Šta je posao političara?
Čemu služe strane
donacije i novac programa CARDS?
Kome treba srpska profesionalna
vojska?
Kako predsednik Boris Tadić gradjane Srbije prodaje kao
robove?
Zamka novog UstavaPiše:
Ivona ŽivkovićPredsednik Srbije Boris
Tadić svakako će ući u istoriju srpskog naroda upisan velikim crnim slovima.
Ne samo kao predsednik koji je od gradjana Srbije stvorio robove u skladu sa
potrebama transnacionalnog korporativnog biznisa, već i zbog patološkog
licemerja.
Da li predsednik Tadić uopšte zna šta radi i za koga radi?
Pogledajmo činjenice.
Političke poruke kojima se predsednik
Tadić najviše služi su: »nova radna mesta« i »borba sa siromaštvom«. Čuli ste
to svakako već stotinama puta.
Šta je radno mesto?
Radno mesto je
prostor u kome čovek radom stvara odredjene materijalne vrednosti. Ove
vrednosti se ne mogu stvoriti ni na jedan drugi način osim radom. Tako čovek
da bi živeo mora da ima hranu (da je proizvede), da ima vodu (da je nadje,
prečisti i distribuira), da ima sklonište (da ga sagradi) i da ima energente
(da ih iskopa, preradi i distribuira. Ovo su elementarne stvari bez kojih
čovek ne može da živi i svaka država proizvodju ovih dobara smatra strateškim
dobrima. Da bi jedan narod ova strateška dobra zaštitio, on svoju ekonomiju
(oikonomia znači gazdinstvo) ogradjuje i fizički brani vojskom.
Tako
ogradjeno gazdinstvo jednog ili više naroda zove se država
(etat).
Savremena država razvila je i poseban sistem upravljanja
ekonomijom, a tehnika odnosno veština ove uprave se zove politika.
Dakle, šta je posao političara? Da štite ekonomiju u državi, da
štite nacionalno gazdinstvo - svoju privredu, prirodne resurse, rentne
kapitale, i da jačaju i održavaju svoju vojsku kako im drugi ne bi oteli
sirovine i naselili se na teritoriju.
Kako nemaju svi narodi na
teritoriji gde žive neophodne sirovine za preživljavanje, ova dobra se
razmenjuju.
Kao pomoćno sredstvo u ovoj trgovini koristi se novac. Novac
sam po sebi nije vrednost (jer se ne može jesti, piti, koristiti kao zaklon, a
još manja mu je energetska vrednost ako bi se naložio zarad ogreva). Dakle
novac je samo papir, priznanica koja se koristi u razmeni dobara. Bez obzira
koliko novca imali, on vredi samo ako za njega možete zamenom da dobijete neku
vrednost. Ako neko ko ima brašno neće ni za milijardu dolara da vam ga proda,
vi ćete umreti od gladi kao dolarski milijarder. Isto je i sa zlatom.
Vrednost novcu (kao i zlatu) u medjunarodnoj razmeni daju bankari
koji dolare ili evre emituju. Zlato se više ne koristi jer ga nema toliko
koliki je obim razmene dobara, a papira ima beskonačno, pa i mnogo više nego
što na tržištu ima stvarnih vrednosti. Na žalost, emitovanje dolara i evra
odavno više ne prati i ekonomija država koje ovaj novac izdaju, već se oni i
bez kontrole država štampaju u onim iznosima koliko to žele privatni bankari
(FED i ECB). Novac koji nema pokriće u ekonomiji zove se zamišljeni novac
odnosno spekulativni novac. To je bankarski novac. On se koristi samo onda
kada je gazdinstvo u situaciji da mora da se zaduži kako bi sa nulte tačke
pokrenulo neku proizvodnju. Ovako pozajmljen novac nikada se ne sme trošiti za
finansiranje onoga što ne stvara dobit.
Ovim spekulativnim novcem
na žalost njegovi vlasnici već decenijama veoma efektno kupuju prave vrednosti
širom sveta ucenama i pritiscima na narode sa malim ekonomijama, ali i
korupcijom i obmanjivanjem političara. Bankari zato na čelu država najviše
vole glupe, finansijski neuke, kao i gramzive političare. Takvima obilato
finansiraju predizborne kampanje širom sveta i zasipaju ih donacijama i
takozvanom bespovratnom finansijskom pomoći.
Tako mnoge države pod
pretnjom oružijem ili uvlačenjem u ratove moraju da se zadužuju kod
medjunarodnih bankarskih institucija, a dugove otplaćuju svojim sirovinama,
proizvodima (ako ih imaju), ili radom svojih gradjana koje kao radnu snagu
ustupaju bankarima i njihovim transnacionalnim korporacijama.
Nakon 5.
oktobra 2000. ogromna količina ovakvog zamišljenog novca, bez ikakve vrednosti
osim one koju mu daje onaj ko ga prihvata kao sredstvo plaćanja, preko
donacija i kredita ušla je i u Srbiju. Gradjani Srbije taj novac nisu stvorili
prodajom svojih proizvoda i sirovina, već su ga dobili na pozajmicu ili kao
bespovratnu pomoć preko programa CARDS. Ovaj novac inače gladni i siroti
grdajani nikada ne dobiju u ruke, već on završi u džepovima političara i
njihovih prijatelja. Tako je ova »pomoć« u stvari mito za političare. Sada
znate odakle našim političarima velike pare.
