Рузвелтово
правило
Оптужба „Амнести интернешенела” да је израелска војска
намерно, непропорционално и противно међународном праву разарала цивилне циљеве
и инфраструктуру у прекинутом рату у Либану, поново је отворила расправу о
двоструким принципима најјачих држава на свету. Tо је светске медије инспирисало
да повуку паралеле с бомбардовањем СРЈ 1999., нарочито после изјаве израелског
премијера Ехуда Олмерта у немачком „Велт ам зонтаг”, кoji је
лидерима европских држава одбрусио да немају право да гунђају Израелу,
„јер су европске земље напале Косово и убиле 10.000
цивила” иако нису „страдале ни од једне једине
ракете”.
На страну наопака тврдња о броју погинулих у
СРЈ, Олмерту се придружио и члан кабинета за безбедност Исак Херцог, који је
рекао да је и „НАТО спровео баш такву операцију у Југославији кад је морао да
оконча владавину неких међу најгорим људима који су том земљом икад управљали”.
Без обзира на то што није НАТО дотукао Милошевићеву владавину, ово поређење
враћа нас на питање – критеријума.
Према извештају АИ у Либану је за 34
дана израелске интервенције убијено 1.183 људи. Директна штета од бомбардовања
je већа од 3,5 милијарде долара. АИ наводи да је учињена штета далеко од
колатералне, те да се радило о намерним нападима на инфраструктуру и цивилно
становништво. Упркос томе многе утицајне државе, пре свега САД, нису склоне да
се помире с закључцима АИ, па дипломатским речником ублажавају разарања у
Либану.
У случају СРЈ, директна штета после 78 дана бомбардовања НАТО
била је нешто већа, око 3,8 милијарде долара, а посредна штета због санкција и
ратова је процењена на више од 50 милијарди долара. Погинуло је више од 500
цивила, а уништени су и бројни објекти. АИ је у случају бомбардовања СРЈ оценила
да је у примеру РТС озбиљно повређено међународно право, али је шира осуда
злочина изостала. Посебна комисија Хашког тужилаштва која је истраживала је ли
НАТО кршио ратно право у СРЈ, од напада на болнице до два пута погођеног
путничког воза у Грделичкој клисури, закључила је да „канцеларија тужиоца не
треба да почне истрагу о НАТО-у”.
Тада, кад се систем намерног уништавања
цивилних циљева усавршавао у СРЈ, многи од оних који данас критикују израелско
понашање у Либану су ћутали. Врх америчке администрације вазда правда дупле
аршине САД – и кад се ради о употреби силе и кад је посреди домет међународне
правде. Речена правдања крију убеђење утемељено на реалполитици да само „лоша
страна” мора да се држи права, док „добри момци” (победници) смеју да крше све
норме. Иако је то све чешће реалност, свесна подршка таквој политици представља
први, наоко трапав корак на путу у светски хаос.
Трагично би било ако пре
свега САД забораве речи једног од својих највећих председника, који је у јеку
Суецке кризе упозорио да „не може бити мира без закона” и да „не може бити
закона, ако ћемо једна правила понашања употребљавали за оне, који нам се
супротстављају, а друга – за наше пријатеље”. Кад би ово Рузвелтово правило
доследно преточили у праксу, и свет и Балкан имали би шансу да постану безбедно
место за живот у миру.
Светлана
Васовић-Мекина
http://www.politika.co.yu/
