http://www.nspm.org.yu/PrenetiTekstovi/2005_trifkov_nato.htm
     
Dr Srda Trifkovic 

Potrebna je temeljna revizija
 
Ovako nejednak sporazum NATO nema ni sa jednom drugom državom. Za pandan
dokumentu koji su potpisali Shefer i Draškovic treba se vratiti više
decenija unazad. Najbližu paralelu imamo u sporazumu koji je Velikonemacki
Rajh, u licnosti opunomocenog generala Edmunda Glez fon Horstenaua, sklopio
1941. godine sa Nezavisnom Državom Hrvatskom o pravima i statusu nemackih
trupa na teritoriji NDH. Uzgred dodajmo da je Sporazum sa NATO neuporedivo
gori od odredbi o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu koje su
potpisane u Becu 25. marta 1941. godine. 

Krajnje je vreme da se trezveno i bez propagandistickog žara razmotre
posledice potpisivanja Sporazuma Srbije i Crne Gore sa NATO o slobodnom
kopnenom, vodenom i vazdušnom tranzitu trupa i opreme zapadne vojne alijanse
preko teritorije SCG. Ozbiljna debata preko je potrebna jer sporazum koji su
u Beogradu potpisali generalni sekretar NATO Jan de Hop Shefer i ministar
inostranih poslova SCG Vuk Draškovic predstavlja najvažniji i po
implikacijama najdalekosežniji dokument koji je, zvanicni Beograd potpisao
od pristupanja Trojnom paktu 25. marta 1941. godine. 

Analiza je preko potrebna i s obzirom na cinjenicu da je jedan dokument od
životne važnosti za nacionalne i državne interese SCG – za državnu zajednicu
u celini, ali pre svega za Srbiju kao najdirektnije zainteresovanu stranu –
pripreman krišom. O njemu su, navodno, cetiri godine vodeni pregovori, ali
iza zatvorenih vrata i bez ikakve javne debate. Sporazum je potom potpisan
bez prethodnog informisanja strucnih krugova o tome šta se prema (o široj
javnosti da ne govorimo), bez obaveštenja poslanicima republickih skupština
i parlamenta državne zajednice i bez ikakve debate u tim telima, a navodno i
bez ucešca vlade Srbije u citavom procesu. Srbija i Crna Gora ulaze u
obaveze sudbinske prirode, ravne radikalnoj izmeni svojih Ustava i Ustavne
povelje državne zajednice, a taj se proces odvija netransparentno,
nedemokratski, zakulisno, po principu svršenog cina. 

Prvi clan Sporazuma navodi da je cilj eventualnih operacija NATO, radi cijeg
se sprovodenja ovaj ugovor zakljucuje, podrška miru u regionu Balkana. Ovo
je drasticno šira i dvosmislenija definicija od usmenog tumacenja ministra
inostranih poslova SCG Vuka Draškovica da je prvenstveni cilj Sporazuma da
omoguci brzo pojacanje snaga NATO na Kosovu i Metohiji u slucaju ponovne
ugroženosti preostalih Srba u Pokrajini, dakle da sprece situaciju uporedivu
sa tragicnim zbivanjima 17. marta 2004. Štaviše, podrška miru u regionu
Balkana predstavlja daleko sveobuhvatniju definiciju i od formule ponudene u
cuvenom Aneksu diktata iz Rambujea. 

NATO i 17. mart
U samom tekstu Sporazuma o navodnoj nameri dveju strana da prvenstveno
zaštite preostale Srbe od novog pogroma nema ni pomena, a gene ralni
sekretar NATO Shefer upadljivo se uzdržao da u svojoj medij skoj izjavi na
ma koji nacin podrži Draškovicevo neobavezujuce tumace nje. Postavlja se
više pitanja povodom tako dubokog jaza izmedu usmene interpretacije ministra
i sadržaja samog dokumenta: 

1. Ako NATO želi da pomogne Srbiji da zaštiti srpske spomeni ke i svoje
preostale gradane na Kosovu i Metohiji, najjednostavnije rešenje bilo bi da
se u ce lini ispoštuje Rezolucija 1244 Saveta bezbed nosti Ujedinjenih
nacija koja predvida ucešce snaga SRJ (sada SCG) u obezbedivanju srpskih
spomenika i granice sa Albanijom. Pogrom od 17. marta 2004. delimic no je
posledica nesprovodenja Rezolucije SB UN 1244, koja i dalje ostaje mrtvo
slovo na papiru – prvenstveno vo ljom zemalja-clanica NATO. 

2. Ni postojece snage NATO na Kosovu i Metohiji nisu adekvatno odgovorile na
albansko divljanje 17. marta 2004, što drasticno ilustruje kriminalna
pasivnost nemackog kontingenta u Prizrenu. Stoga je teško videti šta bi se
iz menilo hitnim pojacanjem tih snaga u slucaju novog pogroma, ukoliko nije
prethodno iskazana politicka volja zemalja-clanica NATO da bez oklevanja
upotrebe sva sredstva radi sprecavanja nasilja nad preostalim Srbima. 

