|
12. decembar 2005. god. KIM Info-bilten 12-12-05 Intervju iz skopskog zatvora Idrizovo: Arhiepiskop Ohridski i Mitropolit Skopski Gospodin Jovan Vaskrsavamo iz ada! Crkva nece propasti zato sto su oni zatvorili arhiepiskopa. Cak i u slucaju da ga pogube, na sta su spremne ove preobucene komunjare... Ovako, kad je napadaju spolja, Crkva postaje sve jaca... Arhiepiskop ohridski i mitropolit skopski G. Jovan danas je najprogonjeniji hriscanin, zbog svoje vere. Zbog njega su glas protesta, osim brojnih vernika, podigli i politicari i verski poglavari iz celog sveta. U skopskom zatvoru Idrizovo nalazi se od 26. jula ove godine, zbog navodnog "raspirivanja nacionalne, rasne i verske mrznje, razdora i netrpeljivosti". Za ovo delo, presudom koja je naisla na osude sirom sveta, osudjen je na 18 meseci zatvora. U medjuvremenu, opet vise nego spornom presudom, osudjen je na kaznu zatvora od jos 12 meseci, zbog toboznje, a u stvari nedokazane i nepostojece utaje jedne donacije od 57 000 evra. Odmah potom usledila je i nova tuzba, opet zbog neke navodne utaje, za koju ni tuzioci nisu mogli da navedu kolika bi mogla da bude, ako uopste postoji. Sve to ostavlja upecatljiv utisak politickog progona, radi onemogucavanja rada i opstanka Ohridske arhiepiskopije. NIN je uspeo, pismenim putem, da stupi u kontakt sa arhiepiskopom Jovanom i da napravi ovaj ekskluzivni intervju, u kojem se, pored ostalog, nalazi i ono sto se tesko probija u medije – odgovor Vladike na optuzbe kojima ga zasipaju. Vase Blazenstvo, kako se odnose prema vama zatvorske sluzbe? - Ne pada nam najteze to sto je tvrda postelja na kojoj se odmaramo, na to smo jos odavno navikli, niti to sto je hrana vrlo loseg kvaliteta, a mi smo seceras. Na kraju, nije strasno ni to sto skoro da nema grejanja, a prozori po celijama su razbijeni pa temperatura unutra je kao da si napolju. Kazu da to spada u program prevaspitavanja skoro u svim zatvorima. Malo je teze to sto su u zatvoru uglavnom ljudi teski. Ako se na to doda da si politicki zatvorenik, to odmah znaci da ti je jos teze jer si u nemilosti kod uprave koja uglavnom postupa po utvrdjenom komunistickom receptu. Mogu vam reci da covek mnogo toga moze da izdrzi. U komunistickim vremenima, oni koji su bili politicki zatvarani, pored losih uslova zivljenja, imali su i redovnu dnevnu dozu batina. Sada bar toga nema, zakonom je zabranjeno da se zatvorenici biju sve do onog trenutka dok ti ne nameste slucaj za koji mozes da dobijes i poneku vaspitnu. Ipak, kad bi trebalo da precizno kazem sta nam je u zatvoru najteze, rekao bih nemogucnost da vidim lica onih koje volim. Nije nam dopusteno da nas posete episkopi, svestenici ili monasi, a da i ne govorimo o vernom narodu. Oni nam zaista nedostaju, pa upravo radi toga smatramo da je zatvor slican paklu. I u zatvoru i u paklu je moguce da ne mozes naci lica onih koje volis. Da li prema vama mozda imaju neki drugaciji tretman zato sto ste Vladika – arhiepiskop, zato sto ne trazite pomilovanje koje vam se, reklo bi se, indirektno nudi? Licnu molitvu vam ne mogu zabraniti, a imate li priliku za bogosluzenje, mozete li da citate knjige koje zelite...? - U svim izvestajima koje zatvorska uprava daje sredstvima za informisanje kaze se da nemamo nikakav poseban tretman, nego nam je status