Jedna nepravda ne moze se ispravljati drugom 03.11.2005 dnevnik2 STA AKO DRZAVA DONESE ZAKON O DENACIONALIZACIJI KOJI CE OBUHVATITI I NEMACKU IMOVINU?
U sklopu sve prisutnijih prica o denacionalizaciji, najvise kontroverze izaziva najava da ce se morati vratiti i ona imovina koja je po okoncanju Drugog svetskog rata konfiskovana domacim Nemcima, folksdojcerima. Kraj rata doneo je, naime, korenite promene u imovinsko-pravnim odnosima u Jugoslaviji, koje ne mimoilaze ni vojvodanske Nemce. Predsednistvo AVNOJ-a je 21. novembra 1944. godine donelo odluku po kojoj u drzavnu svojinu prelaze: sva imovina (pokretna i nepokretna dobra) nemackog Rajha i njegovih drzavljana koja se nalazi na teritoriji Jugoslavije, sva imovina osoba nemacke narodnosti, osim Nemaca koji su se borili u redovima NOV i POJ, sva imovina ratnih zlocinaca i njihovih pomagaca, bez obzira na drzavljanstvo... A rec je o zaista velikoj imovini. Na osnovu pomenute odluke AVNOJ-a, u Jugoslaviji je bilo konfiskovano 97.490 nemackih zemljisnih poseda koji su obuhvatali ukupno 637.939 hektara, odnosno u Vojvodini je 68.035 poseda sa 389.256 hektara uslo u tzv. zemljisni fond agrarne reforme i kolonizacije. "Odlukom AVNOJ-a pitanje nemacke imovine u Jugoslaviji u celini je reseno bez kompromisa. Naime, nije se uopste pravila razlika izmedu nemacke drzavne i privatne imovine, jer su domaci Nemci, dotadasnji jugoslovenski drzavljani, izjednaceni potpuno sa Nemcima iz Rajha i proglaseni neprijateljima jugoslovenskih naroda. AVNOJ-eva odluka je u tom pogledu predstavljala konfiskaciju imovine u sirem smislu reci, odnosno eksproprijaciju neprijateljske imovine bez naknade u korist drzave", ukazuje prof.dr Nikola Gacesa u svojoj knjizi "Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1945 - 1948". I to je samo jedan deo price, jer ne treba zaboraviti onaj drugi - izmedu 1945. i 1948. godine Vojvodina je bila krajnje odrediste velikog broja "vlakova bez voznog reda". Procena je da je za nepune cetiri godine naseljeno severno od Save i Dunava vise od 225.000 ljudi iz Drvara, Glamoca, Prozora, Gacka, Duvna, Trebinja... Oni su se uglavnom useljavali u negdasnje nemacke kuce, a kao kolonisti dobijali su i zemlju najvecim delom oduzetu od folksdojcera (posto su gotovo 60 procenata ukupnog zemljisnog fonda agrarne reforme i kolonizacije u Vojvodini sacinjavali upravo nemacki posedi). I sta sad, sta ako drzava donese zakon o denacionalizaciji koji ce obuhvatiti i tu imovinu? "Niko nece biti izbacen na ulicu od onih ljudi koji stanuju u nemackim kucama. Drzava im je to dala i drzava treba i da obesteti prave vlasnike. Kolonisti ne snose nikakvu krivicu za nepravdu ucinjenu Nemcima, jer su oni cesto i protiv svoje volje naseljeni ovde u Vojvodinu. Ne zelimo stare nepravde ispravljati tako sto cemo uciniti novu nepravdu", reci su Rudolfa Vajsa, predsednika Nemackog narodnog saveza. PREDSEDNIK UDRUZENJA NEMACA "DONAU" ANDREAS BIRGERMAJER INSISTIRA DA I FOLKSDOJCERI BUDU OBUHVACENI ZAKONOM O RESTITUCIJI Vratiti svu oduzetu imovinu Udruzenje Nemaca "Donau" iz Novog Sada zalaze se za vracanje celokupne imovine podunavskih Svaba, koja je konfiskovana na bazi odluka Predsednistva AVNOJ-a iz novembra 