3. Ako ni posle 17. marta 2004. vojno- obaveštajni i policij ski aparat NATO
na Kosovu i Metohiji nije sposoban da blagovremeno otkrije pripremu novog
pogroma i da ga osujeti vec raspoloživim resursima, eventualno uz neop hodna
pojacanja upucena na najbrži moguci nacin (vazduhom), teško je zamisliti
kako bi se nasilju stalo na put upucivanjem snaga iz baza u Bavarskoj ili
Baden-Virtembergu, maršrutom dugom hiljadu i više kilometara. Dok bi se
konvoji pripremili i na odredište stigli evrop skim drumovima, i ono malo
preostalih Srba bilo bi pobijeno ili proterano, a od Patrijaršije, Decana
ili Gracanice ostala bi samo zgarišta. 

Ako je prvenstvena namera potpisnika sporazuma da sprece novi kosovski
pogrom, iznenaduje nespremnost da se to izrazito navede u samom tekstu, pa
makar i u okvi ru formule podrške miru u regionu Balkana. 

Zlokobna formula 

Namece se zakljucak da je Draškovicevo usmeno tumacenje netacno i da je
imalo za cilj zavaravanje srpske javnosti, s obzirom na to da je bilo realno
ocekivati njenu nega tivnu reakciju na sporazum. Podrška miru u re gionu
Balkana zlokobna je formula koja ce dale ko verovatnije biti upo trebljena: 

1. Da se spreci ma kakav pokušaj Srbije da upotrebi odredena sredstva (npr.
blokadu a dministrativne granice prema Kosovu i Metohiji ) kao odgovor na
sada vec sasvim izvesno proglašenje nezavisnosti južne sr pske pokrajine
tokom iduce godine. 

2. Da se tobožnji ne miri u Raškoj oblasti, uz inscenirane in cidente i
propagandnu kampanju nevladinih aktivista, iskoriste za intervenciju NATO
snaga, a sve radi podrške miru u regionu Balkana, narav no. Stratezima
zapadne alijanse p odrška m iru u Novom Pazaru, Sjenici, Tutinu, Prijepolju
i Novoj Varoši omogucava da se spoje kosovsko-metohijski i
bosansko-hercegovacki protektorati. Prekidanjem veze izmedu Srbije i Crne
Gore njihov geostrateški položaj bukvalno bi se vratio na pretkumanovski
nivo, što bi dalo dodatni podstrek separatistima u Podgorici. 

3. Da se na slican nacin podržava mir ukoliko bude ugrožen u Preševskoj
dolini ili severnoj Backoj, ili ma gde drugde u SCG. Time se daje snažan
podstrek svima koji intervenciju NATO priželjkuju kao sredstvo ostvarenja
svojih politickih ambicija što iziskuje dalju destabilizaciju Srbije i dalju
parcijalizaciju srpskog etnickog i politickog prostora. 

Prebacivanje u Brisel
Takve operacije NATO bi prema Sporazumu mogao da vodi na svoju ruku, bez
saglasnosti Saveta bezbednosti UN. U Preambuli se jasno navodi da operacije
koje su predmet Sporazuma mogu da ustanove Ujedinjene na cije i druge
meduvladine organizacije, tj. sam NATO. Zvanicni Beograd je sada i formalno
prihvatio da se medunarodno-pravno pokrice za sve buduce aktivnosti NATO u
SCG prebacuje sa Ist Rivera u Brisel. 

Umesto da doprinosi tzv, evroatlantskim in tegracijama Srbije. Sporazum ce
da ih odgodi. Premda ova konstatacija na prvi pogled deluje kontradiktorno,
ona je savršeno logicna. NATO sada ima sve šta mu od Srbije treba, a da p ri
tom nije prihvatio ma kakve obaveze prema Srbiji. Puštanjem Srbije u
Partnertstvo za mir (da o punopravnom clan stvu u alijansi ne govorimo!)
NATO bi prema Srbiji preuzeo i izve sne obaveze u pogledu poštovanja
suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, koje n isu prisutne u
Sporazumu i koje bi samo remetile vec uveliko zacrtano rešavanje kosovskog
pitanja na nacin nepovoljan po Srbiju. Ovo objašnjava inace nejasan deo
uvodnih napomena Sporazuma, gde se navodi poštovanje suvereniteta i
teritorijalnog inte griteta Srbije n Crne Gore, shodno Rezoluciji Saveta
bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999), s tim što se podrazumeva da se
od redbe ovog sporazuma ne primenjuju n a NATO. 

Sporazum sa NATO pruža poslednju priliku premijeru Koštunici da nastupi
odlucno i brzo u sprecavanju dalje destabilizacije i parcijalizacije srpske
države i etnickog prostora. Makar i po cenu krize vlade i novih izbora, on
mora da iznudi smenu ministara Draškovica i Davinica i da Sporazum podvrgne
temeljitoj reviziji. To iziskuju nacionalni i državni interesi Srbije,
poštovanje legalnosti i razvoj sada vec opasno ugrožene demokratije u
zemlji. 

Autor teksta je spoljnopoliticki urednik americkog casopisa "Kronikl" 

Tekst je objavljen u Ve cernjim novostima 25.07.05. 
   
      
      
    
 



                           Srpska Informativna Mreza

                                sim@antic.org

                            http://www.antic.org/

Одговори путем е-поште