PODELE I UVREDE TRESU DIJASPORU
@ Naš stalni dopisnik Mirko VOJVODIC
Nedavno okupljanje Srba Cikaga u kulturnom klubu “Sveti Sava” na dan slave, bila
je dobra prilika da se, osim dužnog poštovanja prema žrtvama železnicke nesrece
kod Bioca, prikupe sredstva za pomoc porodicama nastradalih. Nastojanja
predsednika kluba i poziv prisutnima, kojih je bilo u pristojnom broju, nažalost
nisu naišli na ocekivani odziv. Niko nije priložio ni “prebijeni”
dolar.
Valjda je “srecna” okolnost bila
što je tog dana prošla i trodnevna nacionalna žalost, pa su prisutni mogli da se
malo i opuste uz muziku, ali ce ostati zapamceno nedolicno ponašanje nekoliko
prisutnih. Izvesni profesor Ivan Cvetanovic, poreklom iz Niša, tokom noci je
zabavljao goste slave na razne nacine, od igranja nalik na ruski kazacok, do
delirijuma posle izvodenja muzickih numera Nenada Milosavljevica - Neše
"Galije".
Obzirom da su Crnogorci na
ovom skupu bili u ogromnoj manjini, zajedno sa onima iz Bosne i Hercegovine,
uglavnom su se opredelili za neutralnu poziciju, jer im tih dana zaista nije
bilo do nekog velikog veselja i svi su na ovaj ili onaj nacin bili dirnuti
tragedijom. Jednom clanu uprave kluba su poginuli clanovi najuže porodice, pa je
i to bio jedan od razloga za malo više poštovanja i vodenja racuna kako da se
obeleži Sveti Sava, koji je, uzgred budi receno, kao i dinastija Nemanjic,
poreklom upravo sa prostora sadašnje Crne Gore. Pomenuti profesor “kazacok”,
ocigledno je celu noc tražio najbolji trenutak da Crnogorcima “skreše u brk”, i
onako javno, pred svima, pri tom i glasno rekao: "Pun mi je ... Crnogoraca. Šta
cete vi uostalom u srpskom klubu?"
Samo
jedna dilema je visila u vazduhu, da li je doticni dostojan da se s njim uopšte
raspravlja ili da mu se dozvoli da ipak ode i saceka jutro, koje je uvek
pametnije od noci. Prevladalo je ovo drugo, jer je razlog okupljanja jedna od
najvecih srpskih slava. Otud i nije nikakvo cudo što se te noci niko nije
uhvatio za džep, i makar simbolicno dao znak drugima da slede primer. Zabava je
mogla da pocne. I bila je zabava, ali i nedolicno ponašanje “uvaženog
profesora”, iza kojeg se kako smo saznali, kao mentori nalaze neka uvažena
imena.
Za razliku od pomenutog kluba,
kulturnog dabome, Srpska pravoslavna crkva je tokom svih ovih godina uspevala da
na dostojanstven nacin okupi ljude, organizuje bezbroj dobrotvornih akcija, i
preko svojih veza prikupljenu pomoc pošalje do onih kojima je najpotrebnija. Pod
kupolama manastira Nova Gracanica, od dolaska vladike Longina, nikada nije
postavljano pitanje koliki je ko Srbin ili vernik, niti kojoj politickoj opciji
je naklonjen. Svi Srbi su uvek bili dobro došli, a odziv na pokrenute
humanitarne akcije sam po sebi govori da je našem narodu potrebno malo da se
složi i omnoži, kako rece vladika jednom
prilikom.
Kada to okolnosti zahtevaju, a
tragedija u Crnoj Gori još odzvanja u ušima svih pravih patriota, vrata hrama se
širom otvaraju... Manje je važno koliko ce sredstava biti prikupljeno, jer ni
ovde ne žive svi u izobilju, i svaki prilog ce imati desetostruko vecu težinu
ako se zna kome je to namenjeno – deci i porodicama nastradale dece – buducnosti
Crne Gore.
