http://www.ekonomist.co.yu/magazin11/broj_322/uvod/uvod1.htm
Kako smo pojeli sebe
Nije teško iza “gornjeg naslova” prepoznati knjigu Vojislava Kostića “Kako sam
pojeo samog sebe”, ali verujemo da će se pokazati kako je tačan i kada je reč o
celoj Srbiji, odnosno nama koji u njoj živimo. Da li danas živimo bolje ili
gore nego pre, recimo, 15, 10 ili pet godina - o tome se još vode žestoke
diskusije. Svaki učesnik u njima, pre svega političke partije, ima svoju tezu i
dokazuje je svojim pozivanjem na svakodnevno iskustvo, a ako treba i na
statistike. Zvuči paradoksalno, ali se može pokazati kako su svi u pravu: i oni
koji govore kako se danas živi bolje, kao i oni koji tvrde kako se živelo bolje
nekada, čak i pod sankcijama i bombardovanjem. Sve zavisi od toga s kojim se
periodom u prošlosti upoređuje, o kojoj je društvenoj grupi reč itd.
Na raspolaganju su nam mnogi, mada ne i svi statistički podaci iz bliske
prošlosti. Nedostaju, na primer, neki podaci iz poslednje decenije prošlog
veka, koji su držani kao tajna, pa nisu dostupni ni sada. No, pre svega nemamo
podatke o ekonomskoj kategoriji ključnoj za razumevanje onog što se događalo:
društvenom bogatstvu. To nismo nikada ni imali, ako ne uzmemo u obzir davnašnja
istraživanja i procene Ive Vinskog.
Narodna banka Srbije došla je do rezervi od preko šest milijardi dolara,
građani imaju deviznu štednju od dve-tri milijarde evra. Ne treba zaboraviti ni
mogućnosti koje pruža inflacija i štampanje para. To se, uz većinu u
parlamentu, s pozivom na više interese države i naroda, može iskoristiti za
finansiranje programa koji donose političke poene i obezbeđuju ostajanje na
vlasti godinama, bez obzira na privredne rezultate
Društveno bogatstvo su, po jednoj od definicija, “zalihe proizvoda ljudskog
rada na teritoriji jedne zemlje u datom momentu. Na drugi način formulisano, to
je vrednost svih kapaciteta, namenjenih ciljevima proizvodnje ili trajne
potrošnje”... Društveno bogatstvo je u normalnim uslovima mnogo veće od
društvenog proizvoda. Sturm (Stourme), istoričar finansijske politike Francuske
revolucije, zapazio je da je politika jakobinaca (uključujući štampanje
asignata) vodila u katastrofu, ali se to nije osetilo odmah, jer, kako je
pisao, privredne rezerve (čitaj društveno bogatstvo) koje jedna bogata i moćna
nacija sakupi tokom godina toliko su velike da je čak i najgoroj politici
potrebno izvesno vreme da ih u potpunosti uništi.
Jugoslavija nije spadala u naročito bogate i moćne, ali je ipak tokom četiri i
po decenije posle II svetskog rata stvorila određeno društveno bogatstvo.
Zahvaljujući njemu, politika koja je potom vođena nije odmah pokazala svoje
pogubne posledice. Živelo se od njegovog trošenja.
Radnici i druge kategorije stanovništva dobijale su minimum za preživljavanje,
socijalni mir je očuvan, pogotovo kad je svako nezadovoljstvo, da o buntu ne
govorimo, bilo proglašavano nepatriotskim, čak izdajničkim činom. Dobar deo
bogatstva odlazio je van Srbije, kao pomoć Srbima u Hrvatskoj i Bosni i
Hercegovini, kao i u inostranstvo, za nabavke najpotrebnije deficitarne robe,
kao što je nafta, ali ne samo ona (ovde nećemo govoriti o bogaćenju pojedinaca).
Godine 1989, da se ograničimo na nju, društveni proizvod Srbije (bez Kosova), u
cenama iz 1972. godine, iznosio je 14.299 miliona dinara, amortizacija 1.501
milion dinara (10,5 odsto DP), a investicije 2.741 milion dinara (19,17 odsto
DP). Ta godina nije izuzetna po visini učešća investicija i amortizacije u DP;
deceniju ranije postotak je bio znatno viši. Tokom desetak godina posle toga
izostajale su investicije i amortizacija. Nije teško izračunati koliki je to
iznos, veći od štete nanete bombardovanjem 1999. Mnogim zaposlenim u
društvenim i državnim preduzećima nisu uplaćivani doprinosi, kao što nisu
plaćani ni porezi.