kao i svima zatvorenicima. S jedne strane istice se ono prvo, da nemamo dakle privilegije, da ne bi bili napadnuti od sredstava informisanja da su nam dali "komforni" zatvor, a s druge strane se namerno izostavlja pominjanje restrikcija koje su nam nalozene. Recimo, svi zatvorenici koji su dosli u zatvor u isto vreme kao i mi, dakle u otvoreni tretman, izasli su na odsustvo kuci vec nekoliko puta. Nas nisu pustili dok nije stiglo pismo iz medicinske ustanove da nam je otac u besvesnom stanju. Posle toga su nas pustili za njegovu sahranu i to samo 24 casa. Trazili smo da nas puste na devetodnevni parastos, nisu nas pustili. Vec smo rekli i to da nas niko ne sme posetiti. A sto se tice bogosluzenja, ili cak o tome da nam donesu pricest, o tome nema ni govora. O jednom velikom prazniku, dosli su svestenici ispred zatvorske kapije da nam donesu pricesce, ali mene cak nisu ni obavestili da su dosli. Vratili su ih bez da nam dopuste da se pricestimo. Kod civilizovanih ljudi, to bi se smatralo varvarizmom. Sto se tice knjiga, one moraju da prodju recenziju: da li smemo te knjige da citamo. Dogodilo se jedan put da su nam doneli neke knjige na grckom jeziku. Buduci da u zatvoru nije bilo nikoga ko poznaje grcki jezik, knjige su poslate kod nekih strucnjaka visim instancama. Ispostavilo se da su te knjige pisane na katarevusi, a ti strucnjaci su znali samo savremeni grcki jezik. Tako, za nekoga je lakse u zatvoru da unese drogu ili bilo sto nedozvoljeno, nego da mi unesemo knjigu na grckom jeziku. Za knjige na srpskom da ne govorimo. One su strogo zabranjene, jer tim knjigama, kako je zvanicno objasnjenje, mi bismo mogli da sirimo srpsku propagandu, a upravo zbog toga smo osudjeni. Naravno, kako vi dobro primecujete, nemoguce im je da nam oduzmu unutrasnju molitvu, za koju bih rekao da ovde u zatvoru imam toliko vremena kao retko kada u zivotu. U medjuvremenu, preminuo je vas otac Argir. Svi koji su ga poznavali kazu da je tesko podnosio torturu kojoj ste vi izlozeni. Kako su na tu tuznu vest reagovali oni koji vas klevecu, optuzuju i osudjuju? - Bio je duboko verujuci covek. I sto je mozda jos vaznije, on je ziveo jedan liturgijski ciklus zivota. U paraklisu gde sluzimo, on je stajao u prvom redu, pa mi sad neki kazu da im je tuzno kad vide da je njegovo mesto prazno. Iz postovanja i ljubavi jos niko to mesto ne popunjava. Na sahrani smo ga mi nazvali svetim u Gospodu. S jedne strane, svi smo hriscani sveti u Gospodu, a s druge strane, on je i primer na kojem mnogi mogu da nadgradjuju svoju poboznost. Sve sto je sticao u zivotu, ostavio je Crkvi. Mi ga smatramo ktitorom manastira Sv. Jovana Zlatoustog i zamolili smo Boga upravo nad njegovim grobom da nam u pogodno vreme omoguci da njegove mosti prenesemo u manastir koji je podigao. To, kako je lako ili tesko podnosio stradanja Crkve u Republici Makedoniji, jedino Bog zna. Mi stojimo ili padamo pred Bogom i jedino on zna sve tajne nasih srca, ali da je covek i od kamena posle svega ovog sto nam se dogadjalo, smatramo da bi rekao: Dosta je Gospodi! Nisu to bila jedno ili dva iskusenja koja je Crkva pretrpela, a time bas direktno i on. Prvo je gledao kako nas vredjaju i progone s jednog mesta na drugo. Onda skoro svakodnevne upade policije u njegove stanove, u kojima se Crkva