Neuspeli pokušaji da se
organizuje prikupljanje pomoci za unesrecene u Crnoj Gori od strane raznih
organizacija i udruženja, samo potvrduju vec proverenu istinu da se narod sve
više okuplja oko SPC u koju izgleda jedino ima
poverenje...
Nažalost, želja SPC, uz
blagoslov patrijarha Pavla da sve eparhije prikupe što više sredstava za pomoc
postradalima, nije naišla na ocekivani odziv, i velika sala za svecanosti kraj
manastira Nova Gracanica ostala je da zvrji poluprazna (oko cetrdesetak
prisutnih), pa je donatorski rucak, u nedelju, obavljen u pregradenom delu male
sale.
Razloge neodazivanja pozivu
patrijarha srpskog, ne treba tražiti u nerešenim pitanjima izmedu SPC i
nepriznate CPC. Problem je ocigledno u organizaciji, jer se ovdašnja crkva
uglavnom oslanja na jedan izvor informisanja, koji iz dana u dan gubi na
važnosti zbog “opservacija” i otvorene politicke obojenosti, pa i neskrivenih
napada na zvanicnu crnogorsku vlast i favorizovanje SNP-a, ciji se clanovi cesto
javljaju da u etar puste što više optužbi na racun premijera Đukanovica
(predsednika Vujanovica niko ne
pominje).
Stvaranju takve klime medu
inace malobrojnim Crnogorcima, i na ovom humanitarnom okupljanju doprinela je
politizacija. Miloš Pantovic, koji kaže da ovde živi 36 godina, okupljenima je
(preko razglasa) “saopštio” da je putem interneta saznao, kako su vlasti iz
Podgorice porodicama svih poginulih uputili jednokratnu pomoc od 2.000 eura, ali
pod uslovom da su stanovnici glavnog grada Crne Gore. Za one druge, iz Mojkovca,
Kolašina, Bijelog Polja, Berana i ostalih mesta, upuceno je po 500 eura. Na
primedbu dopisnika “Svedoka” da ovo nije politicka tribina vec humanitarni skup,
pa sve i da je tacno to što je rekao, u šta je teško poverovati, ionako mali
broj okupljenih je trebalo poštedeti takvih informacija, Pantovic je nešto
promenjenim glasom nastavio da prica o svom “internet otkricu” i o -
mržnji.
Kroz šta je pomenuti gospodin
prolazio u narednih pola sata dok su našem stolu prilazili ljudi uz izvinjenje
za uvredu, ne može se naslutiti...
- Pod
ovom kupolom nece me videti dok god ovakvima budu davali mikrofon u ruke - rekao
nam je covek slicnih godina kao pomenuti
Pantovic.
Da se ne bi desilo, mada je
sve u božjim rukama, da se sledeci skup održi u foajeu sale za svecanosti pri
Novoj Gracanici, uprava manastira bi trebalo da razdvoji svetovno od duhovnog i
da se odrekne usluga onih zbog kojih je na ovom donatorskom rucku bilo manje od
deset Crnogoraca (ukljucujuci i dopisnika "Svedoka" sa suprugom), a reci vladike
Longina “svi smo mi poreklom Crnogorci” valjda ce biti nauk nekim “dobro
informisanim brdanima”.
PROBIJALI
I SANKCIJE
Podsecanja radi, u vreme
sankcija, kada sa americkog kontinenta nije mogla da se pošalje ni igla, a
kamoli humanitarna pomoc, SPC je odigrala presudnu ulogu u doturanju
pomoci, jer su ovdašnje vlasti zatvarale oci samo kada su njihovi
kontejneri i konvoji išli ka unesrecenom narodu. Prakticno, eparhija
novogracanicka, bila je jedino mesto okupljanja i jedina veza sa onima u
zavicaju.
