tako što
je stvorena velika koncentracija ovlašcenja u rukama srpske izvršne
vlasti. Tom uredbom svi poslovi iz bivših organa vlasti Kraljevine
Jugoslavije - Predsedništva Ministarskog saveta, Senata, Narodne skupštine
i Ministarstva inostranih poslova - preneti su na Predsedništvo Saveta
komesara.
To je ucinjeno kako bi se stvorila pravna farsa, jer je
Predsedništvo Saveta komesara bilo pod ingerencijom nemackog upravnog
štaba, a ne predstavnickog tela. Nemci su centralizovanjem organa vlasti
imali zapravo bolji nadzor nad njima, pošto su sami preuzeli samo nadzorne
funkcije.
Zadatke na izvršavanju poslova državne uprave na terenu
obavljali su domaci administrativci. Tako je u svim organima uprave
zadržano predratno cinovnitvo vec postojece opštinske vlasti koji su
morali da rade zbog sosptvene egzistencije.
Svi organi lokalne uprave,
kao i sreska nacelštva i druge policijske vlasti, delovali su formalno
prema uputstvima srpske kvislinške uprave, a indirektno, sprovodili volju
nemackih okupacionh vlasti.
Kako je funkcionisnje upravnih organa
zavisilo od delovanja policijskih vlasti, pogotovo u ratnim uslovima,
odmah po uspostavljanju Komesarijata, koji je nadgledao rad kvilsinške
vlade i svih ministarstava, naoružana je i stavljena u službu
žandarmerija.
Savet komesara je pruzeo i deo policijskog aparata
Kraljevine Jugoslavije. Specijalna policija Uprave grada Beograda
preimenovana je u "Specijalnu srpsku policiju" i sa proširenim
ovlašcenjima na teritoriji imala zadatak da prvenstveno suzbija deletnost
Komunisticke partije jugoslavije. Policija i žandarmerija primale su
naredjenja od kvislinških vlasti, ali cesto i od nemackih komandi i organa
okupacione uprave.
U Upravnom štabu, po jedan cinovnik je bio zadužen
za nadgledanje rada jednog ministarstva. Srpski ministri nisu imali
nikakvu samostalnost u radu. Svoje odluke u okviru resornih zaduženja
donosili su uz saglasnost Ministarskog saveta,a po odobrenju nadležnih
nemackih ustanova- poverenika Ministarstva spoljnih poslova Rajha u Srbiji
ili Generalnog opunomocenika za privredu u Srbiji.
U monetarnoj
politici i finansijama nemacki nadzor je u vojno okupiranoj Srbiji
izgledao ovako:
Vec devetog maja 1941. godine doneta je odluka o
likvidaciji Narodne banke Kraljevine Jugoslavije i formiranju Srpke
narodne banke. Odluka o ovome doneta je u Rajhsbanci. Banka je sve vreme
okupacije poslovala bez Upravnog i Nadzornog odbora. Javno raspisan poziv
za akcionarski kapital, nikada nije bio realizovan. Banka je samo formalno
radila kao akcionarsko društvo. Bankom je upravljao guverner koga je
postavljao i smenjivao Generalni poverenik za privredu i koji je odobravao
sve službene ugovore Banke. Uputstva u radu Banke davao je komsesar koga
je postavio Generalni poverenik. Komesar je bio u fukciji strucnog
konsultanta. U praksi je zapravo on rukovodio Bankom.
Za formalnog
guvernera je postaljen dr Milan Radosavljevic, koji je i pre rata bio
guverner, a za komesara je postavljen J. Zongen, nemacki finansijski
strucnjak. Zongen se pitao o imenovanju svih rukovodilaca filijala, a
odlucivao je cak i o visini zarada svih guvernerovih saradnika. Zongen je
došao u Jugoslaviju 1938. godine, a vecina dotadašnjih domacih strucnjaka
i radnika zadržana je na radu u banci.
Odmah se pristupilo i izradi
novih novcanica. Posebnom vladinom uredbom Banci je poveren nadzor nad
svim kreditnim ustanovama na teritoriji Srbije i Banata.
Trgovinske
pregovore sa ostalim zemljama u ime Srbije vodio je Genaralni poverenik za
privredu u Srbiji, bez iakakvog ucešca resornog ministra. Na taj nacin
primane su obaveze i za izvoz robe koja je u zemlji bila deficitarna. Sa
druge strane, nije obezbedjivan uvoz roba i proizvoda koji su bili
neophodni srpskoj privredi.