sabirala. Posle mu je policija zapalila vikendicu koju je svojim rukama gradio i dao da bude manastir. Nekoliko meseci posle toga, srusili su mu Crkvu koju je izgradio do krova. Na kraju je doziveo da mu sina zatvore na pravdi radi Boga. Covek jednostavno nije imao vremena da predahne. Posle jednog udara, dolazio je drugi, a odmah posle toga i treci. Ali na kraju, to ga je nacinilo sjajnijim i tvrdjim od dijamanta. Jer ne znam da li je vise vredno to sto je sijao svojim vrlinama, ili to sto su ga stradanja ucinili tvrdjim od dijamanta. Desilo se da je, ovih dana, na svom radnom mestu, izdahnuo i sudija Misko Stojkovski koji vas je, kao sudija Osnovnog suda u Bitolju, osudio na 18 meseci zatvora, zbog toboznjeg "raspirivanja nacionalne, rasne i verske mrznje, razdora i netrpeljivosti". Kako ste to doziveli? - Mozda nije lepo govoriti o gresima mrtvog coveka, ali istorije radi, smatramo da se ne sme precutati njegovo crkvoborstvo, bezobrazluk i nevaspitana drskost. Cak i kad bismo hteli da ga opravdamo izgovorom da je morao da nas osudi jer je takvu direktivu dobio od vlasti, njegovo bogoborstvo se ne moze opravdati. Nije nas on osudio samo na 18 meseci. Pre toga nas je isti taj sudija osudio za krivicno delo "samovlasca" na godinu dana zatvora, uslovno. Sad su te kazne spojene i treba da provedemo dve i po godine u zatvoru zbog njegovih presuda. Nije problem u tome sto nas je on osudio. Neko treba da sudi, a ako smo mi za nesto krivi, bez obzira na nas polozaj, mozemo biti i osudjeni. Stvar je u tome sto nas je on osudio za pitanja vere u oba slucaja. Dakle, ono o cemu moze samo Bog da sudi. Kad bismo izvrsili rekonstrukciju sudjenja, to bi izgledalo ovako nekako: pogordivsi se, doticni sudija hteo je da uzurpira mesto Bozje, djavo je bio javni tuzilac, a na mestu optuzenog je bio sami Hristos. S jedne strane zato sto je svaki Episkop ikona samoga Hrista, ali s druge strane, zato sto Hristos biva svaki put sudjen kada je neko od hriscana sudjen zbog svoje vere. Takvog sudiju ne treba proklinjati jer je on sam sebe vec prokleo time sto je pokusao da uzurpira mesto Bozije. Na glavnom pretresu, mi smo mu to i rekli, da ga mi ne proklinjemo, ali da on sam sebe proklinje za dva do tri pokolenja. Smatramo da je pravilno to sto ga je Sveti Arhijerejski Sinod Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije ostavio bez posmrtnog molitvenog pominjanja. On je ipak gonitelj Crkve zato sto je zbog prolaznih stvari odlucio da izgubi vecnost. Zbog toga da bi ga posle naseg sudjenja unapredili za sudiju Apelacionog suda, u cemu je i uspeo, on se odlucio da ponovo sudi Hrista.
Kako je doslo do toga da vas osude zbog toboznje utaje donacije od 57.000 evra, kad su takve optuzbe prethodno u dva navrata odbacivane? - Oko te donacije od 57 000 evra koju je poklonio sadasnji gradonacelnik Skoplja g. Trifun Kostovski, stvar je veoma jednostavna. On je te pare dao za rekonstrukciju hrama Sv. Pantelejmona u Velesu, gde smo mi bili mitropolit. Buduci da Crkva po vazecim zakonima nije mogla da raspolaze deviznim racunom, on je te pare po prethodnom dogovoru s nama uplatio na deviznu stednu knjizicu blagajnika Veleske mitropolije, koji je upravo za tu namenu otvorio stednu knjizicu. Sve se to dogodilo samo na nekoliko dana pre uspostavljanja