S Bugarskom i Rumunijom udruženi Evropljani primaju u kuću dva siromašna, a pri tom još i prilično poročna rođaka, dok o ostatku Balkana za sada ne žele ni da razmišljaju
Velikom “sazvežđu” na zastavi EU
pridodaće se uskoro još dve nove zvezde – simboli članstva u Uniji Bugarske i
Rumunije, čiji je pristup preporučila Evropska komisija (26.
septembra).
Predstoji još verifikacija ove
odluke u četiri od ukupno 25 nacionalnih parlamenata i, posle toga, prihvatanje
preporuke za prijem na obaveznom samitu država članica. Međutim, reč je sada
samo o formalnosti. Opšta saglasnost o prijemu u članstvo istočnih suseda Srbije
postoji, i od 1. januara 2007. Bugari i Rumuni imaće pravo da uz svoje
nacionalne zastave istaknu i simbol pripadnosti EU. Te dve zemlje će biti 26. i
27. član kontinentalne integracije.
Simbol “pripadnosti EU” nije
dekorativnog značaja. Kada se iz našeg pravca bude prilazilo njihovoj granici,
uz oznaku “Bugarska” ili “Rumunija” ubuduće će stajati i upozorenje identično
onom kada se iz Srbije i Hrvatske prilazi granici Grčke, Mađarske ili Slovenije
– da ste činom prelaska granice ujedno i na teritoriji Evropske unije. Iskorakom
u taj prostor stranac podleže jurisdikciji EU – sile s približno pola milijardi
ljudi (stanovništvom brojnijim od onog u SAD), sa jakom i svetski konkurentnom
ekonomijom, sopstvenim tržištem i oružanim snagama.
I SIROMAŠNI I POROČNI: Šta o
Bugarskoj i Rumuniji kaže “kontinent”? Kako “starosedeoci” EU gledaju na
pridolazak još trideset miliona “novih” s kojima će se podeliti sudbina, so i
hleb?
Kada su doktori i grobari,
policija i lopovi, sud i ministri u dogovoru, društvo je na dnu. A milje iz
kojeg u EU pristižu Bugari i Rumuni nekako je takav, određen rasprostranjenom
nevericom u rad. Građani su masovno iskustvom uvereni da se do položaja u
društvu i koristi stiže uglavnom nečasnim sredstvima i da su pravda, sud i
sudije sa svojim “uslugama”, kao i sve drugo, deo ponude sivog
tržišta.
Ovakav opis zemalja kandidata
nije distorzija slike kroz prizmu hiperbole. Sve nabrojane pojedinosti utvrđene
su “rendgen-snimkom” ta dva društva od strane institucija nadležnih za
pretprijemno osmatranje država kandidata za članstvo u Evropskoj
uniji.
Pošto je to poznato, i
raspoloženje “onih unutra” prema pridošlicama je odgovarajuće. Ovog puta nema
euforije iz 2004. godine kada je dobrostojećem evropskom Zapadu priključivan pre
toga komunistički Istok, i to u paketu od deset odjednom. “EU od 25” je bila
nešto drugo. Žurilo se. U odluci je bilo mnogo tkanja prethodne hladnoratovske
spoljne politike. Trebalo je završiti s veštački podeljenim kontinentom i
ujediniti Evropu što pre s obzirom na to da Rusija ima bezbroj dilema, oseća se
nesigurnom i ne uspeva da se otarasi ideje da joj je spas u postojanju dobro
kontrolisanih “satelita” duž granice.
Sada entuzijazma upumpanog takvom
kampanjom nema. Splasnuo je za manje od dve godine, delimično i zbog straha od
uljeza svakog soja, čijim je prodorom u carstvo slika nekadašnjeg građanskog
spokoja postala prošlost. Evropi njene mase, ne političara u Briselu, već Evropi
onog pojedinačnog Francuza, naviklog na svoje dragocene radosti života, recimo,
da su prekid posla u podne i spokojan ručak uz čašu vina “uslovi rada”, a ne
nikakvo otkidanje od radnog vremena – mnogo je najednom gladnih tog njegovog
zalogaja.
Tako se to tom građaninu čini čim
je u sredini u kojoj živi rasprostranjen kliše o “poljskom vodoinstalateru”,
pripravnom da radi i za 50 odsto njegove nadnice, ali da u Francuskoj pronađe
posao. I bez pauze za ručak. “Ručak” je “po američki” ili “engleski” – sendvič
iz kutije, progutan uz kafu iz čaše od kartona.
