http://www.yurope.com/zines/republika/index.html Broj 242-243
<http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2000/242-243/index.html>
________________________________
Dijalog
Propustena sansa?
Zeleo bih da mogu voleti svoju zemlju a da istovremeno volim i pravdu.
Alber Kami
O Kosovu je napisano i receno mnogo, medjutim, malo je bilo pokusaja da se
kaze istina i predstavi pravo stanje. »Veci deo onoga sto pisu nasi danasnji
propagandisti, u stvari, predstavlja ocigledan falsifikat. Materijalne
cinjenice su precutane, datumi prepravljeni, citati izvuceni iz svoga
konteksta i priredjeni tako da im je promenjen smisao. Ono za sta misle da
nije trebalo da se dogodi, ostavljeno je nepomenuto i, posle svega,
nepriznato«.1 Da li je moralo da dodje do sadasnje situacije? Sta je bilo
presudno? Za jedan od generatora rata na Balkanu Jovan Maric smatra upravo
mrznju a mrze se, tvrde psiholozi, samo psiholoski bliske osobe. To se,
naravno, moze odnositi i na narode. »Neosporno je da su narodi na Balkanu
psiholoski veoma bliski (...) Naime, ma koliko se mi trudili da dokazemo da
smo razliciti, a zaista je i postojao razlicit istorijski i religijski
razvoj, ipak u onom Jungovom kolektivnom nesvesnom, u onim njegovim
arhetipovima, jedan smo rod. I te male razlike, uz nesumnjivu psiholosku
bliskost, objasnjavaju poreklo mrznje na ovim prostorima«.2 Po drugi put u
istoriji Kosovo je tragican poraz srpskog naroda koji nije mogao da se
uzdigne i ne cini ono sto cini druga strana, u ovom slucaju albanska.
Visegodisnji nipodastavajuci odnos i inferioran polozaj bili su dovoljan
generator za produkovanje mrznje. Zlocini koje su Albanci vrsili i vrse i
zlocini izvrseni nad njima toliko su pojacali mrznju da mi bezbedan povratak
Srba ne izgleda moguc ni za vise decenija. Naravno, vec sutra se moze doneti
dekret za vracanje Univerziteta na Kosovo, postavljene ce biti straze ali
one ne mogu zastiti od mrznje. I najmanja sitnica moze biti razlog za
ubijanje.
Koliko na Kosovu nije bilo osecaja za stvarnost, koliko nije bilo
civilizovanosti, kulture i tolerancije, najbolje pokazuje cinjenica da je
ono ipak dospelo pod medjunarodni protektorat. U ovom trenutku to je mozda
jedino resenje i toga su svesne obe strane, koje to uporno negiraju. Nisu
svesne necega drugog: da su same krive za uzasno ponizavajuci polozaj u koji
su gurnule i sebe i Kosovo. Da li je bas tako moralo da bude? Razmisljanja
ljudi na Kosovu nikada se nisu kretala u pravcu buducnosti, resavanja
problema, trazenja zajednickog jezika... I jedna i druga strana znale su
samo za ubistva, paljenja, silovanja... U svetu se ocekivala inicijativa za
stabilizaciju stanja na Kosovu od Srba kao vecinskog naroda, kao naroda koji
je uzivao daleko veci ugled od maticne zemlje druge strane. Zapravo,
ocekivalo se mnogo od Univerziteta, koji je trebalo da na Kosovu bude
intelektualna elita, avangarda naroda, a on toj ulozi ocigledno nije bio
dorastao. On, jednostavno, nije bio ni elitan, ni intelektualan, vec samo
populisticki. Vecina profesora sluzila je »kao ideolosko-intelektualni
servis svojim vladama, vecina njih bili su konobari vladajuceg rezima«.3 A
vlast i opozicija u Beogradu su u Kosovu trazile »poene« za sebe. Svako je
imao svoju pricu o »svetoj srpskoj zemlji«, istina kao da ih nije zanimala.4
O gradjanima Beograda, i sire, nema smisla ni govoriti. Bili su dirljivo
neinformisani. S tugom su pricali o Kosovu, »bez obzira na to sto je njihova
verzija istorije Kosova, poput albanske, delom mit. Bez obzira na to sto
godinama nisu bili na Kosovu i sto im ni na kraj pameti nije da tamo zive.