liturgijskog i kanonskog jedinstva Veleske mitropolije sa Srpskom pravoslavnom Crkvom. Nakon naseg proterivanja iz Mitropolije, blagajnik, buduci da je bio nase duhovno cedo, dobio je otkaz od raskolnika, ali je stednu knjizicu uzeo sa sobom. Samo da napomenemo i to da je donator te pare dodelio po vec izradjenim projektima za rekonstrukciju stubova Crkve, za uvodjenje grejanja, promenu instalacija i ozvucenje Crkve. Firme su dostavile ponude i donator je odobrivsi ponude dao nama taj novac da bismo mogli neposredno vrsiti nadzor. Tri meseca od naseg proterivanja, niko nije potrazio te pare. Tek kad ih je blagajnik izvukao sa njegove stedne knjizice da bismo mogli da postupamo po ugovoru i projektima, javni tuzilac je dao zahtev da on bude pritvoren. Sledeceg dana, kad smo u sudu deponovali kompletni iznos od 57 000 evra, s bankovnom kamatom od 180 evra za tri meseca, blagajnik je bio pusten iz pritvora. Onda je bilo prvo sudjenje gde je javni tuzilac hteo da dokaze da smo mi hteli da prisvojimo taj novac. Sud nas je oslobodio jer nije bilo zahteva za gonjenje sa strane ostecene tzv. Makeodnske Pravoslavne Crkve. U sustini, tzv. Makedonska Pravoslavna Crkva nije ni mogla da bude ostecena, jer nikad nije ni raspolagala tim novcem. Donator nije prebacio novac na ime tzv. Makedonske Pravoslavne Crkve, nego na knjizicu blagajnika. Tako, ako je neko mogao da bude ostecen, to je mogao da bude samo donator. Ali kad je on video da smo novac deponovali u sudu, nije hteo da podnese zahtev za gonjenje. Javni tuzilac se tada nasao u nezgodnom polozaju. Da im ne bi propala optuznica, i da bi opravdali pritvor blagajnika, oni cine jedan nevidjeni falsifikat. Tek nakon zavrsetka sudjenja, posle dobijene oslobadjajuce presude, oni u spisima dodaju falsifikovani predlog za gonjenje od strane tzv. Makedonske Pravoslavne Crkve. Za veliki stid celokupnog sudstva u Republike Makedoniji, koje je zaista najkorumpiranije na Balkanu, Apelacioni sud u Skoplju prihvata taj falsifikat koji je naknadno umetnut i preporucuje novo sudjenje. Na drugom sudjenju, pojavio se donator g. Trifun Kostovski, pojavili su se predstavnici firmi koje su radile projekte i koje je trebalo da vrse rekonstrukciju, i na osnovu njihovih iskaza dokazalo se da mi nismo imali nameru da taj novac potrosimo za nista drugo osim za ono za sta su bili namenjeni. Donator je cak svedocio da je sasvim normalno to sto smo mi hteli da zavrsimo projekat, jer upravo radi naseg autoriteta je on donirao te pare. Sud nas je ponovo oslobodio. Javni tuzilac se ponovo zalio na tu novu presudu s cinjenicama da i pored toga sto se dokazalo da mi nismo imali direktnu nameru da prisvojimo novac, postojala je mogucnost "eventualne namere". To je prihvatio Apelacioni sud i vratio je delo na trece sudjenje. Kod istih dokaza, dakle bez bilo cega novog prilozenog od strane tuzilastva, bez pozivanja svedoka, jednostavno iz cista mira je isti sudija nama dao dve godine zatvora, a blagajniku godinu i tri meseca. I to zato sto je postojala mogucnost da "eventualno" zatajimo taj novac. To je, naravno, bruka makedonskog sudstva, ali cini nam se da politicari koji rukovode "nezavisnim" sudstvom, zaslepljeni od zlobe, pokazuju se kao vrlo kratkovidi. Misle samo kako da nas stave u zatvor, a to sto