Intervju: MILAN BOŽIĆ: Kome je do morala, neka
ide u crkvu
23.07.2005 
dnevnik1
VISOKI FUNKCIONER SPO
Havijer Solana bio je sredinom protekle sedmice u Beogradu i razgovarao sa Borisom Tadićem i Vojislavom Koštunicom, ali ako se izuzmu šturo saopštenje iz Vlade Srbije i medijske spekulacije koje su kao ključne teme pominjale izručenje Ratka Mladića, evropske integracije i u tom kontekstu odnose u državnoj zajednici, te stanje na Kosovu i Metohiji, odnosno ribanje srpskog državnog vrha zbog odbijanja da tamošnjim Srbima dozvoli učešće u privremenim institucijama - javnost je ostala uskraćena za punu informaciju o tome šta se zapravo „smatralo i ukazivalo” iza zatvorenih kabinetskih vrata.
- Osetljive stvari se, sasvim prirodno, svuda u svetu prethodno dogovaraju daleko od očiju javnosti. Međutim, čini mi se da u ovom slučaju i nije bilo u nekom našem interesu da razgovori sa Solanom ostanu tajna, već će pre biti da je baš on na tome insistirao. Naime, on se prilično uplatkao ovde kod nas, pa mu je jako stalo da Srbiju napusti što manje kaljav. Uostalom, ne zaboravite da Solana vuče za sobom nekoliko repova, od toga što nas je bombardovao, pa do „očinstva” nad monstrumom, Frankenštajnom, poludržavom, naddržavom - zovite to kako hoćete - Srbijom i Crnom Gorom.
Zbog toga se on kod nas često ponaša pre kao zaštitnik vlastitog imena i dela, nego izaslanik „evropskog mudrovanja”, pri čemu, naravno, ne propusti priliku i da, kad god može, odradi neki posao u „višem interesu”, poput ubeđivanja naših državnih prvaka da bi im se ubeležilo „pozitivno brojanje” ako bi malo pritisli Ratka Mladića da se samoizruči - kaže za „Dnevnik” visoki funkcioner Srpskog pokreta obnove prof. dr Milan Božić.
|
Prisustvo duha i odsustvo tela Uveliko se priča da je donošenje novog ustava uslov za
približavanje Evropskoj uniji, ali iole ozbiljnijih pomaka na tom planu
još uvek nema? |
Ne bi se javnost verovatno ni ovog puta mnogo bunila zbog
tajnosti divana da se gotovo svakodnevno ne suočavamo sa brljotinama kskuvanim
iza zatvorenih vrata „u ime naroda”?
- Činjenica je da kod nas iz
svakog ormara mogu da ispadnu - i ispadaju - neke koske. Ali ni tu nismo nešto
specifični. I u zemljama tzv. razvijene demokratije ima leševa sakrivenih po
fiokama. U Srbiji je, međutim, problem što nam država preživljava klasični
postraumatski stres: u poslednjih petnaestak godina vodili smo tri rata za
jugoslovensko nasleđe i sva tri smo izgubili, pride su nas bombardovali, a onda
se uz to još raspao dotadašnji društveno-politički poredak. Takve traume
rezultiraju velikim unutrašnjim lomovima i mi ćemo još godinama, i kao narod i
kao država, rasplitati sva ta klupka u koja smo se, voljno ili nevoljno, sami
ili uz nečiju „dobronamernu” pomoć, upleli.
Jedno klupko je i u rukama Ratka Mladića. Da li verujete da je
uopšte moguće njegovo hapšenje, ili bi stavljanje lisica na ruke ratnom
komandantu bosanskih Srba „destabilizovalo državu”, kako se to obično
priča?
- Naravno da ne bi destabilizovalo. Istina, uhapsiti Mladića
u ovom momentu nije tako lako, ali je nesumnjivo lakše nego pre nekoliko godina.
On i dalje uživa neku unutrašnju psihološku podršku dela javnosti, odnosno još
uvek slovi za heroja, iako je ta slava malo poljuljana pričama o Srebrenici.
Stoga mislim da će ova i sledeća godina ipak pre biti u znaku signala Mladiću da
se sam preda, ali kako vreme bude odmicalo, rašće i verovatnoća da bude uhapšen,
jer će to vreme sobom nositi i eroziju podrške koju uživa. Inače, moja je
procena da u ovom trenutku naprosto tehnički nije izvodljivo uhapsiti Mladića,
jer i dalje ima onih koji bi ga obavestili, sklonili, zaštitili...
Portparol Haškog tribunala Florans Artman ponovo je ustvrdila da
je Mladić u Srbiji?
- Vi sigurno ne znate gde je Ratko Mladić, a i
ja to mogu za sebe da tvrdim. Niz političkih činilaca u ovoj zemlji, čak i kada
imaju vlast, takvom vrstom informacije ne raspolažu. Zapravo, potpuno je
svejedno da li je on u Azarbejdžanu, Tunguziji, Uzbekistanu ili na sto metara od
nas, ako to oni kojima je to „u opisu posla” ne mogu relevantno da utvrde.
