Intervju: LJUBIŠA RAJIĆ, Opasnije je ukrasti pivo nego narušiti Ustav
24.09.2005  Dnevnik

AKADEMIK U NORVEŠKOJ I VEČITI OPOZICIONAR U SRBIJI

Utemeljivač i šef Grupe za skandinavistiku na beogradskom Filološkom fakultetu, koji je sa nordijskih jezika “ćirilici priveo” gotovo stotinak žanrovski najrazličitijih knjiga. Član Akademije nauka Norveške, nosilac ordena viteza Reda bele ruže, medalje svetog Olafa, ordena viteza Kraljevskog reda Severne zvezde za zasluge u širenju finske, norveške i švedske kulture u inostranstvu.



Predavač na institutima za nordistiku, slavistiku, opštu književnost, lingvistiku, istočnoevropske studije i sociologiju na univerzitetima širom sveta. Međutim, našoj javnosti je mnogo bolje poznat kao produktivan analitičar svih segmenata Miloševićevog cezarizma, bonapartizma i sultanizma...

 Kad smo razgovarali pre dve godine, tvrdili ste da se ni u postđinđićevskoj Srbiji kritička inteligencija neće pasivizirati. Da li se već neko vreme primetno odsustvo vaših britkih eseja može protumačiti time da je definitivno došlo vreme u kome se “bitange bogate, budale progovore, a pametni zaćute”?
- Na ovaj ili onaj način učestvujem u javnom životu od 1968, a poslednjih godina sam imao mnogo više posla nego što odgovara mojim godinama, pa sam se dosta umorio. To je pomalo i psihički umor, jer kada „bitange i budale” vode glavnu reč, ispada da je učinak i mog truda i truda mnogih drugih prilično mali. Osim toga, moja porodica, mojih osam saradnika i oko 250 studenata ipak imaju prioritet pred političkim angažmanom. Konačno, nekoliko godina sam zanemarivao naučni rad u korist nastave i ovde i u Skandinaviji, gde sam, između ostalog, tri godine imao profesuru na Visokoj školi u Oslu. Sada želim da završim neke knjige koje sam počeo pre deceniju i više. Najkraće rečeno, potrebno mi je da malo napunim baterije i razmislim šta je najbolje činiti sada. Naravno da neću zaćutati, ali samom sebi ličim na izgrebanu ploču i bojim se da sam postao pomalo dosadan pričajući jedno te isto ljudima koji to i inače misle.

 Da li su ih “diskretnim” učinile politikantstvom stečene privilegije ili kako je uz tompus često znao da govori bivši ministar Dragan Veselinov: “Pa mi smo sada vlast”? Sećam se da je vaš bivši stranački kolega Dragor Hiber maltene državnom tajnom proglasio iznos svog honorara kao predsednika Upravnog odbora “Telekoma Srbije”.
- U DOS-u su, dok je bio opozicija, bile i neke veoma loše stranke, pa je onda, po prirodi stvari, postao loša vlada. NJu su činili ljudi šarolikog etičkog i stručnog kvaliteta, od, u oba pogleda, izvanredne Gordane Matković, preko nesposobnog Batića i demagoga Čanka koji ide na miting podrške Sretenu Lukiću do Veselinova, koga, u oba pogleda, moramo mi da se stidimo, pošto se on sam ne stidi. Hiber je pak običan srpski političar kome je sva politika u tome da, dok je na vlasti, učini nešto za sebe. Takvi ljudi su, i pre i posle 5. oktobra, uništili u ovoj državi osećanje za zajednički interes, vrednost ljudskog života, razlikovanje dobra i zla i profesionalnu etiku. Gordana Matković je zato izuzetak, a Mira Marković, Dragan Tomić, Dragan Jočić i gomile njima sličnih pravilo. Za njih su sopstveni građani samo prezira dostojna potrošna roba. Đinđić je imao Kolesara i Janjuševića kao savetnike, Milana Beka kao kuma, Vučelića kao prijatelja, Stanišića kao izvor informacija i svoju sopstvenu političku površnost. Koštunica pak ima Rada Bulatovića, Acu Tomića, Obrena Joksimovića, Velimira Ilića i svoju sopstvenu neprincipijelnu malograđanštinu, koja je u razvoju stigla negde do Srbije iz vremena pre balkanskih ratova, tu stala i tu hoće da nas vrati. Iz svega toga ne može ništa dobro da proistekne sem dobitka za radikale. Nije Koštunici Hag deveta rupa na svirali, njemu su to građani Srbije.

