http://www.srpski-nacional.com/vesti.php?id=4358
EKSTAZI NA B92 I TITOVI NOBELOVCI
Ne usuđujem se da kupim knjigu "Povlenske magle i vidici" Dušana
Mihajlovića, jer me to štivo i ovako, na parče, dok ga kusam u
Večernjim, obara s nogu. Izgleda je je eksministar unutrašnjih poslova
demokratorske Srbije patio što ne zna s kim bi, kada, kako i gde, čak
i posle istorijskog 5. oktobra, napravio lepšu i bolju Srbiju. Kad je,
jebo te, uhapsio Slobodana Miloševića, nije se nadao da će, i sad kad
bivšeg vođe nema, sve krenuti sunovratice, u brozovsku i
miloševićevsku ideju da je vođa nezamenljiv. Uprkos padu Miloševića,
sudeći po Mihajlovićevoj ispovesti, u Srbiji umesto leve i desne
strane koje bi se ritmično smenjivale, uz treći blok kom Mihajlović
nudi ulogu amortizera i korektora, došlo je do borbe za vrh vlasti.
Iznenađen sam, jebo te, što pisac koji se bori s maglama i vidicima
citira profesora Koraća. „On neće celog vola, on hoće i šniclu uz
njega", rekao je, navodno, profesor Korać, prikazujući Đinđića, kad se
o vlasti radi, kao Pantagruela čiji apetit nije sporan. Kad bi
gospodin Mihajlović bio za mrvičak darovitiji spisatelj, mogao bi
napisati zanimljiv roman umesto policijske ispovesti. Dirnut sam, jebo
te, tamo gde me je teško dirnuti - u zdrav razum. Da l' je moguće da
je Dule, videvši ono što je video, jako i neprimetno patio? Ako nije
tako, izgleda da se i gospodin Mihajlović priključuje onim Đinđićevim
saradnicima koji budućim nepristrasnim romanopiscima nude opasno štivo
za moguću romansiranu biografiju Zorana Đinđića. Negde na Povlenu
Mihajlović otkriva da je novo vreme slično starom vremenu. „Pravilo je
volja vođe, dogovor je njegova želja, uz njega ide dvor i dvorska
kamarila, sve sa dvorskom ludom..." - citiram knjigopisca, trudeći se
da otkrijem imena članova kamarile, a posebno dvorske lude. Čitanje
Mihajlovićeve knjige je zabavan posao, jebo te. Otuda i moja žal što
što knjiga nije, premda je vešto bačena pred radoznalog čitaoca, roman
koji bi Dule ostavio Srbima da ga čitaju i vekovima raspravljaju u
vrednosti tog dela. „Dakle, Điki hoće isto. Da bude novi vođa! To hoće
i Koštunjavi, odnosno sekta na čijem je čelu..." - prekidam citat,
uplašen da ne otkrijem kakvu državnu tajnu, dovoljno je hrabro od
Dušana što je, uprkos pretnjama sa svih strana, otkrio da je Điki
nameravao da bude vođa, a da ga je u tome ometao Koštunjavi, odnosno
sekta koju on vodi. Pogodak u centar. Čak bi i Đikijeva dvorska luda,
bude li se prepoznala, morala da bude zadovoljna; luda je ipak samo
luda, sekta je mnogo gora i opasnija stvar. I Koštunjavi bi mogao da
bude zadovoljan, on se, kakav je, možda ne bi takmičio za vođstvo sa
Đikijem, ali to hoće njegova sekta. Nerviram se, jebo te, što su me
"Povlenske magle i vidici" ovako na parče očarali. Šta će sa mnom biti
kad pročitam celu tu mudroliju? Presrećem zanimljivo mišljenje o sebi
samom. Kao da se plašim da, sjeban i u besparici, narod ne kupuje
novine koje čitam ja, kao svaki matori zgubidan, umesto da hranim
mršave ptice na Kalemegdanu, pripovedam i komentarišem ono što sam
pročitao u novinama ili video na televiziji. Pa šta, jebo te, svi
pričamo o tome šta smo pročitali u novinama, čuli, ili videli, u to se
pretvorio naš potrošački život. Obožavam B92 , to je moj TV ekstazi
posle kog uvek imam divne košmarne snove u boji, i buncam u mobilni i
stabilni, pitajući prijatelje da l' su to videli i čuli. U predlozima
za "Utisak nedelje" uglavnom Srebrenica i Bratunac, samo bol i smrt; a
u studiju Sonja, Borka i Biljana, centralni komitet nevladinog
demokratorskog Afežea, nedostaje samo Nataša, pa da to bude Politbiro
ženstvene globalizacije sveta koja nas mami u bolji i lepši svet od
ovog u kom živimo. Olja Bećković vrti dame ukrug ne bi li iz njih
izvukla makar i malecko priznanje da bi se i Srbi mogli fasovati neko
izvinjenje za ono što su im drugi, makar u onom veku, ako ne u ovom,
učinili. Gospođa Biserko kaže ne, gospođa Borka kaže ne, a gospođa
Kovačević vrti odrečno glavom, to je jok koje se na srpski prevodi
takođe sa ne. „Gledaš li", pitam svakog od nekoliko preživelih
prijatelja. „Gledam", kaže mi svaki prijatelj. Nema, jebo te, nijednog
koji ne uzima B92 ekstazi. Totalno se drogiramo. Hoću da zbrišem iz
ove Srbije, makar i u Evropu, kad vidi vraga, razgovor postaje sve
zanimljiviji. Gospođa Bećković uspeva da izvuče iz gospođe Biserko
istinicu da Srbi još ne zaslužuju makroizvinjenje, mogli bi da dobiju
neko mikroizvinjenje. Gospođa Biserko misli da bi se neki
mikropojedinac koji je Srbima naneo kakvo zlo mogao Srbe i Srbiju
častiti ličnim izvinjencem, jer izgleda nema države ni državnika koje
bi se Srbima i Srbiji imali rašta makroizvinjavati. Tek sad razumem
državnički potez predsednika Tadića, on je otišao u Srebrenicu da se
makroizvini, a nije otišao u Bratunac ne bi li, za Srbe i Srbiju,
iznudio makar mikroizvinjenje za koje se zalaže gospođa Biserko, bivši
savetnik ministra Budimira Lončara i logični kandidat za Nobelovu za
mir i nemir. Zbog gospođe Bećković, ipak je vredelo gledati emisiju.
Evo pitanja kako su se tri dame osećale na prijemu povodom šezdesetog
rođendana princa Aleksandra Karađorđevića! Borka je prihvatila poziv
iz radoznalosti, jer ona je republikanac! A, šta je na prijemu
zabavilo gospođu Kovačević? Ona je zapazila da su tanjiri iz kojih su
kusali rođendansku hranu obeleženi grbom omiljene SFRJ, a to je kao da
Karađorđevići kusaju iz Brozovih tanjira. Istorijske istine radi, jebo
te, bilo je obrnuto, siromašni Broz se služio tanjirima i escajgom
Karađorđevića, dok nije došao do svojih tanjira. Bećkovićeva nije
odolela. „Možda su takvi tanjiri bili samo za vašim stolom", rekla je
gospođa Bećković. Istorijska retrospektiva gospođe Kovačević raspala
se na parčiće. A što se tanjira tiče, verujem da ih je nevladina dama
prepoznala. Za Brozova života služili su je iz takvih istorijskih
tanjira kad je povremeno gostovala na Brionima. Ako sam koga povredio,
ja se mikroizvinjavam, ne mogu makro da se izvinim, jer ti tanjiri
nisu sve što nam je od Broza ostalo.
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
