Intervju: LJUBIŠA RAJIĆ, Opasnije je ukrasti
pivo nego narušiti Ustav
24.09.2005
Dnevnik
AKADEMIK U NORVEŠKOJ I VEČITI OPOZICIONAR U SRBIJI
Utemeljivač i šef Grupe za skandinavistiku na beogradskom Filološkom fakultetu, koji je sa nordijskih jezika “ćirilici priveo” gotovo stotinak žanrovski najrazličitijih knjiga. Član Akademije nauka Norveške, nosilac ordena viteza Reda bele ruže, medalje svetog Olafa, ordena viteza Kraljevskog reda Severne zvezde za zasluge u širenju finske, norveške i švedske kulture u inostranstvu.
Predavač na institutima za nordistiku, slavistiku, opštu književnost, lingvistiku, istočnoevropske studije i sociologiju na univerzitetima širom sveta. Međutim, našoj javnosti je mnogo bolje poznat kao produktivan analitičar svih segmenata Miloševićevog cezarizma, bonapartizma i sultanizma...
Kad smo razgovarali pre dve godine, tvrdili ste da se
ni u postđinđićevskoj Srbiji kritička inteligencija neće pasivizirati. Da li se
već neko vreme primetno odsustvo vaših britkih eseja može protumačiti time da je
definitivno došlo vreme u kome se “bitange bogate, budale progovore, a pametni
zaćute”?
- Na ovaj ili onaj način
učestvujem u javnom životu od 1968, a poslednjih godina sam imao mnogo više
posla nego što odgovara mojim godinama, pa sam se dosta umorio. To je pomalo i
psihički umor, jer kada „bitange i budale” vode glavnu reč, ispada da je učinak
i mog truda i truda mnogih drugih prilično mali. Osim toga, moja porodica, mojih
osam saradnika i oko 250 studenata ipak imaju prioritet pred političkim
angažmanom. Konačno, nekoliko godina sam zanemarivao naučni rad u korist nastave
i ovde i u Skandinaviji, gde sam, između ostalog, tri godine imao profesuru na
Visokoj školi u Oslu. Sada želim da završim neke knjige koje sam počeo pre
deceniju i više. Najkraće rečeno, potrebno mi je da malo napunim baterije i
razmislim šta je najbolje činiti sada. Naravno da neću zaćutati, ali samom sebi
ličim na izgrebanu ploču i bojim se da sam postao pomalo dosadan pričajući jedno
te isto ljudima koji to i inače misle.
Da li su ih “diskretnim” učinile politikantstvom
stečene privilegije ili kako je uz tompus često znao da govori bivši ministar
Dragan Veselinov: “Pa mi smo sada vlast”? Sećam se da je vaš bivši stranački
kolega Dragor Hiber maltene državnom tajnom proglasio iznos svog honorara kao
predsednika Upravnog odbora “Telekoma Srbije”.
- U DOS-u su, dok je bio
opozicija, bile i neke veoma loše stranke, pa je onda, po prirodi stvari, postao
loša vlada. NJu su činili ljudi šarolikog etičkog i stručnog kvaliteta, od, u
oba pogleda, izvanredne Gordane Matković, preko nesposobnog Batića i demagoga
Čanka koji ide na miting podrške Sretenu Lukiću do Veselinova, koga, u oba
pogleda, moramo mi da se stidimo, pošto se on sam ne stidi. Hiber je pak običan
srpski političar kome je sva politika u tome da, dok je na vlasti, učini nešto
za sebe. Takvi ljudi su, i pre i posle 5. oktobra, uništili u ovoj državi
osećanje za zajednički interes, vrednost ljudskog života, razlikovanje dobra i
zla i profesionalnu etiku. Gordana Matković je zato izuzetak, a Mira Marković,
Dragan Tomić, Dragan Jočić i gomile njima sličnih pravilo. Za njih su sopstveni
građani samo prezira dostojna potrošna roba. Đinđić je imao Kolesara i
Janjuševića kao savetnike, Milana Beka kao kuma, Vučelića kao prijatelja,
Stanišića kao izvor informacija i svoju sopstvenu političku površnost. Koštunica
pak ima Rada Bulatovića, Acu Tomića, Obrena Joksimovića, Velimira Ilića i svoju
sopstvenu neprincipijelnu malograđanštinu, koja je u razvoju stigla negde do
Srbije iz vremena pre balkanskih ratova, tu stala i tu hoće da nas vrati. Iz
svega toga ne može ništa dobro da proistekne sem dobitka za radikale. Nije
Koštunici Hag deveta rupa na svirali, njemu su to građani Srbije.
Smatrate li umesnim sve prisutniji i prihvaćeniji stav
da “sve je isto samo njega, Miloševića, nema”, odnosno da se Srbija vratila u 4.
oktobar ili 23. septembar? Pokušavaju li tzv. “poražene snage” da relativizuju
promašaje svoje vladavine, izjednačavajući ih sa brljotinama postoktobarskih
vlada?