1944. godine. Predsednik tog udruzenja Andreas Birgermajer istice za "Dnevnik" da je resavanje pitanja restitucije veoma vazno, ne zbog eventualnih zahteva za prijem nase zemlje u Evropske uniju, vec zbog ispravljanja nepravde koja je naneta podunavskim Svabama nakon zavrsetka Drugog svetskog rata. - Nase udruzenje je uputilo zvanican predlog Skupstini Srbije da zakon o restituciji obuhvati i kompletnu konfiskovanu imovinu podunavskih Svaba. Mi, takode, trazimo da vremenska granica, koju bi obuhvatila restitucija, ne bude 1945. vec 1944. godine, jer postoje brojna svedocanstva da je vec tada pocela konfiskacija imovine - rekao je Birgermajer. On je precizirao da bi imovinu trebalo vratiti svima onima za koje je utvrdeno da se nisu ogresili o zakon. Birgermajer kaze da nema saznanja da je vracanje imovine podunavskim Svabama uslov za ulazak u Evropsku uniju, niti je mogao da potvrdi da je, pristankom na restituciju, Hrvatska obezbedila podrsku Austrije i Nemacke za dobijanje "zelenog svetla" za pocetak pregovora o clanstvu u EU. U te drzave, inace, izbegla je polovina od oko 500.000 podunavskih Svaba, koliko ih je, po zvanicnim popisima, zivelo u Kraljevini Jugoslaviji uoci Drugog svetskog rata. - Nije iskljuceno da se pitanje restitucije postavlja kao uslov zemlji za clanstvo u EU, ali mi ne smatramo da je to potrebno uraditi samo zbog ispunjavanja odredenih uslova, vec radi ispravljanja nepravdi. Jer, ne treba zaboraviti da je imovina podunavskim Svabama oduzeta samo zbog njihove enticke pripadnosti - navodi predsednik "Donaua". Pasivan stav U pocetku su, po okupaciji Jugoslavije, gotovo svi Nemci bili ponosni, jer se cinilo da je Hitler nepobediv, a i propaganda je bila izvanredno jaka i efikasna. "Istina je da se do kraja rata broj aktivno angaziranih folksdojcera u vojnim i poluvojnim formacijama stalno povecavao, ali sve vise prisilnom regrutacijom. Deo njih je shvatio da nacisticka ideologija ne moze doneti nista dobro. Ipak, pasivan stav prema komunistima, kao i prema lokalnim nacistima, ostaje karakteristika folksdojcerskog otpora od pocetka do kraja", ocenjuje hrvatski istoricar mr Vladimir Gajger u studiji "Sudbina podunavskih Nijemaca u bivsoj Jugoslaviji". Prema podacima koje u svojoj knjizi "Nemci u Backoj u Drugom svetskom ratu" navodi dr Josip Mirnic, u jedinice SS-a, Vermahta i ostale vojne snage Nemacke samo u Backoj se do 1943. godine dobrovoljno ukljucilo oko 90 odsto muske populacije izmedu 18 i 35 godina, da bi nakon mobilizacija 1944. prakticno svi muskarci ispod 50 godina bili svrstani u neku od formacija nemacke armije. Samit u Potsdamu Neposredno po slomu fasisticke Nemacke u Potsdamu je odrzan sastanak predstavnika vodecih sila antihitlerovske koalicije. Jedna od kljucnih odluka ovog samita, odrzanog od 17. jula do 2. avgusta 1945. godine, bio je stav prema nemackoj manjini u istocnim i jugoistocnim evropskim zemljama. Naime, vlade SAD, SSSR i Velike Britanije priznale su da se mora preduzeti iseljavanje u Nemacku nemackog stanovnistva, ili jednog njegovog dela, koje je ostalo u Poljskoj, Cehoslovackoj i Madarskoj, i na osnovu ovog stava ceski predsednik Edvard Benes donosi dekret o iseljavanju oko 2,5 miliona Nemaca iz