Uostalom, uzmite samo kao primer Legiju. Više od godinu dana se pričalo da je po
raznim šumama i gorama, da bi se ispostavilo kako je, navodno, sve vreme bio
policiji pod nosom.
|
Okreni 888 da bi pozvao Kosovo U rukovodstvu ste Telekoma. Postoji li mogućnost da se
osujeti zahtev Kosova da dobije međunarodni telefonski pozivni
broj? |
Ponovo je u prvi plan izbilo „plaćanje patriotizma”, odnosno
davanje novca haškim optuženicima kako bi se dobrovoljno predali?
-
Jedni će reći da je to moralno pogrešno, drugi, pak, da se radi o visoko
patriotskom činu, a ja spadam u ono treću i, čini mi se, najrasprostranjeniju
grupu, koja na svu tu priču gleda iz pragmatičnog ugla. Stvar je, naime,
političke procene da li je i u kom trenutku pragmatično ponuditi novac haškim
optuženicima.
Ovde
se pokazalo da je povučen dobar potez, jer je niz tih optuženika dobrovoljno
otišao u Hag. Zaključak: ideja je praktična, korisna, pametna, deluje. Rezultat:
politički uspeh. Da citiram pokojnog premijera Đinđića: ko hoće da se bavi
moralom, neka ide u crkvu. Dakle, politika je, nažalost, prljav posao, koji ne
počiva na moralu nego na pragmatizmu.
lSlučaj Srebrenica i dalje pritiska
srpsku javnost. Nažalost, kao rezultat svega, umesto rezolutne osude zločina,
Srbija je zapravo zapala u fazu „vaganja žrtava”, dodatno time zgražavajući
svetsko javno mnenje.
- Ocena da je svetsko javno mnenje zgroženo daleko je od istine iz prostog razloga što se svet više nama uopšte ne bavi. I samog 11. jula Srebrenica je bila tek treći - četvrti prilog u udarnim vestima velikih svetskih medijskih kuća, a posle toga je niko živ nije pominjao. Jednostavno, prioriteti su na drugoj strani. Naš fajl je do skora možda i bio prvi na stolu predsednika SAD, ali je sada prešao u kartoteku nekog njegovog savetnika. Dakle, daleko smo mi od takvog značaja kakav nam se pripisuje.
I drugo, kada se za takav ratni zločin direktno optuži jedan narod - jer naknadna priča o tome kako su za zlodela odgovorni pojedinci ne pije vodu ni kod male decu - onda je sasvim prirodno što to izaziva njegovu odbrambenu reakciju. E sad, ta reakcija je šarena, pa neko radikalan, poput SRS, odmah napadne iz svih mogućih oružja, dok oni umereniji pokušaju da eskiviraju. I upravo to se, u krajnjem, i dogodilo u srpskom parlamentu kada je na dnevni red došla deklaracija o osudi zločina.
Po mnogima najveći krivac za izostanak jasnog određenja prema
zločinima zapravo je premijer Koštunica, jer je instistirao da se postigne
konsenzus oko teksta deklaracije i sa strankama čiji su lideri u Hagu upravo
zbog sumnje da su delom odgovorni za te iste zločine?
- Nisam mu ni
mama ni žena da ga branim, ali Koštunica bi bio malouman da je dopustio da,
recimo, bude izglasan tekst koji su predložile Nataša Kandić, Sonja Biserko i
Nenad Čanak i po kojem su Srbi ratni zločinci. NJegova politička procena je
očigledno bila da ne treba popuštati militantnim antisrpskim političkim snagama,
jer one nemaju veliku javnu podršku.
Procenio je i da treba da odbije deklaraciju SPO. Kako se to kaže - nije dobro, ali dobro. No, treba imati u vidu da Koštuničin uspeh u politici upravo i počiva na tome što ima veliki koalicioni kapacitet, odnosno što uspeva da izbalansira gomile scili i haribdi. Uostalom, on sad može da kaže da je i na ovom polju postigao apsolutan uspeh, jer niko se više ne obazire na to što u Skupštini nije izglasana deklaracija o Srebrenici.
U mnogim stvarima, počevši od osude zločina pa nadalje, stavovi
demokrata i SPO-a se poklapaju, ali vi i dalje dosta odlučno branite Vladu, dok
DS tvrdi da je štetna i da treba što pre da ode?
- Prvo, onaj ko je
na vlasti naravno da ne hrli ka izborima nego čeka da mu istekne mandat.
Demokratska stranka, pak, pati što nema vlast, jer držanje Pokrajine i pojedinih
gradova jeste slatko, ima se tu šta lapiti, ali nije to to. Dakle, uprkos
činjenici da su naše pozicije ideološki bliske i da demokrate jesu naš
potencijalni koalicioni partner, to što se toliko razlikujemo kada se povede
priča o vladi zapravo nije ništa ni čudno ni kontradiktorno. Oni kukaju što nisu
na vlasti, a mi, pak, ne želimo da tu vlast izgubimo.
Miroslav Stajić