Nemacka je prakticno sprovela potpunu
kontrolu u srpskoj privredi sa ciljem njenog potpunog potcinjavanja
potrebama ratne privrede Treceg Rajha. Srpska privreda formalno nije bila
deo nemacke, ali je prakticno potpuno radila za Treci Rajh i ratnu
mašineriju.
Za potrebe Vermahta prikupljane su sve neophodne sirovine:
gvoždje, celik, obojeni metali, industrijska ulja, masti, smole, tekstilne
sirovine itd. Stavljene su u pogon sve fabike ciji je rad bio nepohodan
ratnoj industriji, pa su za njihove potrebe sirovine nabavljane i iz
Nemacke. To je bio slucaj sa željezarom Sartid.
U toku okupacije nije
postojala uredjena državna statistika, brojna periodika koja se bavila
aktuelnim ekonomskim pitanjima u Kraljevini jugoslavije prestala je sa
izlaženjem posle 1941.
Gotovo celokupna kvislinška štampa u Srbiji
bavila se mikro i makro ekonomskim problemima koji su pratili ratna
zbivanja. Jedan broj urednika u vodecim kvislnišlim novinama " Novo
vreme", "Obnova", "Naša borba", " Srpski narod"... bio je neposredno
angažovan u propagandnoj mašineriji. Iako su imali pristup informacijama,
njihovao objavljivanje uvek je bilo u funkciji propagande i služenju
jednom totalitarnom režimu koji je u Srbiji sprovodio nemacke interese.
OCCUPATIO SUMMARUM 2001- 2005
Preuzete su odmah u "demokratskoj revoluciji" nasilno: Narodna
banka, Uprava carine, EPS, NIS, Telekom, RTS i mnoga druga strateški važna
javna preduzeca i Uprave.
Pod patronatom bivšeg celnika NATO-A ukinuta
je SRJ i formirana je "državna zajednica". Izvršeno centralizovanje
policijskih snaga i formirana žandarmerija. Specijalne jedinice "Crvene
beretke" rasformirane. Državna bezbednost restruktirana i preimenovana.
Svi stavljeni pod kontrolu vlade.
Vojska se "reorganizuje" pod nadzorom
NATO. Formirana jedinica za "mirovne operacije" u svetu.
Nekoliko
desetina vladinih uredbi doneto samo tokom 2001.godine. Upotreba zastave,
grba i himne 2004. regulisana Uputstvom?
Mesne zajednice ukinute,
lokalna vlast funkcioniše kao izvršni menadžment.
Upotrebljiv
nuklearni otpad hitno izvezen iz zemlje. Vojno srebro porodato, a deo
najsavremenijeg naoružanja uništen. Preostalo oružje se rasprodaje po
bagatelnim cenama. Zlato i devize iz Narodne banke drže se u nepoznatim
bankama. Promenjene novcanice.
Tržište široke potrošnje je tako
"liberalozovano", da je iskljucivo pod kontrolom država clanica NATO.
Prodate strancima cementare, fabrika vode u Arandjelovcu, hemijska
fabrika u Kruševcu, celicana u Smederevu, fabrika i tržište duvana,
itd.
Prodata je Nemcima najveca novinska kuca "Politika", Amerikancima
besplatno ustupljena kablovska i zemaljska radiodifuzija, Majkrosoft
softveri ušli u sve državne službe ukljucujuci Vladu, Parlament, državnu
radio televiziju i Narodnu banku.
Kulturna i medijska politika
formiraju potrošacko društvo po americkim standardima itd.
U
"demokratskom" društvu najbrojnija parlamentarna stranka ne participira u
vlasti, nova Ustavna povelja SCG oktroisana, poslanici SCG parlamenta
nikoga više ne predstavljaju.
U sve državne institucije su ušli strani
konsultanti.
Ministri vlade iznose iskljucivo stavove briselskih i
americkih cinovnika, kao njihovi portparoli.
...Na žalost, u Srbiji se istorija surovo ponavlja, a
pecat današnjeg bescašca nosice generacije potomaka.
*Korišceni podaci iz knjige
Dragana Aleksica "Privreda Srbije u Drugom svetskom
ratu"
|