Sudetske oblasti. Inace, to sto Jugoslavija nije zvanicno pomenuta u Potsdamu tumaceno je kao prakticna potvrda da je iseljavanje Nemaca sa ovog prostora vec zavrsena stvar. I upravo ta tzv. potsdamska odluka predstavlja prvu prepreku za ostvarenje namera potomaka folksdojcera da im oduzeta imovina bude vracena. Probni balon Zahteve odredenih grupacija i udruzenja vojvodanskih Nemaca (pogotovo onih rasutih sirom sveta) za vracanje na "gruntovno stanje" iz 1941. godine neki ovdasnji istoricarski krugovi smatraju nerealnim. Uz pitanje da li je potomcima nemackih Jevreja vracena imovina po gruntovnim knjigama iz 1933. godine, oni podsecaju i na cinjenicu da je po dolasku dr Sepa Janka na celo Kulturbunda pocelo masovno kupovanje zemlje u Vojvodini parama Treceg Rajha. Inace, iz ovih krugova potice i teza da je zahtev za vracanjem imovine oduzete folksdojcerima na prostoru nekadasnje Jugoslavije neka vrsta probnog balona, "stvaranje presedana u slabim drzavama", koji bi omogucio da se potom otvore pitanja imovine Nemaca u Sudetskoj oblasti, Sleziji, duz Odre i Nise... ISTORICAR DR ZORAN JANJETOVIC TVRDI DA TITO I BRANT NISU NI RASPRAVLJALI O FOLKSDOJCERSKOJ IMOVINI Nema "brionske formule" - Nije bilo tajnog prebijanja potrazivanja izmedu Tita i Branta, po kome se Jugoslavija odrekla odstete a Nemacka prava na folksdojcersku imovinu - tvrdi za nas list istoricar dr Zoran Janjetovic. - Na osnovu otvorene arhive, a otvorile su ju je i nemacka i nasa strana, vise je nego jasno da nije bilo nikakvog posebnog memoranduma po kojem je navodno ovo pitanje "prebijeno" i na njega stavljena tacka. Da li je bilo nekog usmenog dogovora izmedu Tita i Branta, moze se samo nagadati. Jedino sto je izvesno jeste da pisani dokument o "prebijanju" duga ne postoji. Nas sagovornik istice da je tokom istrazivanja, koje ce ovih dana biti pretoceno u knjigu, o tome kako je doslo 1974. godine do sklapanja sporazuma izmedu Nemacke i SFRJ o pomoci i kapitalu, bio u prilici da dobije svu relevatnu gradu i da je na osnovu nje dosao do zakljucka da niti je tokom pregovora bilo reci o folksojcerskoj imovini, niti je postojao neki tajni protokol koji je pratio sam sporazum. - Ni o jednom ni o drugom u arhivskoj gradi nema nikakvog traga, cak ni u vidu aluzije. Nemacka strana je, uprkos pritiscima folksdojcerskih udruzenja, resila da ne koristi argument njihove imovine jer je procenila da bi joj diplomatski na svetskoj sceni to donelo vise stete nego sto bi joj koristilo u pregovorima sa nasom drzavom- objasnjava Janjetovic. Niko nije dobio reparaciju - Sporazum Tito-Brant mora se ostaviti istoricarima, jer jedino oni mogu naucno da ga obrade i daju ocenu. Time ce, ujedno, prestati i politicka manipulacija o tome da je bilo nekih prebijanja i tajnih dogovora. Isto tako treba znati i da nijedna drzava nije dobila ratne reparacije od Nemacke, o cemu se ovde takode prica. Reparacije, jednostavno, spadaju u domen mirovnih ugovora, a posto ga nijedna drzava sa Nemackom nije sklopila, niko na njih i nije ostario pravo. Jedino sto je uradeno jeste proglasenje kraja ratnog stanja s Nemackom, ali to jos uvek ne znaci i potpisivanje mirovnog ugovora. Zato vracati se sada na to pitanje nema smisla