KO VLADA SVETOM 
@ Ivona Živkovic 

       Pretvaranje novca u robu koja se tržišno vrednuje I prodaje ne samo
da je bankare stvorila bogatim ljudima, vec je najveci deo covecanstva
pretvoren u robove. Jer, sa spekulativnim (falš) novcem bankari su stotinama
godina kupovali realna bogatstva: zemlju, naftu, rudnike, ljudski rad.
Investirali su u gradnju inftastruktura u brojnim državama sveta, dok su
istovremeno širili svoju bankarsku imperiju. 
       
       Citav svet danas je podeljen na one koji 
       rade i stvaraju istinske vrednosti I one koji te stvorene vrednosti
bez rada prisvajaju.
       Ovo možda nekome lici na davno ukinuti robovlasnicki sistem. Ne, ne
samo da lici, vec današnje društvo to I jeste. Citav svet se danas I
formalno ustrojava upravo ka takvom sistemu gde ce najveci deo covecanstva
raditi I stvarati za malu i odabranu elitu bankara I njihovih izvršnih
upravitelja, koji se modernim recnikom zovu menadžeri. Primetili ste koliko
bankari otvaraju škola za internacionalne menadžere I takozvane finansijske
eksperte?
       
       Ocito, ako je svaki gradjanin na planeti zadužen, ako je svako
preduzece zaduženo, svaka država, gde su onda ovi bankari našli taj novac
kojim nas kreditiraju? Nisu ga našli nigde. Oni su ga izmislili, oni su ga
kreirali .
       
       “Dajte mi da kontrolišem novcane tokove u nekoj državi, I nije me
briga ko pravi zakone” shvatio je odavno Amšel Mejer Rotšild, osnivac
dinastije koja vec tri veka drži pod kontrolom ekonomiju Velike Britanije I
njenih kolonija.
       
       Još 1913. kongresmen Carls Lindberg prorocki je upozorio predsednika
Vudro Vilsona I Kongres šta ce doneti njihova odluka o davanju prava
privatnoj banci da kreira novac: “Kada predsedik potpiše tu odluku,
legalozovace nevidjivu vladu koju cini monetarni mocnici”. Uzalud.
       
       I Tomas Džeferson je shvatio kakva se opasnost sprema Americi:
»Verujem da su banke opasnije za našu slobodu nego najjace armije. One su
vec podigle novcanu aristokratiju koja poništava moc vlade. Ova moc
bankarima mora biti oduzeta i vracena narodu«. Uzalud.
       
       »Ko god kontroliše kolicinu novca u bilo kojoj zemlji, aposlutni je
gospodar industrije i privrede. Kada shvatimo da je citav sistem veoma lako
kontrolisan, na ovaj ili onaj nacin, od nekolicine mocnih ljudi na vrhu,
necete biti upozoreni kako periodi inflacije i depresije nastaju«, reci su
americkog predsednika Džejmsa Garfilda.
       Samo nekoliko nedelja nakon ove izjave, na njega je izvršen atentat,
12. jula, 1818.
       Predsednici Abraham Linkoln i Džon Kenedi pokušali su da izvrše
moneterne reforme kojima bi povratili štampanje novca u okvire državnih
institucija. U ovome su obojica spreceni na isti nacin - atentatom. Njihovi
naslednici odmah su najavljene reforme obustavili.
       I genijalni izumitelj Tomas Edison pimetio je zavisnost države od
bankara I to izrazio cistom logikom:
       “Ako naša država može da izda dolarsku obveznicu, može da izda I
dolarsku menicu. Elementi koji obveznicu cine dobrom, cine dobrom I menicu“.
“ … Apsurdno je da naša zemlja može izdati 30.miliona u obveznicama, a ne
može 30 miliona u novcu. I jedno I drugo obavezuju na placanje, ali jedna
popunjava zelenaša, a druga pomaže ljudima”. Uzalud.