Bez obzira na to sto, ipak, znaju da su Albanci zapravo vec pobedili, prosto
mnozeci se i zauzimajuci zemlju. Pomisao na to da je Kosovo izgubljeno bolna
je upravo zato sto predstavlja poslednji u nizu mnogih drugih gorkih
udaraca«.5 Godinama se na Kosovo gledalo kao na zaostalu provinciju. Za
ljude sa juga Srbije i iz Crne Gore nekada je bilo samo »obecana zemlja«,
»usputna stanica« do Beograda i na pamet im nije padalo da tamo provedu
zivot. U zelji da se otarase omrznutih suseda Albanci su placali i dalje
placaju veoma dobro za kuce i stanove, a Srbi im prodaju deo po deo »svete
zemlje«.
Clanak »Izmesteni univerzitet« iz pera Sladjane Djuric (objavljen u proslom
broju Republike) koji treba da dâ sliku sadasnjeg stanja Pristinskog
univerziteta, sugerise kako su za situaciju na Kosovu krivi, pre svega,
Albanci i daleko manje vlast, ali ne i Univerzitet. Ondasnji rektor
Univerziteta – pise – »samo je glasno definisao dilemu uzasnutih nastavnika:
da li da sa Kosova krenemo individualno ili da pokusamo da za taj put
obezbedimo oruzanu pratnju do granice. Surovo nas je pogodila vest da je
drzavni vrh koliko sutradan smenio rektora koji se osmelio da takvom izjavom
siri ‘defetizam’ medju nama«. Drzavni vrh je i postavio profesora Papovica
za rektora upravo zbog podobnosti, a ne naucnih radova, jer profesor Papovic
je bio naucni anonimus. Kad je obavio posao koji je trebalo, on je (mislim
na obostrano zadovoljstvo) povucen. Papovic ima razloga da bude zadovoljan,
uradio je vise nego sto se od njega trazilo, drzavni vrh ce umeti to da
ceni, profesori i studenti takodje.
»Najsrpskiji rektor« ostace zapamcen kao heroj medju Srbima i kao »etnicki
cistac« – medju Albancima. Navodno, sve je to radio u ime »svekolikog
srpstva« i Srba, za odbranu »vekovnih ognjista«. Na Univerzitetu su
»patriotama« smatrani oni koji su rektorovu politiku slepo sledili, a
izdajnicima ostali, prema poznatoj boljsevickoj semi: ko nije s nama, taj je
protiv nas. Zapamcen ce ostati takodje po histericnim »patriotskim« govorima
na fakultetima i izvodjenju studenata na demonstracije, kao covek koji nije
prihvatao nikakav sporazum sa Albancima, za koga »kompromis je ono sto se
cirilicom zove izdaja«.6 Rektorovi govori u martu 1998, u krajnje napetoj
situaciji, bili su kao sibica bacena u razliven benzin. Niko od profesora
tada nije protiv toga ustao, zdusno su mu aplaudirali. On je kazivao ono sto
su oni osecali, a nisu umeli tako svecano retoricno i pateticno da izraze.
Potreba za povladjivanjem i strah nisu im dozvoljavali da vide stvarnost, da
potraze izlaz. Za njih je jedino resenje bilo ili proterati ili potciniti
Albance. Druga strana je isto zelela: proterati Srbe.
U drugoj polovini 90-ih poceli su razgovori izmedju predstavnika prosvetnih
i politickih autoriteta medju Albancima i predstavnika Vlade Srbije, koji
su, prema recima Sladjane Djuric, »rezultirali podelom postojecih
univerzitetskih prostorija izmedju dva tadasnja univerziteta. Time su
drzavne vlasti priznale ono sto se godinama na zvanicnom nivou precutkivalo,
cinjenicu o tome da na Kosovu vec skoro deceniju funkcionise paralelna
visokoskolska mreza kojoj ce se sada, pod pritiskom medjunarodnih snaga,
ustupiti (tada se mislilo) barem polovina skolskih objekata i sredstava.
Medjutim, taman sto je taj proces dovrsen pocelo je bombardovanje i posebno
krvav rat na Kosmetu«.
Sa nekoliko recenica autorka predstavlja najstrasniju i najsramniju deceniju
u istoriji Kosova, narocito sramnu za Univerzitet koji je i sam donekle kriv
za »posebno krvav rat na Kosovu«. Pristinski univerzitet je devedesetih
godina imao istorijsku sansu, bio je na velikom ispitu koji nije polozio.
