http://www.srpski-nacional.com/vesti.php?id=4358 EKSTAZI NA B92 I TITOVI NOBELOVCI Ne usuđujem se da kupim knjigu "Povlenske magle i vidici" Dušana Mihajlovića, jer me to štivo i ovako, na parče, dok ga kusam u Večernjim, obara s nogu. Izgleda je je eksministar unutrašnjih poslova demokratorske Srbije patio što ne zna s kim bi, kada, kako i gde, čak i posle istorijskog 5. oktobra, napravio lepšu i bolju Srbiju. Kad je, jebo te, uhapsio Slobodana Miloševića, nije se nadao da će, i sad kad bivšeg vođe nema, sve krenuti sunovratice, u brozovsku i miloševićevsku ideju da je vođa nezamenljiv. Uprkos padu Miloševića, sudeći po Mihajlovićevoj ispovesti, u Srbiji umesto leve i desne strane koje bi se ritmično smenjivale, uz treći blok kom Mihajlović nudi ulogu amortizera i korektora, došlo je do borbe za vrh vlasti. Iznenađen sam, jebo te, što pisac koji se bori s maglama i vidicima citira profesora Koraća. „On neće celog vola, on hoće i šniclu uz njega", rekao je, navodno, profesor Korać, prikazujući Đinđića, kad se o vlasti radi, kao Pantagruela čiji apetit nije sporan. Kad bi gospodin Mihajlović bio za mrvičak darovitiji spisatelj, mogao bi napisati zanimljiv roman umesto policijske ispovesti. Dirnut sam, jebo te, tamo gde me je teško dirnuti - u zdrav razum. Da l' je moguće da je Dule, videvši ono što je video, jako i neprimetno patio? Ako nije tako, izgleda da se i gospodin Mihajlović priključuje onim Đinđićevim saradnicima koji budućim nepristrasnim romanopiscima nude opasno štivo za moguću romansiranu biografiju Zorana Đinđića. Negde na Povlenu Mihajlović otkriva da je novo vreme slično starom vremenu. „Pravilo je volja vođe, dogovor je njegova želja, uz njega ide dvor i dvorska kamarila, sve sa dvorskom ludom..." - citiram knjigopisca, trudeći se da otkrijem imena članova kamarile, a posebno dvorske lude. Čitanje Mihajlovićeve knjige je zabavan posao, jebo te. Otuda i moja žal što što knjiga nije, premda je vešto bačena pred radoznalog čitaoca, roman koji bi Dule ostavio Srbima da ga čitaju i vekovima raspravljaju u vrednosti tog dela. „Dakle, Điki hoće isto. Da bude novi vođa! To hoće i Koštunjavi, odnosno sekta na čijem je čelu..." - prekidam citat, uplašen da ne otkrijem kakvu državnu tajnu, dovoljno je hrabro od Dušana što je, uprkos pretnjama sa svih strana, otkrio da je Điki nameravao da bude vođa, a da ga je u tome ometao Koštunjavi, odnosno sekta koju on vodi. Pogodak u centar. Čak bi i Đikijeva dvorska luda, bude li se prepoznala, morala da bude zadovoljna; luda je ipak samo luda, sekta je mnogo gora i opasnija stvar. I Koštunjavi bi mogao da bude zadovoljan, on se, kakav je, možda ne bi takmičio za vođstvo sa Đikijem, ali to hoće njegova sekta. Nerviram se, jebo te, što su me "Povlenske magle i vidici" ovako na parče očarali. Šta će sa mnom biti kad pročitam celu tu mudroliju? Presrećem zanimljivo mišljenje o sebi samom. Kao da se plašim da, sjeban i u besparici, narod ne kupuje novine koje čitam ja, kao svaki matori zgubidan, umesto da hranim mršave ptice na Kalemegdanu, pripovedam i komentarišem ono što sam pročitao u novinama ili video na televiziji. Pa šta, jebo te, svi pričamo o tome šta smo pročitali u novinama, čuli, ili videli, u to se pretvorio naš potrošački život. Obožavam B92 , to je moj TV ekstazi posle kog uvek imam divne košmarne snove u boji, i buncam u mobilni i stabilni, pitajući prijatelje da l' su to videli i čuli. U predlozima za "Utisak nedelje" uglavnom Srebrenica i Bratunac, samo bol i smrt; a u studiju Sonja, Borka i Biljana, centralni komitet nevladinog demokratorskog Afežea, nedostaje samo Nataša, pa da to bude Politbiro ženstvene globalizacije sveta koja nas mami u bolji i lepši svet od ovog u kom živimo. Olja Bećković vrti dame ukrug ne bi li iz njih izvukla makar i malecko priznanje da bi se i Srbi mogli fasovati neko izvinjenje za ono što su im drugi, makar u onom veku, ako ne u ovom, učinili. Gospođa Biserko kaže ne, gospođa Borka kaže ne, a gospođa Kovačević vrti odrečno glavom, to je jok koje se na srpski prevodi takođe sa ne. „Gledaš li", pitam svakog od nekoliko preživelih prijatelja. „Gledam", kaže mi svaki prijatelj. Nema, jebo te, nijednog koji ne uzima B92 ekstazi. Totalno se drogiramo. Hoću da zbrišem iz ove Srbije, makar i u Evropu, kad vidi vraga, razgovor postaje sve zanimljiviji. Gospođa Bećković uspeva da izvuče iz gospođe Biserko istinicu da Srbi još ne zaslužuju makroizvinjenje, mogli bi da dobiju neko mikroizvinjenje. Gospođa Biserko misli da bi se neki mikropojedinac koji je Srbima naneo kakvo zlo mogao Srbe i Srbiju častiti ličnim izvinjencem, jer izgleda nema države ni državnika koje bi se Srbima i Srbiji imali rašta makroizvinjavati. Tek sad razumem državnički potez predsednika Tadića, on je otišao u Srebrenicu da se makroizvini, a nije otišao u Bratunac ne bi li, za Srbe i Srbiju, iznudio makar mikroizvinjenje za koje se zalaže gospođa Biserko, bivši savetnik ministra Budimira Lončara i logični kandidat za Nobelovu za mir i nemir. Zbog gospođe Bećković, ipak je vredelo gledati emisiju. Evo pitanja kako su se tri dame osećale na prijemu povodom šezdesetog rođendana princa Aleksandra Karađorđevića! Borka je prihvatila poziv iz radoznalosti, jer ona je republikanac! A, šta je na prijemu zabavilo gospođu Kovačević? Ona je zapazila da su tanjiri iz kojih su kusali rođendansku hranu obeleženi grbom omiljene SFRJ, a to je kao da Karađorđevići kusaju iz Brozovih tanjira. Istorijske istine radi, jebo te, bilo je obrnuto, siromašni Broz se služio tanjirima i escajgom Karađorđevića, dok nije došao do svojih tanjira. Bećkovićeva nije odolela. „Možda su takvi tanjiri bili samo za vašim stolom", rekla je gospođa Bećković. Istorijska retrospektiva gospođe Kovačević raspala se na parčiće. A što se tanjira tiče, verujem da ih je nevladina dama prepoznala. Za Brozova života služili su je iz takvih istorijskih tanjira kad je povremeno gostovala na Brionima. Ako sam koga povredio, ja se mikroizvinjavam, ne mogu makro da se izvinim, jer ti tanjiri nisu sve što nam je od Broza ostalo.
Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/