CILJ BANKARA JE SVETSKA VLADA
      Mogu li vlade država, koje su gradjani na demokratskim izborima
birali, da sprece bankare da gospodare našim životima? To se od vlade I
ocekuje, zar ne? Mogle bi vlade, naravno, kada bi pojedinci koji imaju moc
da o necemu odlucuju bili van kontrole bankara. A videli smo kako su
završili oni koji nisu bili pod kontrolom, a kako su radili oni pod
kontrolom. 
      Ali, da bi svaki takav cin nacionalnih vlada predupredili, bankari su
shvatili da je važno uništiti sve nacionalne centralne banke, osloboditi
države granica, kako bi fiktivni kapital mogao slobodno da cirkuliše,
obesmisliti I ukinuti nacionalne vlade I umesto država stvoriti medjunarodne
organizacije I multinacionalne korporacije. Kljucne odluke bi tako donosili
politicari u medjunarodnim organizacijama (kao što su EU, UN, NATO) koje bi
bankari mnogo laše kontolisali.
      Dakle, globalizacija , odnosno smanjivanje broja mesta na kojima se
donose politicke I ekonomske odluke, cilj je Novog Svetskog Poretka. Stožer
okupljanja nije SAD kao takozvana “najmocnija sila”, vec bankarska elita.
      Odakle tolika moc bankarima? Da li su sve to uspeli samo štamapanjem
novca? Naravno, da nisu. Specifican smisao za kreianje novca iz nicega
dopunjen je I specificnim shvatanjem biznisa. Taj specifican smisao za posao
ogledao se u shvtanju da se odredjeni dogadjaji koji mogu uticati na tržišna
kretanja mogu preduprediti, ili još bolje veštacki I pod kontrolom izazvati.
A najbolji posao za bankare je rat I svaka druga krizna situacija, gde se
ekonomske vrednosti preko noci menjaju. Zato su se bankari izveštili u
cetiri najunosnija posla: finansiranje ratova, igra na berzi, kontrola
infomacija (medija) I trgovina strateškim sirovinama. Ove veštine I poslove
bankari su negovali I razvijali vekovima.
        
