SRPSKI JE LAKO ZABORAVLJATI
Izvor: Danas, 11.05.2005; Strana: 8
Povodom šestogodišnjice NATO bombardovanja Televizije Beograd
Vojislav Laletin
liČni stav
Pre šest godina, u noći 23. aprila, sofisticirane, "pedagoške" NATO bombe su amputirale, kao skalpelom, onaj deo zgrade Televizije Beograd u Aberdarevoj, iz koje je program emitovan, neprekidno, od 1967.
Bila je to demonstracija velike preciznosti i još veće bahatosti.
Slabo su se povodom ove tragedije, ili povodom Svetskog dana slobode medija 3. maja, ove kao i proteklih godina, oglašavale i vladine i nevladine organizacije. Samo je Udruženje novinara Srbije upozoravalo, svojevremeno, da ovakvi zločini ne zastarevaju...
Kao da je najnormalnije to što je jedna informativna kuća na Balkanu bila "legitimna meta" i što je šesnaest njenih radnika pobijeno kao da su besni psi.
Onovremeni američki sekretar za inostrane poslove Madlen Olbrajt je, lakonski, konstatovala: "Koja je korist imati takvo oružje, a ne upotrebiti ga?!"
Tako su, u ime demokratije i ljudskih prava, u temelje nove srpske Televizije i novog svetskog poretka, živi uzidani - kao u Skadar na Bojani - radnici RTS-a. Oni su radili u redovnoj, noćnoj, smeni, pod NATO bombama i - pod pretnjom otkaza.
Među njima nije bilo onih koji su odlučivali o sudbinama ljudi u Kući, niti onih koji su ispirali naciji mozak.
Takvi su, blagovremeno, napustili zgradu u Aberdarevoj.
Te noći nisam bio u noćnoj smeni, kao često do tada.
Zato pišem umesto svojih izginulih kolega, ja koji sam formalno još živ.
Radio-Televizija Srbije je prvorazredna nacionalna institucija čiji je ozloglašen bio samo Informativni program.
Ali RTS nije samo to. On je i Obrazovni, Zabavni, Kulturno-umetnički program... Ti programi i ljudi u njima nisu nosili pečat Informativnog, koji je bio naopak glasnogovornik jedne pogubne politike.
NATO je, uništavajući, po prvi put u istoriji ratovanja, jednu medijsku kuću, uništio - za kratko - Miloševićev Informativni program, a zavio u crno - za uvek - porodice pobijenih radnika RTS-a. Ljudski je, ako ništa drugo, bar to napisati, povodom Svetskog dana slobode medija...
Već šest godina roditelji, kolege, prijatelji i advokati pobijenih radnika RTS-a, postavljaju pitanje: zašto?
Pošto na ovu ludost ne može biti normalnog odgovora, sledi drugo pitanje: hoće li nalogodavci i egzekutori osetiti da živimo u svetu prava i pravde, a ne u svetu u kome vlada pravo jačeg ? Hoće li oni ikada odgovarati za zločin - jedinstven i u istoriji ratovanja i u istoriji medija?
Minimalan deo satisfakcije je dobijen pred domaćim sudovima.
Ali, međunarodno pravo je gluvo i slepo. Svi su izgledi da će tako i ostati.
Zašto?
Odgovor na ovo pitanje je tragično jednostavan: zato što veliki i moćni gotovo nikada ne priznaju svoje greške. Ma koje vrste one bile. Od Srbije, do Iraka. Koga je briga što to baca ogromnu senku na smisao postojanja međunarodnog prava i pravde kao kategorije?!
Lucije Kasije, najbolji sudija starog Rima, po oceni samih Rimljana, često je, usred suđenja, pitao: "Kome korist? "
U praksi, kada se podvuče crta, okoriste se - u istorijskoj vertikali, samo najjači, jer su oni uvek "u pravu".
Osim Radio-televizije Srbije, koja na pravi način svake godine podseća na ovu tragediju, ni u ostalim elektronskim, niti u pisanim medijima nema - ni dovoljno elementarne kolegijalnosti.
A niko nam - sem vlastite autocenzure i srpskog običaja lakog zaboravljanja i još lakšeg posipanja pepelom - ne brani da se bar sećamo.
Zato: svega se lako sećam, a teško zaboravljam; lako se budim i teško spavam; lako se uozbiljim, a teško se nasmejem...
Izginuli prilikom bombardovanja RTS su dvostruke žrtve: s jedne strane, naše gluposti; s druge, oni su bili eksperimentalni kunići jedne obezljuđene sile koja je dejstvovala, isključivo, sa bezbedne daljine.
A poznato je: prostorna udaljenost izaziva emotivnu tupost i velika snaga stvara iluziju božanske svemoći i svepravde.
Autor je urednik rubrike u Obrazovnom programu RTS