Razume se, takva pojedinost nema
veze ni s Francuzom ni s Poljakom, već je možda prva epizoda nečeg drugog, s čim
počinje rasprava o tome šta sve Evropu i druge očekuje kada se suoče s poplavom
robe mnogoljudnih država, u kojima su srećni ako mogu da rade za dva, tri ili
četiri dolara na dan.
Pa kada se svemu tome još
pridodaju kriminal, drugačije navike, fanatizam, terorizam i drugo, eto razloga
za široko zasnovani “pokret otpora” prijemu i useljavanju, izražen odbacivanjem
ustava EU na dva referenduma.
KLUPA ZA RĐAVE: Rumunija i
Bugarska stupaju u zajednicu uz poslednje političko “o-ruk” Brisela, pokazano
kolebanjem do poslednjeg časa. Predlog za prijem trebalo je da se uobliči u
junu. Odložen je za septembar 2006. I usvojen je uz uočljiv pritisak osećanja i
Brisela i Vašingtona da geostrateški cilj iz 2004. nije ostvaren do kraja
ukoliko EU ne pokrije prostor do Crnog mora.
To je razlog zbog kojeg je
Bukureštu i Sofiji progledano “kroz prste” ako je reč o dosegnutim standardima
za članstvo, mada ne do kraja. Wihovo učlanjivanje će uslediti uz jedno
trostruko podvučeno “ukoliko”. “Ukoliko”, dakle, obe zemlje ne izvedu do kraja
svoje obećane unutrašnje reforme, uključujući pre svega suzbijanje korupcije i
organizovanog kriminala (posebno trgovine ljudima), bez obzira što su unutar EU,
zaprećeno im je oštrim finansijskim i drugim kaznama.
U izveštaju Komisije upozoreno je
da će se finansijska pomoć njihovoj poljoprivredi (osam milijardi evra u periodu
od prvih pet godina) “skratiti” i do 25 odsto ako ne bude zadovoljavajućeg
napretka. U svakom slučaju, i kada budu raspolagale fondovima EU za dotiranje
poljoprivrede, lokalne agencije će biti pod striktnom spoljnom kontrolom utroška
sredstava.
Ako ne reformišu sudstvo,
Komisija može odlučiti da ne priznaje validnim presude njihovih sudova, i da ne
uvažava bugarske i rumunske sudske poternice. Bugarska je pozvana da onemogući
dalje “pranje novca”, Rumunija da iskoreni korupciju unutar viših ešelona vlasti
itd.
Ono što je nama interesantnije
svodi se na pitanje – a šta sa ostatkom, strpanim pod izraz “zapadni Balkan”,
unutar kojeg su Srbija s Kosovom, BiH, Makedonija, Hrvatska, Crna Gora i
Albanija? Ako su Rumunija i Bugarska na klupi za rđave, o nabrojanima se piše
kao da su na klupi za beznadežne kandidate. U štampi se čak nailazi na izraz
“balkanska crna rupa”, uz aluziju da će i inače problematičan prostor postati
centrala svakojakog zla kada se pojača kampanja protiv organizovanog kriminala u
Bugarskoj i Rumuniji. Poenta je protiv potencijalne odluke Brisela o “frižideru
za zapadni Balkan”, na koju upućuje stav predsednika Komisije Hosea Manuela
Barosa da je Evropa već sada raspeta preko svojih mogućnosti.
“Nismo u mogućnosti da dalje
integrišemo Evropu bez daljih institucionalnih reformi”, citiran je Baroso posle
odluke o Rumuniji u Bugarskoj. “Postoje granice naših mogućnosti za apsorpciju”,
citiran je.
“Institucionalne reforme”, misli
se na ustav Unije. Ustav EU dva puta je odbačen, na dva referenduma. Motiv za
odbacivanje ustava je strah onog, u ovom prikazu fiktivnog Francuza da novodošli
čekaju u redu za njegov sve teže odbranjiv posao, da zbog toga on više nema
uslove koje je imao i da će sutra ostati bez današnje socijalne zaštite. A, uz
to, i sav taj bunt na ulicama, paljevine, teror i kriminal, makar i kao pojava s
neadresiranim vinovnicima – ali on zna da to nekada nisu bile Francuska, Danska,
Nemačka, Engleska... Tačka.
Priča se vraća na početak. Brisel će izgleda zavirivati u svoje prvobitne namere, svrhu i suštinu EU, a oni koji su priliku za pridruživanje propustili, ili je nikada nisu ni imali, čekaće “na listi kandidata” s neutvrđenim rokom za prijem.
Petar Popović