ROTŠILDI PRVI NAPRAVILI ŠPIJUNSKU MREŽU
       Saznanje o tome koja bi dinastija u Evropskim državicama I
grofofijama mogla imati najjaci uticaj, ko bi koga mogao svrgnuti sa vlasti
I doci na presto, gde se sprema rat, kome eventualno pomoci novcanom
pozajmcicom, gde investirati, sve je to bilo od neprocenjive vrednosti I
bankarska porodica Rotšild je marljiva prikupljala takve podatke. 
      Tako su Rotšildi, pre dve stotine godina, imali svoje trgovacke agente
locirane u svim glavnim evropskim centrima trgovine I prestonicama. Bila je
to prava obaveštajna mreža koja je prikupljala podatke o mogucima
previranjima na dvorovoma I odnosima medju državama.
       Poruke su izmenjivali preko mreže kurira , a poštanska služba ciji su
oni bili vlasnici pretvarala se u pravu špijunsku mrežu. 
      Njihovi poštanski fijakeri putovali su drumovima, brodovi su išli
preko Lamanša. Njihova njuškala u liku sitnih trgovaca I poštara bili su na
ulicama, na pijacama. Nosili su keš novac, obveznice, pisma i vesti.
Obratite pažnju na poslednje- vesti. Vesti koje su njihovi glasnici donosili
pokretale su berzu. Od tih infomacija zavisila je cena mnogih artikala. 
      U vreme bitke kod Vaterloa, nije bilo dragocenije vesti nego kakav ce
ishod biti. Od toga je zavisila buducnost citavog evropskog kontinenta. Ako
bi Napoleon pobedio bio bi neosporiv gospodar na citavom evropskom tlu. Ako
bi izgubio, engleska bi održavalala balans uticaja u Evropi I mogla bi ga
vremenom I proširiti.
      Od ishoda bitke zavislo je ko ce šta dobiti, a ko izgubiti. U igri je
bila velika imovina. Berza u Londonu se groznicavo punila toga dana, dok su
trgovci I bankari cekali vesti o ishodu bitke. Ako bi Engleska izgubila njen
novac, konsul, postaao bi prilicno bezvredan, dok bi mu u slucaju pobede
vrednost vrtoglavo porasla. 
       Natan Rotšild je imao poverenike koji su radili na obe strane linije
fronta kako bi sakupili što više informacija o tome kako bitka napreduje.
Drugi agenti imali su zadatak da stoje na raspolaganju I prenesu kratak
izveštaj specijalnoj komandi koja je bila locinara u blizini.
      Kasnog popodneva, 15. juna 1815. Rotšilodov glasonoša je požurio preko
kanala u Englesku. Imao je kod sebe vrhunsku tajnu. U zoru, sutradan, sreo
se sa samim Rotšildom. Natan je kratko analizirao dobijene informacije I
odmah se uputio na Londonsku berzu.
      Atmosfera na berzi je bila fanaticna. Svi su cekali vesti. Rotšild,
koga savremenici opisuju kao hladnokrvnog, pronicljivog i izopacenog coveka,
bez trunke emocija, ledenog pogleda bez duše, stigao je na berzu I stao kraj
svog stuba. Bez ikakve emocije citljive na licu, dao je veoma diskretan znak
rukom svojim berzanskim agentima, koji su samo oni mogli da rastumace.
      Istog trenutka oni su poceli da prodaju engleske konzule. Stotine
hiljada dolara vredni konsuli našli su se na berzi i njihova vrednost pocela
je vrtoglavo da pada. Natan se lagano naginnajo na stub gledajuci prizor
reakcije prisutnih, potpuno hladnokrvno. Prodavao je, prodavao i prodavao.
Vrednost konsula je potpuno opala, a medju prisutnima je polako zavladala
uskomešanost. Na usnama prisutnih sve cešce se culo: “Rotšild zna”, “Englezi
su izgubili kod Vaterloa”, “Rotšild to sigurno zna”.
      U trenutku je nastala prava panika I ljudi su jurnuli da se oslobode
sada skoro potpuno bezvrednih konzula i da papirni novac zamene za zlato ili
srebro, kako bi povratili makar deo njihove vrednosti.
      Nakon nekoliko sati groznicave trgovine jedan konzul se prodavao po
ceni od pet centi za dolar. Rotšild je I dalje hladnokrvno stajao pored svog
stuba. Sasvim diskretno dao je ponovo znak svojim agentima, ovaj put
drugaciji. Istog casa desetine njegovih berzanskih agenata krenule su ka
pultu za kupovinu I kupile svaki obezvredjeni konsul budzašto.
      Samo nekoliko trenutaka kasnije stigle su poštanske kocije I donele
zvanicne vesti sa bojišta. Engleska je bila pobednik I novi gospodar Evrope.
U sekudi je engleski konsul dobio astronomsku cenu, daleko vecu nego što je
imao ikada ranije.
      Rotšildovo bogatsvo preko noci je uvecano dvadeset puta I on je tada
postao glavni kontrolor nad britanskom ekonomijom. Ostao je to, veruje se, I
danas. Iako je Benk ov Ingland, 1946. formalno nacionalizovana, to nije
znacajno promenilo uticaj bankara na britansku ekonomiju jer se guverner I
vlada pitaju samo o tome koliko ce novcanica i kovanog novca biti pušteno u
opticaj svake godine. Medjutim, keš novac se odavno koristi samo neznatno u
ukupnim finansijskim transakcijama. Tako je nacionalizaija centralne banke u
Britaniji dala gradjanima samo utisak da je državna ekonmija u rukama
države. Vecina finansijskih transakcija danas se obavlja samo preko ekrana
na komputeru, sa apstraktnim racunima I brojkama I, naravno, sa
spekulativnim kapitalom
        

http://www.svedok.co.yu/



                           Srpska Informativna Mreza

                                sim@antic.org

                            http://www.antic.org/

Одговори путем е-поште