- Našu ekonomsku elitu, kao i posle mnogih prethodnih
ratova, čine većma razni ratni profiteri, a politička, vojna, policijska,
crkvena i intelektualna elita u velikoj meri je isprepletana sa njom ili je njen
sastavni deo. Ta elita je 5. oktobra izgubila političku vlast i sada sasvim
prirodno teži da je povrati, pokušavajući da na druge prebaci krivicu za slom
države i društva koji je ona sama proizvela tokom devedesetih godina. To su joj
delimice omogućile Đinđićeva i Živkovićeva vlada svojim brljotinama, a punu joj
je podršku dala Koštuničina vlada zbog svojih materijalnih i ideoloških
interesa. Nikada ne treba zaboraviti da rat nije gotov sve dok se ne okonča
podela ratnog plena, a ona nije okončana. Ta elita brani svoje sadašnje i buduće
pare, svoje pozicije u društvu i svoj sopstveni tur, jer bi, da smo pravna
država, većina njih odavno bila u zatvoru zbog ratnog profiterstva i ratnih
zločina.
Zbog svog višegodišnjeg i upornog protivljenja
klerikalizaciji društva, pojedini prijatelji i poštovaoci su vas u šali nazivali
sekularnim mitropolitom. Crkva je u međuvremenu postala nezaobilazan, nažalost
najčešće remetilački faktor, u odnosima članica Zajednice SCG, pa čak i sa
susednom Makedonijom. Pa zar predsednik i premijer Srbije ne odlaze češće u
Patrijaršiju nego kod svojih kolega u inostranstvo?
- Srpska
pravoslavna crkva sada želi da postane državna crkva, pa da je država izdržava,
da je škola preko veronauke oslobodi truda oko propovedanja, a policija reši
svih njenih briga oko verske konkurencije. Te njene ambicije daleko nadilaze
njene intelektualne sposobnosti, pa veoma nevešto krije da suštinski želi Srbiju
kao crkvenu državu, možda po osmanskom uzoru, sa ostalim verskim zajednicama
podređenim njoj po sistemu mileta. Ili bar onako kako to radi Nova hrišćanska
desnica u SAD.
U Srbiji je ogromna nepismenost, oko četvrtine škola nema klozete, skoro polovina nema tekuću vodu, u poslednjih četvrt veka jedva da je izgrađena neka nova škola, ali je zato državnim sredstvima izgrađeno stotine novih crkava. Sve to u sekularnoj državi i uz neverovatnu količinu slugeranjskog mentaliteta koji prema crkvi pokazuju svi, od političara preko novinara do učitelja, uz jak pritisak na one koji to odbijaju. Ali problem počinje odozgo. Javni tužilac je odavno trebalo da povede postupak protiv Tadića i Koštunice zbog narušavanja Ustava, ali ovde je odavno opasnije ukrasti flašu piva nego narušiti Ustav.
Ne kritikujem ni veru ni vernike, to bi bila čista glupost, ali ću se boriti dokle god mogu protiv političke uloge SPC čija nas klerikalizacija i refeudalizacija društva vraća desetinama godina unazad.
Odnedavno su se oko “evropskih integracija” ujedinili
doslovno svi, od Ivice Dačića do Tome Nikolića. Koliko nam je Evropa realna
perspektiva sa mentalitetskim deficitom demokratskih potencijala i naročito
kulture rada?
- Nije dobro imati previše iluzija o EU, pošto je
o njoj reč. U Skandinaviji sam proveo oko 12 godina, to je u skoro svemu
najrazvijeniji deo Evrope, ali ni ona nije više ono što je bila pre tridesetak
godina, pa ni kada je reč o demokratiji i radnoj kulturi. Ima u njoj sasvim
dovoljno gluposti, korupcije i svega ostalog čega mi želimo da se rešimo, ali
manje nego kod nas. EU je u svojoj suštini poslovna zajednica krupnog evropskog
kapitala i pokušaj da se privrednim i vojnim razvojem suprotstavi SAD. Ono što
mi obični ljudi budemo dobili, biće uzgredni dobitak; glavni zgoditak na toj
lutriji nije namenjen nama. Ali ako mogući ulazak u EU pomogne da se sredi
stanje u društvu, onda je to dobitak za sve.
Da bi
se povratilo poštovanje za ljudski život, potrebna je samo politička volja da
policija, tužilaštvo i sudovi počnu da ga štite (naravno, ne samo srpske, nego
sve živote), ali da bi se narod politički prosvetio, biće potrebne godine
ogromnog napora. Nažalost, u ovom trenutku ne vidim nijednu iole značajniju
stranku koja je voljna da krene u taj veliki prosvetiteljski posao. Ali
istorijske promene nisu nešto što se može obaviti do osam uveče da bi se stiglo
na prenos utakmice. One zahtevaju vreme i ovde će se te promene jednog dana i
dogoditi. Za to se vredi boriti, pa makar i s malim zastojima od
umora.
Miško Lazović