Rektor Radivoje Papovic dobio je mnogo poena od srpskih profesora i
studenata zato sto se predstavljao kao najveca prepreka sprovodjenju
Sporazuma Milosevic–Rugova, samo predstavljao, jer za to je »najsrpskiji
rektor« hvaljen i nagradjivan.7 Autorka »Izmestenog univerziteta« propustila
je da kaze sta su ucinili studenti srpske nastave kad je trebalo da se vrate
na fakultete i institute njihove kolege Albanci, prema sporazumu
Milosevic–Rugova (marta 1998). Odbili su da u istim zgradama pohadjaju
nastavu (i to u suprotnim smenama!), iz fakultetskih zgrada izneli sve sto
se dalo izneti (skupocena oprema nekih fakulteta zavrsila je u podrumima,
privatnim stanovima, preduzecima...), neke zgrade su demolirane. Profesori
nisu osudili ovaj vandalizam svojih studenata. Znali su dobro ko je iza toga
stajao. U stvari, njihove operacije su neverovatno licile na albanske, koje
je srpsko javno mnenje uvek umelo da jasno definise: varvarstvo, divljastvo,
zlocin... Tako je Univerzitet, umesto da smanji tenzije, situaciju jos vise
zaostravao. Pored vandalizma, Srbi su od Albanaca usvojili i intelektualni
arivizam, odnosno brzo sticanje visokih zvanja i doktorata. Do svega se u
pokrajini dolazilo lakse i brze. Odavno je poznato da su neuspesni studenti
u Pristini lako mogli da dodju do diploma. Beogradski univerzitet je, kad je
bilo potrebno, »priskakao« u pomoc, upisujuci sebi poene za patriotizam.
Autorka clanka s pravom konstatuje: »Nase ostajanje na Kosmetu bi u svakom
slucaju bilo plodno. Ukoliko bi se, a u to vise niko nije verovao, stvorili
kakvi-takvi uslovi za nas opstanak, eto dokaza o velicanstvenosti pobede.
Ukoliko bi se, medjutim, nastavilo sa odstrelom preostalih, svakom sledecom
zrtvom bi se moglo mahati kao dokazom da se rezolucija ne sprovodi
dosledno«.
U sledecem pasusu je dijagnoza sadasnjeg stanja za koje su, navodno, krivi
samo Albanci: svi objekti, u kojima se odvijala srpska nastava, kaze
autorka, »sistematski su uzurpirani«, sva dokumentacija spaljena je u
kontejnerima, »knjige i beleske su ‘pociscene’ iz kabineta nastavnika i
saradnika sa nastave na srpskom jeziku, diplomski i seminarski radovi
studenata«. Ovo je neka vrsta lamentacije i prekora upucenog Albancima. Zar
se moglo i ocekivati drugo do da »pociste« knjige i beleske kad su samo
nekoliko godina ranije sami bili »pocisceni« sa Univerziteta? Sledeca
recenica iz »Izmestenog univerziteta« zvuci cak hipokritski: »Ako zaposleni
na srpskoj nastavi ovog univerziteta mogu zbog necega da budu ponosni to je
svakako cinjenica da su u periodu devedesetih godina, nakon odlaska Albanaca
iz prostorija univerziteta, iskazali zaista civilizovan odnos prema
dokumentaciji, kao i biblioteckom fondu na albanskom jeziku«. Lepo je i
»civilizovano« od njih sto su cuvali dokumentaciju svojih kolega, cak je za
najvecu pohvalu, ali mnogo bi plemenitije i lepse bilo da su umeli da sa
svojim kolegama Albancima razgovaraju, da su ustali protiv »cistki« na
nacionalnoj osnovi, da su podigli svoj glas u vreme pokolja u Drenici i
Likosanima, u martu ’98, kada su »cisceni« ljudi a ne dokumenta. Ta
brutalnost policije odgovarala im je? Zasto su verovali da su Albanci bolji
i tolerantniji od Srba, da ce, posle svega sto im je ucinjeno, cuvati jos
njihove knjige? Prevarili su se: brutalniji su. Mnogi su dosli iz Albanije
gde su bili u Enver Hodzinoj »tamnici«, onda kad se kod nas prilicno lagodno
zivelo. Oni su se mucili, trpeli i zavideli... U psihologiji je poznato da
»kad taj koji je trpeo dodje na poziciju onog gore ili zauzme neko znacajno
mesto, on ima sindrom bahatosti«.8
Autorka »Izmestenog univerziteta« se zali da se nastava na fakultetima
odvija u tako teskim (»nadrealnim«) uslovima, da »jos uvek nije ozbiljno
reseno pitanje objekata i prostorija u kojima ce oni funkcionisati«, a cak
pominje »nastavna sredstva«, »biblioteke«, videvsi u tome »posebno veliki
problem«. Ako zaista tako misli, onda sigurno ne shvata da je citava ta
ogromna masinerija za proizvodjenje (sa veoma malim izuzecima) mediokriteta
i poslusnika potrebna pre svega vlasti. Cuveni vizantolog Ivan Djuric,
odavno je rekao: »Nije slucajno da se danas radije govori o zlu nego o
porazu, jer kad se pomene poraz drzave, on u svakoj drzavi, pa bila ona i
najdiktatorskija, podrazumeva ostavke, a bogami, u casnim slucajevima i –
samoubistva. Ovo je jedinstven slucaj da je jedna drzava dozivela poraz, a
da u njoj apsolutno nijedan kaplar nije podneo ostavku«9 Univerzitet je
odredjen za simuliranje pobede. Da nije tako, zar bi 14 fakulteta, sa ko zna
koliko zaposlenih bio izdrzavan. Oni primaju pune plate, cak i oni koji ne
rade a vode se kao zaposleni. Vlast ocekuje za to odredjeno ponasanje.
