GENADIJ EVSTAFJEV: NE SME SE DOPUSTITI KONFLIKT
8.2.2006.
20:35
NE SME SE DOPUSTITI
VASINGTONU I TEHERANU DA DODJE DO KONFLIKTA
Genadij EVSTAFJEV, general-potpukovnik Sluzbe za spoljni
obavestajni rad u penziji
(Moskva, RIA "Novosti")
Evo vec vise meseci situacija oko iranskog nuklearnog programa stalno se
pogorsava, ostavljajuci medjunarodnoj zajednici sve manje ssansi da se dodje do
uzajamno prihvatljivog resenja. Stice se utisak da glavni igraci u opasnoj
politickoj igri - Iran i SAD - svako polazeci od sopstvenih uskonacionalnih
intersa, idu u pravcu krupnog sukoba i staraju se da u taj sukob uvuku sto je
moguce vise zemalja. Naravno, SAD uzivaju prilicno siroku podrsku od strane niza
drzava, tojest, zapadne zajednice. Ali ni Iran niposto nije usamljen u toj
konfrontaciji. Mnogi strucnjaci veruju da neokonzervativci u americkoj
vladajucoj eliti vode politiku u pravcu koji moze, povremeno, u zavisnosti od
okolnosti, voditi u nastajanje oruzanih sukoba sa "predstavnicima osovine zla" u
"trecem svetu". Od pocetka 2005. godine SAD vodi kurs u pravcu eskalacije
napetosti oko iranskog nuklearnog programa, konstantno podizuci nivo svoje ocene
opasnosti od tog programa. Nedavno je, medjutim, Dzon Negroponte, koji
koordinira americke specijalne sluzbe, shvatajuci, naravno, neprijatnosti koje
su zadesile bivseg direktora CIA Dzordza Taneta, iskazao indikativnu opreznost u
odnosu na eventualne rokove pojavljivanja nuklearnog oruzja u Iranu, ukoliko
ovaj poslednji, naravno, ima realni program njegovog stvaranja. Tojest, iskustvo
sa Irakom, koga su optuzili za tajne rezerve oruzja za masovno unistavanje koje,
potom, naravno, nije otkriveno, niko nece da ponovi. Medjutim, razlozi za
americku eskalaciju, po mom vidjenju, izazvani su ne samo bojaznosscu od
nuklearnog programa Irana, vec i zeljom da se ostvari znacajan zaokret u
unutarpolitickoj situaciji u Teheranu. Amerikanci, svakako, znaju za pojacanu
unutarpoliticku borbu izmedju razlicitih grupacija u vladajucim krugovima Irana,
u toku kojih problem odnosa sa Zapadom, a pre svega sa SAD, pa prema tome i
buducnost iranskog nukleranog programa, igra kljucnu ulogu. Pobeda u toj borbi
ultraradikalnih snaga, olicenih u Ahmanidezzadu i njegovim pristalicama, zadugo
bi odgodila jos jednu americku "mastu" - "demokratizaciju" Velikog Bliskog
Istoka po americkom klisseu. S druge strane, stice se utisak da se americki kurs
u pavcu konfrontacije sa zadovoljstvom dozivljava u Teheranu. Citava je
stvar u rezultatu te politike SAD. Proturali su "narandzaste"
revolucije u regionu, a u odgovor dobijali "zelenu" revoluciju u
Palestini. A i u Uzbekistanu su Amerikanci dobili
"cussku". A tu je kao po narudzbini
Zapad pridodao i situaciju sa karikaturama Proroka, koja je fakticki vec
"privezana" uz problem iranskog nuklearnog programa. Uopste
uzev, konfrontirane strane ocigledno se krecu, na veliku radost Haningtona i
njegovih obozavalaca, u pravcu sukoba civilizacija, sa mogucim prolivanjem
velike krvi. Tesko da se moze sumnjati u to da u americkoj Centralnoj
komandi nisu razradjene vec razlicite varijante oruzanih akcija. U svojoj knjizi
"Plan napada" posvecenoj ratu protiv Iraka, istaknuti americki novinar Bob
Vdvord nas je vodio, tako da kazemo, u "laboratoriju" misli ministra odbrane SAD
Donalda Ramsfelda koji kod pravljenja svojih dugorocnih planova daje prednost
takozvanim "pretpostavkama".Dakle, ponovimo, u Iraku je general Tomi Frenks
polazio od nametnute mu od strane Ramsfelda "pretpostavke" o tome da Sadam
Husein ima kompletni set sredstava oruzja za masovno unistavanje. Rezultat je
poznat. I veoma bi smo zeleli da se ne ponovi ta prica, iako treba priznati da
vojni lobi u SAD sada dominira. Kao sto dominiraju i iranski
ultraradikali, koji imaju svoje dalekosezne planove za raspirivanje "svetskog
pozara", tako da im americki kurs u pravcu sukoba sasvim imponuje. I jedni, i
drugi, zaokupljeni velikom politickom igrom i velikim ulozima u njoj, prirodno,
ne fermaju na citav ostali svet i, po svoj prilici, spremni su na sve gubitke
samo da proture svoje resenje pitanja. U tako zabrinjavajucoj situaciji
novopecceni Nobelovski laureat za mir, sef MAGATE El-Baradej tesko da ima pravo
na izjavu da je "iscrpeo svoje strpljenje" u razmatranju iranskog nuklearnog
programa u poverenoj mu misiji od strane znacajne svetske organizacije. Ne, on
mora iznova i iznova tragati za varijantama kompromisa. Predavati stvar Savetu
bezbednosti OUN naravno da je takodje resenje, ali uglavnom sa ciljem da se sa
sebe skine odgovornost. Dakle, taj mesec koji mu je dat na raspolaganje pre
faktickog predavanja stvari OUN, mesec koji je nastao zahvaljujuci odmerenim
stavovima niza zemalja, pre svega Rusije i Kine, neophodno je u potpunosti
posvetiti ne samo sastavljanju stvarno objektivnog izvestaja o realnom stanju
iranskog nukleranog programa, vec i ocuvanju prisustva inspektora MAGATE na svim
iranskim objektima i nastavljanju traganja za putevima ka kompromisu. Dostojne
alternative mirnom resenju problema jednostavno nema. Rusija kao zemlja koja je
u izvesnoj meri odgovorna za rad "osmorke" u ovoj slozneoj godini, nastavlja
svoj ranije zacrtani kurs u toj krizi i ne buni je sto za sada nema potrebnog
osecanja "kooperativnosti" od strane kljucnih ucesnika konflikta. Ona ima sve
osnove da ih podstice na pomirenje i da u nekim slucajevima vrsi pritisak u
korist takvog sredjivanja koje ce zadovoljiti interese vecine, ukljucujuci i
interese ruske nacionalne bezbednosti. Misljenje autora ne mora se podudarati sa
stavom redakcije. Moskva, 08. 02.2006. RIA "Novosti"