i moglo bi samo da dovede do kontraproduktivnih posledica - istice dr Janjetovic. Od 1970. do 1974. godine, kada je problem konacno resen, razgovarano je o najpovoljnijim okolnostima za dobijanje nesto malo novca na ime odstete i mnogo vise kao pozajmica. - Velika suma je za Nemacku iz finanijskih i politickih razloga bila neprihvatljiva, a posebno ako bi se dala pod firmom obestecenja zrtvama nacizma. Vili Brant je prilikom svoje posete Jugoslaviji sa svojim domacinima, prvo predsednikom SIV-a DZemalom Bjedicem a zatim i sa Titom na Brionima, razgovarao i o obestecenju. Tito je istakao da je ponuda od 100 miliona za odstetu i 300 miliona kao pomoc u kapitalu neprihvatljiva i uvredljiva, dok je Brant izrazio spremnost da se trazi resenje za prevazilazenje nasleda proslosti. Dva drzavnika su se slozila da se takvo resenje moze naci u razvijanju dugorocne prevredne saradnje dve zemlje. Do konkretnih pregovora doslo je tokom oktobra i novembra 1973. godine. U novembru su se nemacki ministar Bahr i jugoslovenski ambasador Budimir Loncar slozili oko sume od 700 miliona maraka. Ostalo je sporno pitanje namene, jer dve strane nisu mogle da se sloze o tome da li ce pomoc biti vezana za konkretne projekte ili ne. Konacno je u prvoj polovini februara 1974. Jugoslavija pristala na to da se pomoc sastoji iz dva dela od kojih bi jedan bio vezan za projekat i to izgradnja elektro mreze - tu ulazi i "Krsko" - a drugi za nabavku industrijskih dobara iz Nemacke. Posle dodatnih razgovora 24. maja 1974. je potpisan protokol kojim su resena tehnicka pitanja a posle pregovora dve delegacije su 18.juna parafirale ugovor. No, konacan tekst je usaglasen i potpisan 10. decembra 1974. godine i predvidao je pomoc u kapitalu u visini od 700 miliona maraka, koja je data na 30 godina sa kamatom od 2 odsto i uz desetogodisnji grejs period. Obestecenje nije ni jednom recju spomenuto ni u sporazumu ni u jugoslovenskoj stampi. Na taj nacin problem obestecenja je skinut sa dnevnog reda obostranim popustanjem: Nemacka je pristala da povisi sumu koju je ponudila a Jugoslavija se odrekla toga da je inkasira pod imenom obestecenja za zrtve nacizma - istice dr Janjetovic. Na pitanje sta je bilo sa zrtvama, dr Janjatovic odgovara da su one u celoj prici zaboravljene cim se ozbiljno pocelo pregovarati o sumama. One su bile samo izgovor za dobijanje novca koji je iskoriscen za odrzavanje socijalisticke privrede i sistema. - Folksdojcerima je danas mnogo znacajnije da se poniste odluke AVNOJ-a o njihovoj kolektivnoj krivici nego da im se fizicki vrati oduzeta imovina. Dolaze nove generancije a onih koji su nekada ziveli na ovim prostorima je sve manje medu zivima. Novim generacijama nije toliko vazno odakle im roditelji poticu i gde su ziveli. Oni zato i upucuju zahtev o "pravu na pohod zavicaju" u smislu da mogu kada to pozele da obidu zavicaj iz kojeg su dosli njihovi roditelji. Zatim, treba reci i to da je Nemacka donela zakon po kojem su folksdojceri, pa i sa ovih prostora, dobili obestecenje, te bi ponovno pokretanje pitanja njihove imovine moralo i to da obuhvati. Bilo bi, a to je smatram i najednostavnije, da nasa Skupstina donese odluku o ponistenju AVNOJ-skih odluka i da se