GENADIJ EVSTAFJEV: NE SME SE DOPUSTITI KONFLIKT 8.2.2006.
20:35

 NE SME SE DOPUSTITI VASINGTONU I TEHERANU DA DODJE DO KONFLIKTA

Genadij EVSTAFJEV, general-potpukovnik Sluzbe za spoljni obavestajni rad u penziji

(Moskva, RIA "Novosti")

Evo vec vise meseci situacija oko iranskog nuklearnog programa stalno se pogorsava, ostavljajuci medjunarodnoj zajednici sve manje ssansi da se dodje do uzajamno prihvatljivog resenja. Stice se utisak da glavni igraci u opasnoj politickoj igri - Iran i SAD - svako polazeci od sopstvenih uskonacionalnih intersa, idu u pravcu krupnog sukoba i staraju se da u taj sukob uvuku sto je moguce vise zemalja. Naravno, SAD uzivaju prilicno siroku podrsku od strane niza drzava, tojest, zapadne zajednice. Ali ni Iran niposto nije usamljen u toj konfrontaciji. Mnogi strucnjaci veruju da neokonzervativci u americkoj vladajucoj eliti vode politiku u pravcu koji moze, povremeno, u zavisnosti od okolnosti, voditi u nastajanje oruzanih sukoba sa "predstavnicima osovine zla" u "trecem svetu". Od pocetka 2005. godine SAD vodi kurs u pravcu eskalacije napetosti oko iranskog nuklearnog programa, konstantno podizuci nivo svoje ocene opasnosti od tog programa. Nedavno je, medjutim, Dzon Negroponte, koji koordinira americke specijalne sluzbe, shvatajuci, naravno, neprijatnosti koje su zadesile bivseg direktora CIA Dzordza Taneta, iskazao indikativnu opreznost u odnosu na eventualne rokove pojavljivanja nuklearnog oruzja u Iranu, ukoliko ovaj poslednji, naravno, ima realni program njegovog stvaranja. Tojest, iskustvo sa Irakom, koga su optuzili za tajne rezerve oruzja za masovno unistavanje koje, potom, naravno, nije otkriveno, niko nece da ponovi. Medjutim, razlozi za americku eskalaciju, po mom vidjenju, izazvani su ne samo bojaznosscu od nuklearnog programa Irana, vec i zeljom da se ostvari znacajan zaokret u unutarpolitickoj situaciji u Teheranu. Amerikanci, svakako, znaju za pojacanu unutarpoliticku borbu izmedju razlicitih grupacija u vladajucim krugovima Irana, u toku kojih problem odnosa sa Zapadom, a pre svega sa SAD, pa prema tome i buducnost iranskog nukleranog programa, igra kljucnu ulogu. Pobeda u toj borbi ultraradikalnih snaga, olicenih u Ahmanidezzadu i njegovim pristalicama, zadugo bi odgodila jos jednu americku "mastu" - "demokratizaciju" Velikog Bliskog Istoka po americkom klisseu. S druge strane, stice se utisak da se americki kurs u pavcu konfrontacije sa zadovoljstvom dozivljava u Teheranu. Citava je stvar u rezultatu te politike SAD. Proturali su "narandzaste" revolucije u regionu, a u odgovor dobijali "zelenu" revoluciju u Palestini. A i u Uzbekistanu su Amerikanci dobili "cussku". A tu je kao po narudzbini Zapad pridodao i situaciju sa karikaturama Proroka, koja je fakticki vec "privezana" uz problem iranskog nuklearnog programa. Uopste uzev, konfrontirane strane ocigledno se krecu, na veliku radost Haningtona i njegovih obozavalaca, u pravcu sukoba civilizacija, sa mogucim prolivanjem velike krvi. Tesko da se moze sumnjati u to da u americkoj Centralnoj komandi nisu razradjene vec razlicite varijante oruzanih akcija. U svojoj knjizi "Plan napada" posvecenoj ratu protiv Iraka, istaknuti americki novinar Bob Vdvord nas je vodio, tako da kazemo, u "laboratoriju" misli ministra odbrane SAD Donalda Ramsfelda koji kod pravljenja svojih dugorocnih planova daje prednost takozvanim "pretpostavkama".Dakle, ponovimo, u Iraku je general Tomi Frenks polazio od nametnute mu od strane Ramsfelda "pretpostavke" o tome da Sadam Husein ima kompletni set sredstava oruzja za masovno unistavanje. Rezultat je poznat. I veoma bi smo zeleli da se ne ponovi ta prica, iako treba priznati da vojni lobi u SAD sada dominira. Kao sto dominiraju i iranski ultraradikali, koji imaju svoje dalekosezne planove za raspirivanje "svetskog pozara", tako da im americki kurs u pravcu sukoba sasvim imponuje. I jedni, i drugi, zaokupljeni velikom politickom igrom i velikim ulozima u njoj, prirodno, ne fermaju na citav ostali svet i, po svoj prilici, spremni su na sve gubitke samo da proture svoje resenje pitanja. U tako zabrinjavajucoj situaciji novopecceni Nobelovski laureat za mir, sef MAGATE El-Baradej tesko da ima pravo na izjavu da je "iscrpeo svoje strpljenje" u razmatranju iranskog nuklearnog programa u poverenoj mu misiji od strane znacajne svetske organizacije. Ne, on mora iznova i iznova tragati za varijantama kompromisa. Predavati stvar Savetu bezbednosti OUN naravno da je takodje resenje, ali uglavnom sa ciljem da se sa sebe skine odgovornost. Dakle, taj mesec koji mu je dat na raspolaganje pre faktickog predavanja stvari OUN, mesec koji je nastao zahvaljujuci odmerenim stavovima niza zemalja, pre svega Rusije i Kine, neophodno je u potpunosti posvetiti ne samo sastavljanju stvarno objektivnog izvestaja o realnom stanju iranskog nukleranog programa, vec i ocuvanju prisustva inspektora MAGATE na svim iranskim objektima i nastavljanju traganja za putevima ka kompromisu. Dostojne alternative mirnom resenju problema jednostavno nema. Rusija kao zemlja koja je u izvesnoj meri odgovorna za rad "osmorke" u ovoj slozneoj godini, nastavlja svoj ranije zacrtani kurs u toj krizi i ne buni je sto za sada nema potrebnog osecanja "kooperativnosti" od strane kljucnih ucesnika konflikta. Ona ima sve osnove da ih podstice na pomirenje i da u nekim slucajevima vrsi pritisak u korist takvog sredjivanja koje ce zadovoljiti interese vecine, ukljucujuci i interese ruske nacionalne bezbednosti. Misljenje autora ne mora se podudarati sa stavom redakcije. Moskva, 08. 02.2006. RIA "Novosti" 

Одговори путем е-поште