Србија коју сам упознао пре више од 40 година била је
делимично видљива, умотана у обланду звану Југославија. Свуда су били „jуго”
знаци, не само за институције федералне владе, већ и за бројна пословна
предузећа. Наша улица у Београду, Пролетерских бригада, још један је пример – у
време српске владавине звала се Крунска. Чак је и за Јованку, председникову
жену, која је у јавности константно имала исти осмех, постојао шаљив надимак –
звали су је „Југосмех”. Њено српско порекло никада није било
истицано.
Чињеница да је друга Југославија ујединила све Србе у једну
државу, баш као и прва Југославија, била је очигледна. То, међутим, није било
оно чиме се Социјалистичка Федеративна Република Југославија поносила.
С
обзиром на то да сам био у Београду, природно је да сам се сусретао са многим
Србима из владе и колегама новинарима. Нико од њих није истицао своје етничко
порекло, чак ни пошто смо постали пријатељи. То је просто било тако, бар са
онима које сам ја знао, не из страха, већ зато што етнички идентитет у то време
није био од приоритетног значаја. Исто је важило за Хрвате, Црногорце и Босанце.
Изузетак су можда били Словенци и Македонци, јер су њихова имена била очигледан
доказ њиховог порекла.
У случају „прикривених” Срба , на уму су ми
„Политикин” Александар Ненадовић и „Борбин” млади Драгослав Ранчић. Остали, као
што је Златко Синобад, из тадашњег Секретаријата за иностране послове, своје
српско порекло нису помињали све до деведесетих. Испоставило се да Златко потиче
из историјске ускочке породице из Книна.
Они који су се изјашњавали као
Срби, а које сам ја познавао, били су Мирјана Петровић-Комарецки, менаџер и
секретарица у мојој канцеларији и поносна ћерка српског генерала; Живорад (Жика)
Стоић, наш толико потребни аутомеханичар, и Миша Станојевић, дипломирани
инжењер, који се као мајстор бринуо и поправљао све по нашој кући. (Једном ми
се, шапатом, мајстор Миша поверио да је као стручњак за минирање за четнике
током рата дигао у ваздух пекару немачког Вермахта у Београду.) Свако од њих ме
је, на свој плeменит и драг начин, упознао са различитим аспектима српских
победа и трагедија, обичаја, као што су славе, споменици и историјска места.
Када се Жика оженио и почео да тражи већи стан, предложио сам му да погледа с
друге стране Саве, у Новом Београду или Земуну. „Али, то је Аустрија”, одговорио
је негодујући.
Званично српска историја била је саопштавана по деловима,
често кроз титоизован објектив или по принципу „не питај – не причај”. У
Јасеновцу су почињени ужасни злочини. Колико ужасни? „Не питај”.
Понекад
сам осећао да се на српске националне симболе ставља жиг срамоте у Титовом
главном граду. Било је у реду, тако, да се јавно пева „Тамо далеко”, иако се
„тамо” отворено односило на „Србију”. Међутим, није могао да се пева борбенији
„Марш на Дрину”, иако је обе компоновао пројугословенски оријентисани Словенац
Владимир Лазански.
Овакви табуи постепено су се расипали. Ипак, колико се
ја сећам, тек када је Тито отерао Александра Ранковића, Србина на највишем
положају у земљи, са свих његових дужности, људи су почели отворено да говоре о
етничкој припадности и политици у исто време. (Тада, наравно, ми страни новинари
нисмо имали појма шта је довело до Брионског пленума Савеза комуниста осим онога
што нам је саопштила прес служба партије. Све до 1990. нисам знао да је Ранковић
био невин по свим оптужбама и да му је било отворено намештено.)
Срби су
поново осамдесетих почели да се појављују као Срби и није све било баш тако лепо
и слатко. На површину су испливали горчина и јед због тога како је Тито доделио
аутономију српским покрајинама Војводини и Косову, босанске муслимане подигао на
ниво нације, а да се и не помиње како је ућуткао и поразио српске либерале десет
године пре своје смрти.
Срби који су раније били изузетно учтиви почели
су да користе просте речи толико често да су им постале узречице. Стари
пријатељи почели су да причају етничке вицеве уместо некадашњих о полицајцима
(полицајци никада нису имали етничку припадност). Године 1986, колико се ја
сећам, почео је да се користи израз „ужа Србија” да би се дефинисало шта би
Србија била без Косова и Војводине. (Моја колегиница Ми=8
| View binder | View credit report online | Yugoslavia phone card |
| Clear view | Conservative politics | Ocean view |
YAHOO! GROUPS LINKS
- Visit your group "ujedinjeno_srpstvo" on the web.
- To unsubscribe from this group, send an email to:
[EMAIL PROTECTED]
- Your use of Yahoo! Groups is subject to the Yahoo! Terms of Service.
