|
Дејвид Бајндер за
„Политику”
Шта да се ради са Ахтисаријем? Како је презиме капетана Чарлса Бојкота постало глагол | ||
Има месец дана откако је у Бечу Марти Ахтисари изнео београдском преговарачком тиму један суд о српском народу. Према њиховим речима, он је рекао да су Срби „криви као народ” због поступака Милошевићеве владе током ратова на Балкану. Оптужба је брзо изазвала поређења с појмом „колективне кривице” који је Хитлер користио против Јевреја и Словена и тезом о „колективној кривици” целог немачког народа која је одбачена на Нирнбершком суду 1946. Три члана тима су у међувремену потврдила да је он то рекао. Душан Батаковић je изјавио да му је „Ахтисари дословно рекао ’криви сте као народ’”. Премијер Коштуница, председник Тадић и шеф дипломатије Драшковић критиковали су ову изјаву специјалног изасланика Уједињених нација за будући статус Космета, који је на ту функцију постављен 2005. Ахтисари и његова портпаролка су то делимичнo демантoвали. Било је захтева да се он смени, поред „дипломатске офанзиве да се докаже његова пристрасност” коју је Београд обећао, и међународне петиције против њега. Генерални секретар УН Кофи Анан изразио је подршку свом изасланику преко свог портпарола. Ахтисари је повремено био ангажован на Балкану посредством УН почев од јесени 1992, када је постављен за шефа Радне групе за Босну и Херцеговину при Међународној конференцији за бившу Југославију. Тада је, под надзором Сајруса Венса, управљао припремом нацрта устава ове злосрећне земље, који је требало да уследи после њене кантонизације на основу такозваног Венс–Овеновог плана. У јануару 1993, Венс је такође тражио од Ахтисарија да размотри косметско питање и види какву би улогу оно могло да има у ширем решењу за бившу Југославију. После паузе током које је био десети председник Финске (1994–2000) долазио је у Београд почетком јуна 1999. као изасланик Европске уније, поред Виктора Черномирдина из Русије. Њихов задатак је био да убеде Слободана Милошевића да повуче српску војску с Косова у оквиру споразума о прекиду ватре с НАТО. Према једном од директних сведока, Ахтисаријева дипломатска техника достигла је врхунац једним насилним гестом. Зграбио је столњак на којем су стајале шољице с кафом и чајем за преговараче и стргнуо га са стола, а шољице, тацне, лончићи и кашике су полетели на под. „Ово ће се догодити са Србијом, ако не прихватите!”, викао је Милошевићу и осталим Србима. И то после 70 дана бомби и пројектила НАТО-а. Трећег јуна 1999. Милошевић је прихватио услове овог изасланика. Ваздушни напади НАТО-а престали су шест дана касније. Ахтисари никада није поменуо свој испад са столњаком, али јесте рекао да је Милошевић можда пристао због тога што је Черномирдин увијено наговестио могућност руског војног присуства на Космету после сукоба. Иако то никада није поменуо директно, фински политичар и дипломата у својој биографији има необичну везу са косметском заврзламом. Марти Оива Калеви Ахтисари рођен је 23. јуна 1937. у Виипурију, тада другом по величини финском граду са 80.000 становника. То је данас Виборг у Русији, пошто га је Стаљин окупирао 1939. у Зимском рату и припојио Совјетском Савезу на крају Другог светског рата. Мали Марти евакуисан је као двогодишњак са још 407.000 Финаца, становника области познате као Карелија. Она је 1939. чинила седам одсто финске територије. Карелија је део финске културе и историје исто као што је Косово за Србе. Док је био председник Финске, Карелија је више пута помињана у његовим разговорима са руским лидерима, укључујући Бориса Јељцина. У Москви 1994, Ахтисари је рекао да ће, уколико је Русија стварно заинтересована, Финска бити отворена за разговоре о Карелији. Поновио је ово 1997. и додао: „Не може се побећи од чињенице да је окупација Карелијске превлаке била и остала велика неправда према Финцима... Бићу последњи Финац који ће забранити разговоре о Карелији.” Говорећи у Женеви, у мају 2000, Ахтисари је поново поменуо своја осећања према Карелији, онаква каква би Срби могли да имају према Косову. „Рођен сам у Виипурију и током рата са Совјетским Савезом био сам расељено лице у сопственој земљи. А после рата, заједно са 400.000 својих сународника, морао сам да тражим нови дом у Финској. Иако сам у то време био веома млад, овај процес је заиста дубоко утицао на моју личност, чинећи ме посебно осетљивим за патње избеглица и расељених особа и објашњавајући бар делимично зашто сам се укључио у разне посредничке мисије.” Све је то у реду. Али Марти Ахтисари очигледно не успева да сагледа „патњу избеглица и расељених лица” кад су Срби у питању. Уместо тога, он у њима види само нацију с „теретом који мора да плати”. Није мој посао да говорим Србима како треба да реагују на Ахтисарија. Али знам један пример из 19. века, једну безболну технику која је веома ефикасна у супротстављању моћном непријатељу. У лето 1880. један енглески капетан радио је као надзорник на имању одсутног земљопоседника у (окупираној) Ирској. Када су осиромашени сељаци закупци затражили ниже ренте, он је одбио. По савету Ирске земљишне лиге, закупци су се уздржали од насиља, али су престали да раде на њивама, у шталама и у његовој кући. Окренули су му леђа. Жетва је пропала. У децембру 1880. он се вратио у Енглеску. Његово име је било капетан Чарлс Бојкот. У року од неколико месеци „бојкотовати” је постао глагол са данашњим значењем „игнорисати”. (Аутор је бивши дугогодишњи дописник „Њујорк тајмса” са Балкана)Дејвид Бајндер |