time na to pitanje stavi tacka. Oni pripadnici nemackog naroda koji su ostali da zive ovde i posle rata, pitanje obestenja oduzete imovine treba da resavaju kao i svi drugi gradani ove drzave. Uostalnom, ni jedna evropska zemlja, a pre svega Ceska i Poljska, nije nikada ni pomislile da vrati nemacku imovinu, a kamoli da su to zakonski uredile. I njima to nije bila smetnja da udu u EU - zakljucuje dr Janjetovic. Od Marije Terezije Istorijski izvori navode da je plansko naseljavanje Nemaca u ove krajeve pocelo u prvoj polovini 18. veka (kada je posle proterivanja Turaka valjalo "popuniti" ekonomski razorenu i stanovnistvom siromasnu Panonsku niziju), mada su ipak najveci talasi naseljenika stizali za vreme vladavine Marije Terezije i Josifa Drugog. Uoci Drugog svetskog rata brojcano najznacajnija grupa jugoslovenskih Nemaca nalazila se u Banatu, Backoj i Baranji. U Banatu su tako nemacka naselja bila grupisana izmedu Velikog Beckereka (Zrenjanin), rumunsko-jugoslovenske granice i oko Velike Kikinde u severnom delu Banata; u Backoj prvenstveno u jugoistocnom delu oko Backe Palanke, Novog Sada, Odzaka, Kule, Apatina i Sombora, a u relativno malom delu jugoslovenske Baranje oko Popovace i Belog Manastira. Bilo ih je pola miliona Po prvom popisu stanovnistva u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1921. godine, nemacki je kao materinji jezik koristilo 505.790 stanovnika. Deset godina kasnije po tom je kriterijumu bilo upisano 499.969 stanovnika, od kojih je u Banatu nemacki kao maternji jezik koristilo 120.450 osoba (od toga 1.874 nemackih Jevreja), u Backoj se radilo o 173.058 osoba (3.282 Jevreja) i u Sremu o 49.345 osoba (539 Jevreja). Postoje, medutim, misljenja da rezultati popisa iz 1921. i 1931. godine nisu merodavni za procenu stvarnog broja domacih Nemaca, jer se, navodno, deo njih iz raznih razloga, posebno ekonomskih i politickih, izjasnjavao kao Srbi, Slovenci, Hrvati, pa i Madari... Na takvim temeljima pojedini nemacki autori i baziraju tvrdnju da je uoci rata u Jugoslaviji bilo 600.000, pa cak i 700.000 - 750.000 folksdojcera, ali se u ovdasnjim istoricarskim krugovima ovakve procene smatraju, najblaze receno, tendencioznim. Posleratno stradanje U tzv. "Bonskim dokumentima" navodi se pretpostavka da je po zavrsetku rata u Jugoslaviji streljano 5.777 Nemaca koji nisu pripadali nikakvim vojnim ili poluvojnim formacijama, da ih je 2.631 umro u begu, da ih je 5.683 u transportu umrlo ili nestalo, zatim da je nakon dolaska Crvene armije poslano u Sovjetski Savez i mahom se nije vratilo jos 4.500 do 5.000, da je 48.027 Nemaca umrlo u raznim internacijama i pri prisilnom radu u Jugoslaviji, kao i da ih je jednostavno nestalo 6.400. Vecina nemackih istoricara i demografa sklona je jos radikalnijim "citanjima brojki", pa je tako izvesni Jozef Ber tvrdio da je u jugoslovenskim logorima "nestalo" 135.000 folksdojcera. Inace, prvi je posleratni popis iz 1948. godine registrovao 55.337 pripadnika nemacke manjine u novoj jugoslovenskoj drzavi, dok je po onom iz 1981. godine taj broj pao na svega 8.712. Pripremili: LJ. Malesevic, M. Stajic, D. Kolunzija i D. Urosevic http://www.dnevnik.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
