|
Кампања
забране
Угрожавање демократије Из снопа разлога за кампању забране политичког организовања јасно вири само један: Српску радикалну странку треба забранити због њеног говора. Каква апстракција! |
|
Демократија није поредак који је имун на унутрашње и спољашње претње. Историјски и актуелно, пред нама је млада биљка коју треба пазити и неговати. Била би то брига оних који држе до демократске државе, али не и оних који је, свесно или несвесно, доводе у искушења. Нешто од тих изазова догодило се ових дана када је једна владајућа странка кренула у кампању за забрану опозиционе странке (Г17 плус је покренуо иницијативу за забрану СРС-а). Догађај о коме је реч може се узети у разматрање озбиљно, али и отписати као пропагандно-партијска акција. Било једно или друго, ствар није безазлена. Није, због унутрашњег стабилизовања демократских установа, као и због спољнополитичког угледа Србије. Већ је примећено да се не зна за такав пример у демократским државама и отуда се може оценити кампања забране као додатно поткопавање ионако танког политичког угледа земље. Када је реч о унутрашњој слици демократије, морамо се упитати најпре за разлоге кампање забране странке, а потом и одмерити све последице које из таквог деловања произилазе. Разлози кампање забрањивања су веома бизарни. Потеже се метафизика односа добра и зла, од косовског боја, при чему историчар тврди да је његова странка на страни добра; међу разлозима се наводи и 16 година постојања СРС-а (Г17 плус постоји неколико година); наводи се и „говор мржње“, као и „злоупотреба скупштинске говорнице за ширење лажи и клевета“ као и „манипулација јавним мњењем“ од стране СРС-а. Из снопа оваквих разлога за кампању забране политичког организовања јасно вири само један: Српску радикалну странку треба забранити због њеног говора. Каква апстракција! Као да је то једно лице, а не странка од више стотина хиљада чланова. Дакле, странка која је тек неколико година на политичкој сцени зна како треба говорити у политици и сваки одступајући говор треба санкционисати. То није само неразумевање бића демократије већ и опасна најава једино исправног говора. Говор је једно од основних средстава политичког деловања у демократијама колико и у антидемократијама. Он може бити онакав или овакав. Већ како се процени. Али оно што историјски одваја антидемократију од демократије јесу управо политичке институције које онемогућавају само један говор. Слободно политичко организовање у оквиру закона је суштинска одлика демократског поретка. Управо таква институција онемогућава само један говор, а допушта различите говоре. Без таквих институција људи би постали „клавирске дирке“, како је написао Достојевски. Нема никакве двоумице када је у питању биће демократије: то су плуралистичке институције. А каквим говором ће бити испуњене те институције - питање је историје, културе, менталитета итд. То је простор слободног изражавања и слободне критике. Може се критиковати било чији говор, али и критичар мора да рачуна на критику. Не дај боже да се чује само један говор! Имали смо га. Свака иницијатива у политици повлачи одређене последице. Кампања забране страначког организовања подстиче антидемократске калкулације или снаге политичке рестрикције. Како ствари стоје, Срби знају да цене демократију. На овај позив одговорио је онај ко мора и онај који не подноси разлике у политичком животу. Све у свему, мали број. Али, потребно је указати на низ других последица. Да их само маркирам. Сигурно је да такве иницијативе сипају уље на ватру ионако дубоких политичких подела у Србији. Нису искључени реваншизми када се обрне однос власти и опозиције. Омета се јачање демократских институција. Не може се забранити политика већ само насилна средства политике. Демократија управо укида антидемократију институцијом политичких слобода. Коначно, политику је немогућно забранити. Може се само замислити политички земљотрес у Србији после забране било које странке, а камоли највеће. Иницијатор може да очекује бумеранг ефекат. Зашто? Па људи рачунају овако. Ако се крене са забранама тако важне институције, онда нико не може да гарантује да нема следећег, а у крајњој линији и сваки грађанин више нема осећање сигурности у политичкој активности. Шта данас, дакле, угрожава демократију у Србији? Није то говор и политички језик, већ жеља једне странке да забрани другу странку. Никада говор у политици неће бити опасан колико оно дело које забрањује слободно политичко организовање. На говор се може утицати, али политичке институције постоје или не постоје. Ко посегне за забраном ове институције тај представља претњу демократији. Замислимо ситуацију у којој СРС, који иначе никада није постављао овакав захтев, тражи забрану. Дигао би се свет на ноге и међу њима невладине организације. Сада ћуте, чак неке и подражавају странку на власти. То је сумрак разумних начела а тријумф страсти у политичком животу. Не треба сумњати да овакве ствари негде изазивају подсмех, а негде ликовање. А тога је већ и превише. Да би се спречила епидемија позива на забрањивање, у којој ће учествовати преко три стотине странака у Србији, потребна је одлучна нормативна одлука против кампања каква је овде била предмет критичког разматрања. * Социолог, научни саветник Зоран Аврамовић |
