Reci i cinjenice Vladimir Gligorov Reakcije na izjavu britanskog diplomate da je nezavisnost Kosova neizbezna u nedostatku drugih alternativa osvetlila je dve karakteristike srpske politicke javnosti koje se vide i na nekim drugim primerima.
Odjedanput kao da su svi videli kako stoje stvari sa Kosovom. Cinjenice o tome kako stoje stvari na Kosovu nisu bile dovoljne da se izvuku zakljucci o tome koje su tamo realne politicke alternative. To sto je volja velike vecine gradana Kosova poznata odavno postalo je vazno tek kada je neko iz inostranstva rekao da ce to biti vazno pri odlucivanju o buducem politickom statusu ove teritorije. No, to nije bilo dovoljno da se trezveno razmotre cinjenice. Vec se odmah krenulo sa trazenjem saveznika na nekom drugom mestu u svetu. To kazu Britanci, ali sta kazu Rusi? A sta drugi clanovi Kontakt grupe? Zar nije predsednik Putin rekao da je potrebno univerzalno resenje, pa ako ne mogu severni Irci, sto bi mogli kosovski Albanci? (Uzgred, to neprestano pominjanje Severne Irske dodatno govori o nezainteresovanosti za cinjenice. Niko se nikada ne zapita da li je vecina stanovnika Severne Irske za osamostaljenje ove pokrajine i za njeno prisajedinjenje Republici Irskoj? Ako, na primer, nije, sta to govori o univerzalnosti nacela kojima se rukovodi politika Ujedinjenog Kraljevstva?) Dakle, to su te dve karakteristike: nisu vazne cinjenice, vec ko sta kaze, i sve zavisi od toga ko kako stoji u svetskim centrima moci. Iz toga sledi pogresna politika, koja se vodi odavno, a koju nisu promenile ni demokratske vlasti. Jer su alternative na Kosovu suzene i zato sto od 2000. godine naovamo nije bilo ozbiljnije inicijative da se sa predstavnicima kosovskih Albanaca pronade zajednicki interes i povede ozbiljan politicki dijalog. Oko toga su se trudile nevladine organizacije, intelektualci i pojedinci, ali ne i zvanicna politika. Sada se vreme zgusnulo i alternativa nema mnogo. U toj bi stvari bilo dobro uciti od Britanaca, a ne deliti mi lekcije. Nije moguce hteti teritoriju, a ne hteti ljude koji na njoj zive. Kada se izgubi podrska lokalnog stanovnistva, nema mnogo izbora. Potreban je politicki partner, makar taj ne predstavljao bas vecinu. Srbija nije ulozila nikakav trud da na Kosovu nade nekoga sa kim bi saradivala. Smatralo se da je dokaz patriotizma da se tvrdi da su svi Albanci isti. Gubilo se iz vida da ako se zeli da Kosovo ostane u Srbiji, tada bi kosovski Albanci trebalo da u tome nadu svoj interes. Ali da bi se eventualno identifikovao taj interes, potrebno bi bilo pogledati kosovsku realnost, pre svega onu ekonomsku. Naravno, veoma je verovatno da bi se doslo do zakljucka da je tesko naci zajednicki interes, ali bi se bar normalizovali odnosi i stvorili uslovi da se eventualno interesi priblize u buducnosti. Sto nije ucinjeno ranije ne znaci da ne moze biti ucinjeno sada. Jer, opet, kojegod da bude resenje statusa Kosova, Srbija ce moci da ostvari svoje interese na Kosovu samo ukoliko obezbedi saradnju tamosnjeg stanovnistva, a to znaci kosovskih Albanaca. Ovde bi valjalo vratiti se na pitanje univerzalnosti nacela. U osnovi, a posebno u demokratskim drustvima i drzavama, suverenitet i integritet zemlje se ne obezbeduje nekom univerzalnom zabranom stvaranja novih drzava, vec pre svega omogucavanjem politicke participacije koja obezbeduje ostvarenje interesa ljudi i krajeva gde oni zive. Ako se bas zele evropski primeri, i stvaranje novih drzava i veca autonomija za pojedine regije u nekim drzavama postizu se politickim sredstvima i konacno dogovorom. To jos vise vazi za integracije. Srpska je politika trebalo vise da radi na integraciji, a ne na sprecavanju dezintegracije. Kako je proces dezintegracije realno pri kraju, ostaje da se poradi na integraciji. http://www.ekonomist.co.yu/magazin/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