 Smatrate li umesnim sve prisutniji i prihvaćeniji stav da “sve je isto samo njega, Miloševića, nema”, odnosno da se Srbija vratila u 4. oktobar ili 23. septembar? Pokušavaju li tzv. “poražene snage” da relativizuju promašaje svoje vladavine, izjednačavajući ih sa brljotinama postoktobarskih vlada?
- Našu ekonomsku elitu, kao i posle mnogih prethodnih ratova, čine većma razni ratni profiteri, a politička, vojna, policijska, crkvena i intelektualna elita u velikoj meri je isprepletana sa njom ili je njen sastavni deo. Ta elita je 5. oktobra izgubila političku vlast i sada sasvim prirodno teži da je povrati, pokušavajući da na druge prebaci krivicu za slom države i društva koji je ona sama proizvela tokom devedesetih godina. To su joj delimice omogućile Đinđićeva i Živkovićeva vlada svojim brljotinama, a punu joj je podršku dala Koštuničina vlada zbog svojih materijalnih i ideoloških interesa. Nikada ne treba zaboraviti da rat nije gotov sve dok se ne okonča podela ratnog plena, a ona nije okončana. Ta elita brani svoje sadašnje i buduće pare, svoje pozicije u društvu i svoj sopstveni tur, jer bi, da smo pravna država, većina njih odavno bila u zatvoru zbog ratnog profiterstva i ratnih zločina.

 Zbog svog višegodišnjeg i upornog protivljenja klerikalizaciji društva, pojedini prijatelji i poštovaoci su vas u šali nazivali sekularnim mitropolitom. Crkva je u međuvremenu postala nezaobilazan, nažalost najčešće remetilački faktor, u odnosima članica Zajednice SCG, pa čak i sa susednom Makedonijom. Pa zar predsednik i premijer Srbije ne odlaze češće u Patrijaršiju nego kod svojih kolega u inostranstvo?
- Srpska pravoslavna crkva sada želi da postane državna crkva, pa da je država izdržava, da je škola preko veronauke oslobodi truda oko propovedanja, a policija reši svih njenih briga oko verske konkurencije. Te njene ambicije daleko nadilaze njene intelektualne sposobnosti, pa veoma nevešto krije da suštinski želi Srbiju kao crkvenu državu, možda po osmanskom uzoru, sa ostalim verskim zajednicama podređenim njoj po sistemu mileta. Ili bar onako kako to radi Nova hrišćanska desnica u SAD.

U Srbiji je ogromna nepismenost, oko četvrtine škola nema klozete, skoro polovina nema tekuću vodu, u poslednjih četvrt veka jedva da je izgrađena neka nova škola, ali je zato državnim sredstvima izgrađeno stotine novih crkava. Sve to u sekularnoj državi i uz neverovatnu količinu slugeranjskog mentaliteta koji prema crkvi pokazuju svi, od političara preko novinara do učitelja, uz jak pritisak na one koji to odbijaju. Ali problem počinje odozgo. Javni tužilac je odavno trebalo da povede postupak protiv Tadića i Koštunice zbog narušavanja Ustava, ali ovde je odavno opasnije ukrasti flašu piva nego narušiti Ustav.

Ne kritikujem ni veru ni vernike, to bi bila čista glupost, ali ću se boriti dokle god mogu protiv političke uloge SPC čija nas klerikalizacija i refeudalizacija društva vraća desetinama godina unazad.

 Odnedavno su se oko “evropskih integracija” ujedinili doslovno svi, od Ivice Dačića do Tome Nikolića. Koliko nam je Evropa realna perspektiva sa mentalitetskim deficitom demokratskih potencijala i naročito kulture rada?
- Nije dobro imati previše iluzija o EU, pošto je o njoj reč. U Skandinaviji sam proveo oko 12 godina, to je u skoro svemu najrazvijeniji deo Evrope, ali ni ona nije više ono što je bila pre tridesetak godina, pa ni kada je reč o demokratiji i radnoj kulturi. Ima u njoj sasvim dovoljno gluposti, korupcije i svega ostalog čega mi želimo da se rešimo, ali manje nego kod nas. EU je u svojoj suštini poslovna zajednica krupnog evropskog kapitala i pokušaj da se privrednim i vojnim razvojem suprotstavi SAD. Ono što mi obični ljudi budemo dobili, biće uzgredni dobitak; glavni zgoditak na toj lutriji nije namenjen nama. Ali ako mogući ulazak u EU pomogne da se sredi stanje u društvu, onda je to dobitak za sve.

Da bi se povratilo poštovanje za ljudski život, potrebna je samo politička volja da policija, tužilaštvo i sudovi počnu da ga štite (naravno, ne samo srpske, nego sve živote), ali da bi se narod politički prosvetio, biće potrebne godine ogromnog napora. Nažalost, u ovom trenutku ne vidim nijednu iole značajniju stranku koja je voljna da krene u taj veliki prosvetiteljski posao. Ali istorijske promene nisu nešto što se može obaviti do osam uveče da bi se stiglo na prenos utakmice. One zahtevaju vreme i ovde će se te promene jednog dana i dogoditi. Za to se vredi boriti, pa makar i s malim zastojima od umora.
Miško Lazović



http://www.dnevnik.co.yu/


Одговори путем е-поште