nije ispostovana elementarna pravda, to sto sve ovo ima vrlo negativan uticaj na drzavu, to ih uopste ne brine. Oni, nazalost, zive od danas do sutra, bez bilo kakve vizije za buducnost. A otkuda sada opet i optuzba zbog nekakve utaje od 200 000 evra? - Ne znamo da li niste i vi bili u iskusenju da navedete vecu sumu od ove, jer u makedonskim medijima suma je stigla i do 500 000 evra. To je tako zato sto u optuznici nije utvrdjena vrednost, nego nas javni tuzilac tuzi za utaju "znatne sume" novca. Tako su novinari poceli sa sumom od 10 000 evra, pa im se to ucinilo malim, te su onda polako podizali do 100 000 evra, 200 000 evra, i kao sto smo vec rekli, neko je ovih dana rekao da smo utajili pola miliona evra. U stvari, nama se stavlja na teret da smo utajili crkveni budzet za tri godine unazad. Ali kad citave te budzete saberemo, to nije vise od 150 000 evra. Kad bi se reklo da je to utajeno, to znaci da se tih tri godina unazad u Crkvi nisu delile plate, nisu se placali troskovi za struju, grejanje, potrosne materijale i sl. Ispada kao da je neko uporno u crkveni budzet uplacivao sredstva, a mi smo ih isto tako uporno punih tri godina utajivali bez da se neko buni sto ne prima platu, sto se ne placaju racuni, sto se ne odrzavaju vozila itd. Vestacenje je pokazalo da ni jedan denar ne fali. O svemu se zna gde je potroseno i ima uredno racunovodstvo. Da bi postojalo to krivicno delo „utaja”, neko je trebalo prethodno da nam poveri neki novac ili neki predmet, a da mi to zadrzimo za sebe i za nekog drugog. Ali takvog novca i takvog predmeta, prema vestacenju, nema. Mi ne znamo sta ce javni tuzilac izvoditi kao dokaz, jer sudjenje je tek pocelo, ali posle prvog rocista mislim da je postalo jasno i sudiji, a cak i sredstvima za informisanje u R. Makedoniji, da ovde nemaju dokaza o nekakvom krivicnom delu. Kad drzava zeli da nekoga po svaku cenu osudi za finansijske pronevere, izmislja mu delo "zloupotreba sluzbenog polozaja". Rado bi to i nama uradili kad bi samo mogli, jer u tom slucaju je lako da se neko optuzi da je novac trosen u druge svrhe a ne u one koje je budzet predvideo. Ali mi nismo sluzbeno lice, tako da ne potpadamo pod odgovornost tog clana zakona. Po tom clanu, po kojem nas optuzuju za utaju, mislimo da je sasvim nemoguce da nesto dokazu. Ali na kraju: sta su dokazali kad su nas sudili za samovlasce pa osudili na godinu dana zatvora, sta su dokazali za delo "raspaljivanje nacionalne, rasne i verske mrznje, razdora i netrpeljivosti" pa nas osudili na godinu i po dana zatvora? Kakav im je to dokaz da smo imali "eventualnu nameru" da utajimo pomenutih 57.000 evra donacije, a oni su nas osudili na dve godine zatvora? Tako i u ovom slucaju. Dokazi nisu bitni. Bitno je kakvu je politicku odluku doneo Branko Crvenkovski. Po njegovom smo naredjenju stavljeni nekoliko puta u pritvor, a konacno nas je smestio i u zatvor. Pred svima pokazuje da je on "veliki" makedonski faraon. Ali takve faraone, kao sto su bili Staljin i Tito, istorija obicno ne postuje. Osobito crkvena. Vasim progonom, makedonske vlasti kao da hoce da onemoguce rad Ohridske arhiepiskopije. Hoce li im uspeti? - Ne samo nasim zatvaranjem, nego i svim sto se desilo pre toga i sto se desava i ovih dana, oni ne kriju svoje namere. Progone episkope, svestenike