Ovaj spekulativan novac
medjutim nije ušao sam, jer se u siromašnoj zemlji koja nema robu ni
tehnologije ništa ne može kupiti. Sa njim u Srbiju ušla i primamljiva strana
roba i to široke potrošnje. Tako su gradjani Srbije ovaj novac zahvaljujući
svojoj korumpiranoj i neukoj vladi potrošili za popravke ulica, uličnu ukrasnu
rasvetu, gradnju puteva, popravku mostova, kupovinu kola, stanova, kućnih
aparata i sl. I naravno, najveći deo su vratili stranim ekonomijama. Ono na
šta ga nisu potrošili, to je da modernizuju kopanje sopstvene rude, da izgrade
i poprave sopstvene fabrike, kupe nove tehnologije, da pokrenu sopstvenu
ekonomuju da bi ovaj dug mogli da vrate u proiyvodima.
Sada,
nacionalno gazdinstvo ne radi, a dug stoji kao omča oko vrata. Ono malo
uspešnih kompanija koje su donosile zaradu prodate su strancima. Mobtel,
cementare, Satrid, Frikom, Satrid, Takovo, Merima, Hemofarm, Knjaz Miloš,
Duvanska industrija... Redjajte sami.
Novac (papir) od njihove prodaje
se sada rasporedjuje i dalje u potrošnju i ta raspodela se zove »Nacionalni
investicioni plan«. Njime se »investira« u kulturu, u plate prosvetarima i
lekarima, u krečenje bolnica, škola, asfaltiranje ulica, puteva... Kako će
okrečena bolnica i škola da proizvedu hranu, lekove, energente...?
Srbija tako perfidnom igrom medjunarodnog faktora i neznanjem i
glupošću domaćih političara ostaje bez kapitala i to: rentnog, stečenog ili
prirodnog. Skoro sve je prodato i
sve se može prodati
strancima.
Novi ustav upravo predvidja prodaju
strancima gradjevinskog zemljišta i nekretnina i obećava »otvoreno i slobodno
tržište«(čl.82)
Srpsku ekonomiju novim Ustavom više niko ne može
štititi.Kada neko ostane bez alata i bez zemlje postaje kmet
ili rob.
Kada jedan narod ustupi svoju svoju ekonomiju (proda drugima
gazdovanje proizvodnjom hrane, vode, nafte, gradjevinskog materijala, struje)
on više nema potrebe da ima svoju državu. Ustav tu paše kao leptir mašna na
golom čoveku.
Takvom narodu ni vojska više nije potrebna jer nema šta
da čuva. Vojska se onda ustupa (prodaje) onome ko ekonomske interese ima.
Takve usluge se danas zovu »mirovne misije« i one se obavljaju baš tamo gde se
nalaze dobri strateški resursi i jaki ekonomski potencijali potrebni
transnacionalnim korporacijama.
Narod bez svoje zemlje, bez svojih
sredstava za poizvodnju ostaje samo gola radna snaga koja grozničavo očekuje
da mu neko da da za njega nešto radi kako bi se prehranio. Ko nema za hleb ne
postavlja pitanje cene svoga rada. Predsednik Tito je radnu snagu šezdesetih
godina ustupao Nemcima, a predsednik Tadić transnacionalnim korporacijama.
Tako, dok vlada Vojislava Koštunice srpsku ekonomiju rasprodaje i
uništava, Boris Tadić otvara strane fabrike (!) i licemerno narodu obećava
KMETOVSKA I ROBOVSKA »RADNA MESTA«. Narod da radi, a stranci da gazduju i
ubiraju dobit. Eto, to je politika koju po nalogu stranog korporativnog lobija
sprovode državni izdajnici Koštunica i Tadić.
Koliko je ovo licemerno,
govori i to da je u novi Ustav ugradjena i odredba o »zabrani ropstva,
položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada« (čl. 26). I baš je to kao pohvalu
novom Ustavu pred parlamentarcima izneo, niko drugi do predsednik Tadić.
Kakva laž!Pa šta je nego ropstvo kada
čovek mora da radi za drugoga, jer je ostao bez ikakvih materijalnih dobara?
Šta je nego prinudan rada kada danas zaposleni u mnogim stranim kompanijama i
bankama nemaju radno vreme i ne mogu da koriste godišnji odmor. Ne da gazda!
Šta je nego položaj sličan ropstvu kada radnici ne dobijaju plate mesecima,
kada nema ko da ih zaštiti, kada tužilaštva neće da pokreću sudske sporove
protiv korumpiranih i povezanih sindikalnih i državnih funkcionera?
Ono što u novom Ustavu ne piše, a moralo bi, to je
NEOTUDJIVO PRAVO GRADJANA SRBIJE DA RASPOLAŽU DOBITI OD SVOGA
RADA.Eto kako se od gradjana Srbije danas prave robovi i
kmetovi. Ali ne zapisa li davno Seneka: »Koliko robova , toliko
neprijatelja«.
p.s.
Za informaciju našim neukim i
neobaveštenim političarima, ovih dana se u obaveštajnim i vojnim krugovima SAD
uveliko zucka o mogućem potpunom povlačanju Amerikanaca iz Iraka. Vojnici to
zovu »sajgonska evakuacija«. Tako se pojavio i tajni spisak »Baas partije« sa
imenima za likvidaciju velikog broja iračkih kolaboracionista uključujući
mnoge članove sadašnje iračke, proameričke vlade.
Dakle, savet našim
političarima: pratite šta se dogadja u Iraku
