http://www.politika.co.yu/cyr/default.asp.htm
БИСЕРИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ка савршеној слободи
„О духу времена”, избор из блиставог дела Јустина Поповића, великог религијског
мислиоца. – Књига излази сутра – кошта 250 динара
„Тајна до тајне; тајна на тајну и – добио се свет.”
А над тајном васељене, пред загонетком живота, створено је блиставо
дело аве Јустина, отворено ка Вечности. Велике истине, до којих је могао доћи
само изузетан дух и ум, онај ко је свој живот утемељио у Христу, посветивши му
цело своје биће. Величанствен путоказ, како „избећи удес оних који сав живот
проживе, а себе у себи не нађу”. Светлост на путу до – савршене слободе.
И, ево, 44. књига „Бисера српске књижевности”, „О духу времена”,
доноси избор из дела Јустина Поповића, уз Николаја Велимировића, нашег највећег
религијског мислиоца новог доба. Огледи аве Јустина спадају међу најузвишеније
странице посвећене тајни света и човека, а написане на српском језику. Неки од
тих огледа, као што је „Зеница трагизма”, по дубини мисли приближавају се
Његошевој „Лучи микрокозма” и бришу границе између филозофије, религије и
поезије.
„О духу времена”, уједно и завршна књига едиције „Политике” и
„Народне књиге”, излази сутра. На киосцима „Политике” и других дистрибутера,
кошта само – 250 динара.
Најсложенија, најкрупнија питања, образложена кристално јасно,
једноставном и лепом речју. То је и отуд што је ава Јустин увек „говорио од
сувишка срца”. И још каже: „Не чудите се што тако много ревности и искрености
има у свакој речи мојој; ја овим браним душу своју, јер каква ми је корист ако
сав свет придобијем, ако све вас придобијем, а душу изгубим?”
Отац Јустин Поповић рођен је на Благовести, 7. априла 1894, у
Врању, у породици са дугом свештеничком традицијом. Његов деда, поп Алекса био
је најмање седми свештеник из породице Поповића. Због празника на који је
рођен, добио је име Благоје. Основну школу завршио је у Врању, а десеторазредну
Богословију Светога Саве у Београду (1905–1914). Ту су му професори били и
Николај Велимировић, Веселин Чајкановић, Стеван Мокрањац.
На почетку Првог светског рата позван је у војску и распоређен у
болничку чету у војној болници „Ћеле кула” у Нишу. И сам је, 1914, прележао
пегави тифус и потом се са српском војском, преко Косова, повлачио ка Албанији.
У Скадру је, 31. децембра 1915, примио монашки постриг и за своје монашко име
узео име Светог Јустина Мученика и Филозофа, једног од најзначајнијих филозофа
хришћанства.
Јануара 1916, сада већ Јустин Поповић, послат је у Духовну
академију у Петрограду, где остаје кратко, да би онда прешао у Енглеску, и ту
ће га Николај Велимировић уписати на Оксфордски универзитет. Иако је прошао
редовне студије теологије, није добио диплому, пошто му докторски рад
„Филозофија и религија Ф. М. Достојевског” није прихваћен, због оштре критике
духовне традиције Запада.
Вративши се у земљу, постављен је за суплента Богословије, у
Сремским Карловцима, потом и за уредника часописа „Хришћански живот”.
Докторирао је 1926, на Теолошком факултету у Атини, одбранивши тезу „Учење
Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања”.
Релативно рано, средином 20-их, Јустин Поповић већ је угледни
теолошки мислилац, и у земљи и у свету, o чему сведоче и позиви страних
универзитета. Утолико је парадоксалније што је он тек 1934. изабран за доцента
Богословског факултета у Београду, на коме је 15. јануара 1935.
одржао приступно предавање „О суштини православне аксиологије и
критериологије”. На Богословском факултету, био је професор догматике. Уз
наше познате филозофе (Бранислав Петронијевић), један је од оснивача Српског
филозофског друштва. Нуђено му је и владичанско достојанство, али је он то
одбијао.
Године Другог светског рата провео је скривен у манастирима, где је
писао и преводио. Долазак комуниста на власт умало није био кобан за Јустина
Поповића. Наиме, 1945, умало је избегао стрељање, јер му је додељена тада
страшна етикета „народни непријатељ”. На срећу, остао је жив, али је изгубио
службу на Универзитету, а потом приморан да напусти Београд. Од маја 1948,
живео је у манастиру Ћелије, код Ваљева, потпуно се посветивши писању.
Архимандрит проф. др Јустин Поповић упокојио се на дан свог рођења, на
Благовести, 1979. године. Искрено је ожаљен не само од својих ученика већ и од
највећих теолошких мислилаца нашег времена, као што је Јован Маендорф.
Најзначајнија дела аве Јустина: „Филозофија и религија Ф. М.
Достојевског”, „Догматика Православне цркве”, у три књиге, „О прогресу у
воденици смрти”, „Достојевски о Европи и Словенству”, „Светосавље као
филозофија живота”, „Филозофске урвине”, „Православна црква и екуменизам”,
„Житија светих”, у 12 књига, „На Богочовечанском путу”, „Пут Богопознања” и
друге.
Дело Јустина Поповића је, заиста, велико, јер он није био само
теолог, већ је јако добро познавао и филозофију, књижевност. Могло би се рећи,
указује Радивоје Микић, уредник у „Народној књизи”, да је у свим тренуцима свог
рада, он настојао да своју мисао усредсреди на најважније духовне изазове и
најсложенија питања. Његова мисао често је полемичка, посебно када је реч о
западној цркви и њеној доктрини, али и према духовном наслеђу западне
цивилизације.
Поред обимних студија, изузетну вредност, истиче проф. др Микић,
имају његови кратки есеји, у којима спаја најсложеније теме са узвишеним,
готово песничким изразом.
Критичар и теоретичар књижевности Радивоје Микић каже: „У
различитим својим делима, уз централну тему, а то је разумевање човековог
односа према Богу, Јустин Поповић покреће и питања без којих се не може
разумети ни човеков живот, ни тајна света у коме се човек обрео.
По узвишености и дубини мисли, Јустин Поповић прелази границе које
филозофију и религију деле од књижевности, и постаје један од најбољих стилиста
српског језика.”
Рада Саратлић
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