i monahe Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, a odnedavno to rade i sa poboznim narodom. Pale nam manastire, ruse nam hramove, ulaze nasilno po kucama pravoslavnih hriscana. I posle svega toga se ljute sto su ih neki parlamentarci Evropskog parlamenta nazvali varvarima. Ja ne znam da li u savremenom recniku postoji jos neka preciznija rec kojom bi se izrazila krajnja necivilizovanost, verska netolerancija, suprotstavljanje crkvenom poretku, ali istovremeno i bezvizionarstvo, kao i diplomatska netakticnost makedonske vlade. Smatramo da rec varvari ne moze da obuhvati sve dekadentne pojave kod vlasti R. Makedonije. Meni je zaista zao sto se moja otadzbina pokazala u takvom svetlu, bolje receno u takvoj tami pred citavim svetom. To sto drzavna vrhuska laze sasvim bezocno da se ne mesa u poslove Crkve jeste odlika karaktera tih ljudi, ali najgore je to sto misle da im u te lazi neko veruje. Od svega toga najvecu stetu ima makedonski narod, prvo zato sto ga Srbi, a isto tako i sav ostali civilizirani svet, poistovecuju sa tom varvarskom drzavnom vrhuskom, i drugo sto se radi malo njih koji su na vlasti, stvara mrznja izmedju makedonskog i srpskog naroda. Sto se tice toga da li ce uspeti da uniste Crkvu, na to vam kategoricno kazem: NE! Crkva nece propasti zato sto su oni zatvorili arhiepiskopa. Cak i u slucaju da ga pogube, na sta su spremne ove preobucene komunjare. Doci ce novi, pa treci, itd. Crkva dobija najteze udarce kad je neko razara iznutra. Ovako, kad je napad spolja, Crkva postaje sve jaca. To se hiljadu puta dokazalo u istoriji Crkve, to se pokazuje i sada. Koliko dusmani vise udaraju, toliko crkvena duhovnost postaje zrelija, ali istovremeno i stado se uvecava. Po onoj staroj: "Krv mucenika je bila seme za nove hriscane". Vi ocito ne zelite pomilovanje. Kakav ishod ocekujete? Stradate vi a, kao sto se vidi, stradaju i drugi zbog toga sto se vama radi? - Ako dodje pomilovanje, mi nemamo pravo da ga odbijemo. Ne mozemo, ili bolje receno ne smemo ostati u zatvoru posle eventualnog pomilovanja. I ukoliko dobijemo neki vanredni pravni lek, mi ne bismo to odbijali jer uvek smo govorili da cemo koristiti sve moguce pravne lekove. To je dobro iz vise razloga, prvo zato sto ce nam savest biti cista jer smo sve pokusali, drugo radi medjunarodne zajednice koja prati proces, i trece radi medjunarodnog suda u Strazburu kojem smo se obratili. Ali, govorili smo nesto drugo, i sada to ponavljamo: Necemo traziti pomilovanje kao da smo krivi, priznajuci dakle da smo ucinili krivicno delo za koje su nas osudili. Nas su stavili u zatvor sasvim nevinim. I nikad, nikome ni za kakvu cenu necemo priznati da smo krivi, zato sto sluzimo Crkvi, zato sto ispovedamo pravoslavlje, zato sto zelimo jedinstvo sa ostalim crkvama. Na kraju krajeva, ma koliko nas sudili, sta jos izmisljali i nakalemljivali, po vazecim makedonskim zakonima najveca zbirna kazna ne sme biti veca od petnaest godina. Ako su hiljadu godina pred Bogom kao jedan dan, kako kaze psalmopevac, koliko je to malo petnaest godina robije za dobro Crkve. Jedno je u svemu ovome veoma vazno. Nijedna velika stvar u Crkvi, a osobito lecenje neke jeresi ili raskola nije moguca bez stradanja. Jedinstvo mora da se odstrada.
Ukljucite se u nas novi e-FORUM |