Profesori u Pristini se nikada nisu jasno i glasno odredili prema
Milosevicevoj politici, ni onda kad je svojim ponasanjem isprovocirao da nam
UN uvedu sankcije, ni bombardovanje, kao njegovi servilni sledbenici
pateticno su glorifikovali njegovu politiku. U kriznim vremenima pamcenje je
duze i dublje. Da li ce se profesori stideti svojih cinova? Sumnjam. Prave
su akrobate. Preko noci mogu da se preruse i postanu ono sto nisu.
Parafrazirajuci Tomasa Mana,10 mogli bismo da se zapitamo zasto se bas nama
nase dobro promece u zlo, zasto ono pod nasom rukom postaje zlo? Mozda bi
mudrije bilo da smo se u pitanju patriotizma drzali kriterija Albera Kamija,
odnosno njegovog redosleda prioriteta – istina i pravda na prvom mestu,
patriotizam sledi za njima. Obrnuti redosled vodi u moralno i fizicko
unistenje coveka.11
Marta Janda
1 Dzordz Orvel, »Beleske o nacionalizmu«, Danas, Beograd, 13. 10. 1997,
prev. Milan Djordjevic.
2 Ibid., str. 7.
3 Dubravka Ugresic, »Muzej bezuvjetne predaje«. Razgovor vodila Katarina
Vesovic, Vreme, 19. 10. 1996, str. 44.
4 »Nikada se nije posumnjalo da su istina i politika u prilicno losim
medjusobnim odnosima (...) nikada se istinoljublje nije ubrajalo u politicke
vrline« (Hana Arent, Istina i laz u politici, »Filip Visnjic«, Beograd 1994,
str. 19, prev. K. Cavoski i D. Basta).
5 Timoti Garton As, »Dve pouke iz Dejtona«, Danas, Beograd, 6–7. 02. 1999,
str. 21.
6 Videti »Jedinstvo«, Pristina, 19. 03. 1998.
7 Za rektora je postavljen odmah posle ukidanja kosovske autonomije. Posto
su »pocisceni« albanski studenti, nastava na srpskom brzo se razvijala. Vec
1995. broj studenata je porastao sa 5 000 na 18 000 (oko 14 000 studenata
nisu sa Kosova). Osim njih »devizno« je studiralo i doktoriralo nekoliko
hiljada Grka. »Dovoljno je samo platiti, ispiti nisu obavezni... To je
biznis nevidjenih razmera i promenom statusa quo se gubi i deo privilegija«,
Dusan Janjic, »Lose zacece« (intervju sa Dusanom Janjicem vodila Slobodanka
Ast), Vreme, 28. 03. 1998, str. 21). Za svoj rad na »sirenju srpstva«
Papovic je hvaljen i nagradjivan (nagrada Udruzenja univerzitetskih
profesora za »izuzetne rezultate u pedagoskom radu«, Vukova nagrada...). Bio
je clan GO SPS-a i njegove komisije za obrazovanje, poslanik u Republickoj
skupstini.
8 J. Maric, op. cit., str. 7.
9 Ivan Djuric, Vreme, 12. 08. 1996, str. 25.
10 Tomas Man, Nemacka i Nemci, KOV, Vrsac 1999, prev. Tomislav Bekic, str.
29.
11 Alber Kami, Pisma nemackom prijatelju, Clio, Beograd 1998, prev. Dj.
Trajkovic.
________________________________
© 1996 - 2000 Republika
<http://www.yurope.com/zines/republika/impresum.html> & Yurope
<http://www.yurope.com/> - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar <mailto:[EMAIL PROTECTED]>
setstats
1
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
