ENCODING (UTF-8) МЕЂУНАРОДНИ ПРЕГЛЕД
У име зла „Непоновљиво” решење за Космет могло би да буде „љубавни вирус” Европе. Можда то неки и желе АМБАСАДОР ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ У СЦГ, господин Дејвид Гауен поручио је преко страница „Политике” како „српска влада, када се позива на Резолуцију 1244 да би одбила сваки наговештај независности Косова, треба да има на уму да се међународно право, као и свако друго, у пракси примењује у складу са реалним стањем на терену”. Другим речима, ако је стање на терену ризично за онога ко мора да примени међународно право, онда нема примене међународног права. Не знам да ли је господин амбасадор, заправо, правник, но његова је изјава епохалан допринос �! �ракси међународног права. Дугорочно, можда чак и теорији тог права. Не само англосаксонског... Иначе, у интервјуу „Политици” амбасадор Гауен каже „да свет не може тек тако да заборави шта је Милошевић радио на Косову 1999. године, да је насилно исељавање албанског становништва чињеница, и да наравно једно зло не треба лечити другим”. Једно зло је амбасадор тачно именовао, друго није. Зашто? У име чега? Да, неки Срби су на Космету током рата 1999. починили злочине, а то су неоспорно чинили и неки Албанци, и пре и после тог рата. Размере убијања биле су потпуно другачије од оних у Босни, или у Хрватској. Најтачнију оцену сукоба на Космету дао је, међутим, већи број судских одлука у Немачкој између јануара и марта 1999. године, када је низ захтева косметских Албанаца за азил одбијен, јер није могло бити доказано да су мета политичких прогона, или процеса. Још прецизније, 12. јануара 1999. Министарство иностраних послова Немачке дало је следеће мишљењ�! � Административном суду у граду Триру: „Експлицитно политичко прогањање албанског становништва на Косову не може бити утврђено, акције српских снага безбедности нису уперене против косовских Албанаца као етнички дефинисане групе, већ против војних противника и њихових стварних или наводних присталица.” То је немачко правно резоновање. Дакле, по Немцима пре 24. марта 1999. и агресије НАТО на Југославију на Космету је био грађански рат ниског интензитета са жртвама на обе стране. Ситуација се после 24. марта погоршала управо због напада НАТО, а то је наравно моје резоновање... И сада пет и по година после свега, амбасадор Гауен враћа нас опет на Милошевића. Неспособност оних међународних кругова који су тако лако и охоло преузели одговорност за Космет, жеља да се српском народу усади трајно осећање колективне кривње, или да се управо у том колоплету косметски случај реши на „непоновљив начин”, како су то недавно у Вашингтону сугерисали стручњаци Херитиџ фондације. На жалост, историја је неколико пута показала како се „непоновљива решења” претварају у поновљене ратове. Јер, оно што је могуће на Космету, могуће је и на Корзици, у земљи Баска, Бретонаца, Савојаца и Алзашана. Није ваљда да је „непоновљиво решење” резервисано само за Космет? „Непоновљиво решење” могло би да буде „љубавни вирус” Европе. Можда то неки и желе? ИЗРАЕЛСКИ ПРЕМИЈЕР АРИЈЕЛ ШАРОН је у коми, Арапи вероватно чекају новог преговарача, из Техерана опет долазе неодмерене и неукусне изјаве иранског председника. Најспособнији израелски генерал у историји, пријатељ српског народа, Шарон је својим продором преко Канала ка Каиру 1973. године и заузимањем позиције на 101. километру од главног града Египта несвесно допринео основној дилеми Арапа у то време: „У ком правцу иде арапски свет?” Поражавајући резултати Арапа у четири рата са Израелом фундаменталисти су објашњавали чињеницом „да с�! � Арапи одбацили веру”. Према томе, парола мора да гласи: „повратак исламу!” Та парола је, међутим, означила и почетак краја арапског национализма, једне пре свега световне идеологије која је увезена са Запада и као тотем стигла на Блиски исток. За Израел су импресивне војне победе против Арапа постајале све већи морални терет. Статус окупационе силе у појасу Газе и у западном Јордану угрозио је морално јединство израелске нације. Први је то схватио Шимон Перес, па онда и генерал Шарон. Имао је снаге да напусти Газу. АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК ЏОРЏ БУШ још опстаје у одбрани инвазије на Ирак 2003. године, иако је америчка јавност данас против те авантуре. Председников отац Џорџ Буш Старији такође је ратовао против Ирака, али 1991. Но, био је мудрији сматрајући да је боље укроћени Садам него револуционарни Иран. Постигао је преко Француза договор са Садамом. Ирак је изашао из Кувајта и објавио победу. Садам је остао на власти, али ослабљен. САД су војно ушле у Кувајт после повлачења Ирачана и објавиле дивовску војну победу. Неугодни новински извештаји су забрањен�! �, само 79 погинулих америчких војника, нема прљаве окупације Ирака, нема гериле против америчких момака. Само мали савршени рат, први телевизијски рат у режији Пентагона. Џорџ Буш Млађи има сада и прљави рат против гериле и окупацију Ирака. И Садама у затвору који не жели вешање већ стрељање. Од Набукодоносора до „багдадског лопова”. Од америчког пријатеља и савезника до „багдадског касапина”. Сви амерички пријатељи имају свој век трајања. Ко то пре схвати то боље за њега. Безболније... Мирослав Лазански http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