Vladala je opšta samovolja i haos. Rezultat toga svuda je vidljiv i danas: na
izraubovanim putevima, železnici, kanalima, industriji, poljoprivredi,
komunalnim delatnostima, školstvu, zdravstvu, socijalnim službama ...
Dakle, “jeli smo sami sebe”, trošili supstancu. U danima i mesecima posle 5.
oktobra 2000. godine ljudima nije rečeno kakvo je stanje zatečeno, šta će, kako
i kada biti učinjeno da se to stanje poboljša.
Prepušteni su iluzijama u brz dolazak boljeg života, koje su se kod mnogih brzo
raspršile i svakodnevno se raspršavaju. Neki od njih doista su živeli bolje pre
deset godina, nego danas, kada je đavo došao po svoje.
Sve što je rečeno ima ne samo istorijsku, već i aktuelnu važnost. Nije
isključena mogućnost da na vlast demokratskim putem, osvajanjem većine na
slobodnim, demokratskim izborima dođu radikali. Tako su se vlasti dokopali i
mnogi njima slični u svetu (ali nema primera da su takvim putem sišli s
vlasti). Pitanje je šta će oni raditi i kako će svet reagovati na to. Ako
ostanu verni svojim izjavama o tome, recimo, da neće priznavati Hrvatsku, da
neće u NATO i EU itd, treba se bojati da će se oko Srbije stvoriti sanitarni
kordon, da će za njene građane vize uvesti i zemlje koje ih sada ne traže, da
će izostati novi krediti i investicije, a ako se ipak dobiju da će to biti pod
lihvarskim uslovima.
Vratićemo se autarkiji. Sa druge strane, radikali će morati ispuniti obećanja
koja daju biračima da će smanjiti nezaposlenost, povećati plate i slično. Da
bi to postigli moraju naći ne mala sredstva, pribegavajući istim metodima koje
su zajedno sa socijalistima i julovcima već koristili.
Pre svega nemamo podatke o ekonomskoj kategoriji ključnoj za razumevanje onog
što se događalo: društvenom bogatstvu. To nismo nikada ni imali, ako ne uzmemo
u obzir davnašnja istraživanja i procene Ive Vinskog
Gde su sredstva? Iako nije nasleđeno gotovo ništa (sem dugova), za proteklih
šest godina i uz obilnu pomoć sveta ipak je nešto stvoreno.
Narodna banka Srbije došla je do rezervi od preko šest milijardi dolara,
građani imaju deviznu štednju od dve-tri milijarde evra. Ne treba zaboraviti ni
mogućnosti koje pruža inflacija i štampanje para. To se, uz većinu u
parlamentu, s pozivom na više interese države i naroda, može iskoristiti za
finansiranje programa koji donose političke poene i obezbeđuju ostajanje na
vlasti godinama, bez obzira na privredne rezultate. Neki stručnjaci znaju kako
se sve to radi. Često isticana tvrdnja kako radikali nemaju stručne kadrove bez
osnova je: ako dođu na vlast, stručnjaci raznih profila pohrliće njima, kao što
je niz i danas uglednih ekonomista, pravnika, bankara i drugih svoja znanja bio
stavio u službu bivšeg režima.
Na političkom nivou može se očekivati prikrivena ili otvorena diktatura,
gušenje slobode medija i drugih sloboda, progon “izdajica”, “ustaša” (uzgred
rečeno, to je i stara srpska reč), civilnog društva, manjina, novi egzodus
mladih i slično već viđeno. Ne treba isključiti ni neki mali, unapred izgubljen
rat “radi odbrane časti i dostojanstva nebeskog naroda”. Na spoljnom planu
imaćemo izolaciju, saradnju samo s drugim proskribovanim zemljama, s
političarima poput Le Pena, Žirinovskog, Šenhubera... Pre ili kasnije to će,
treba verovati, dovesti do nekog novog 5. oktobra i novog početka. Naravno opet
od nule, dok će cela Evropa, koja nam već mnogo beži, tada od nas biti udaljena
nekoliko svetlosnih godina.
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
