| Разговор недеље: Срђа Трифковић,
аналитичар
| Шта Србија хоће на Космету Предуго су српски званичници оклевали да се директно обрате јавности западних земаља са упозорењем на џихадистичку компоненту
|
ИНТЕРВЈУ Инсистирајући на ставовима попут ових, као кључним за успостављање другачијих односа Србије са Западом и Америком у сусрет одложеном решењу за Косово, др Срђа Трифковић, директор Центра за међународне односе Рокфорд института и спољнополитички уредник месечника „Кроникл”, најављује скуп под насловом „Опције за Косово” заказан за почетак децембра у Београду, у организацији Америчког савета за Косово, чији је он консултант. Ова невладина организација основана је у Вашингтону на иницијативу и средствима Српског националног већа Косова и Метохије. Сам Срђа Трифковић је због својих тврдих и контроверзних ставова неретко предмет полемика и оспоравања, а понекад и оптужби да његов герилски аналитички стил наноси штету управо ономе за шта се највише залаже. . Џихад или „свети рат” је тема о којој последњих година највише говорите и пишете. Необично је да се сада све чешће о томе говори и кад је реч о БиХ и Косову. Није ли претерано сводити читаву једну религију на њен екстремни израз? – Ако погледамо колико је никло џамија на Косову, у западној Македонији, у Рашкој и у БиХ током последње деценије, и ако се мало позабавимо изворима средстава за њихову градњу, видећемо да је ту првенствено саудијски и нешто мање ирански новац. Такође су ту присутни Емирати и Кувајт. Без обзира на то да ли то долазило из државних средстава или такозваних каритативно-добротворних институција које само рециклирају паре истог порекла, суштина је иста: да се крене на индоктринацију живља које је било исламско само у традиционалном смислу, а сада први пут добија тврди кадар посвећених активиста образованих на институцијама као што су исламски универзитети у Џеди и Каиру. То су људи који виде Балкан као подручје на коме је исламска заједница у порасту и где користе световне институције неислама и позивање на принципе људских права и слобода да би остварили своје дугорочне циљеве. Идеолози вехабизма тако виде Косово као једну од карика у „зеленој трансферзали”. Реч је о термину који је изашао из употребе јер се поистовећује са параноидним дискурсом из Милошевићевих времена, а истовремено је парадигма коју поборници експанзије глобалног џихада виде као део свог пројекта. . Ризикујете да Вас због овога сместе међу поборнике теорије завере... – Потребно је поново се позабавити питањем зелене трансферзале као цивилизацијским геополитичким пројектом који је започео још у 14. веку, а сада је поново у напону. Уздржавати се од такве анализе у име неке политичке коректности, у тренутку када у самом западном свету сазрева спознаја о суштинској некомпатибилности ислама са западним институцијама, било би у најмању руку глупо, да не кажем криминално. . Зашто се данас томе даје толики значај? – Тај аргуменат 90-их година није могао да се презентује на прави начин јер пре свега у самом западном свету још није била сазрела та спознаја. Њено сазревање тек је започело 11. септембра 2001. године. Друго, у самој Србији на власти је био човек и владајућа структура по његовој мери и укусу који нису били способни да презентују такве ставове на веродостојан начин, који не би будио сумњу да то чине из сопственог политичког рачуна. . Кажете да се управо на том терену могу наћи додирне тачке Србије и САД у борби против тероризма. Како у актуелним преговорима и спољнополитичком деловању Србије наметнути ту подударност интереса као доминирајућу? – Предуго су српски званичници оклевали да се обрате директно јавности западних земаља са упозорењем на џихадистичку компоненту. О тој опасности имамо богату документацију и исте аргументе требало би користити и против захтева за ревизију Дејтона и инсистирању на даљој централизацији БиХ и ликвидацији ентитета. Потребно је успостављати директне и латералне везе са оним групама за притисак у америчком јавном и политичком животу које могу да се нађу на истој таласној дужини. Ту пре свега мислим на тзв. хришћанску десницу или хришћанске конзервативце који су веома утицајан политички блок, а којих има на америчком југу и средњем западу толико да директно утичи на избор 38 до 45 конгресмена и бар 20-ак сенатора. Слично ваља чинити и са јеврејском заједницом, која Србима није била наклоњена током ратова 90-их, а која због те џихадистичке компоненте размишља данас на један нови начин. . Зашто би после свега Америка баш у време решавања косовског питања мењала своју политику на Балкану? – Драго ми је што то питате јер је циљ децембарског скупа у Београду управо да се понуди одговор на то питање, тј. да се српска јавност упозна са једном чињеницом која тамо није у овом тренутку довољно јасна; а то је да је амерички глобални империјални пројекат дошао у тешку кризу. Америчка политика је у ћорсокаку у Ираку, што Рамсфелдова смена индиректно потврђује. У Авганистану Талибани су се повампирили, са Ираном не знају шта да раде, наравно и на Корејском полуострву... Због свега тога било би апсурдно да Балкан остане једино подручје где наводна монолитност међународне заједнице успева да се приказује као извор ауторитета који Срби морају да уважавају без много поговора. У светлу те чињенице, мора се коначно експлицитно рећи не само шта Србија неће – а јасно је шта неће и из новог Устава и из декларативних ставова званичника – већ такође и шта хоће. Крајње је време да са српске стране дође до артикулације одређених модела дугорочног решења косовских проблема на начин који би омогућио албанској заједници да буде своја на своме, а не би реметила равнотежу снага на Балкану. . Чиме би требало заменити флоскулу „више од аутономије мање од независности”? – Основно питање је да ли ће Косово бити међународно-правни субјект са столицом на Ист риверу и са заставом испред зграде УН. Уколико то не буде случај, Србија би требало да буде спремна на разне модалитете који су већ примењени у другим деловима света, као у Северној Ирској, на Аландским острвима или на Кипру. Потребно је имати институције којима би било загарантовано немешање Београда у јасно прецизиране ингеренције Покрајине, уз све надлежности косовских власти на извршном, законодавном и судском плану изузев, рецимо, спољне политике и људских права. . Како би конкретно могло да изгледа неко од потенцијалних решења којима би били задовољени принципи о којима говорите? – Нико на српској страни не очекује да ће се десити потпуна реинтеграција Косова у састав српске државе са свим њеним ингеренцијама. Треба по угледу на кипарски модел применити принцип самосвојности етничких заједница на сопственим територијама. И са становишта европске и стабилности Србије и њеног укључивања у Европу, и америчких геополитичких и стратешких интереса, апсолутно је потребно да се нађу креативни модели који би овога пута требало да буду презентирани и властима у Приштини као принципијелни модел који представља консензус међународне заједнице. Време је да, напокон, притисак крене и у супротном смеру. . Шта је у тој политичкој офанзиви најважнији моменат? – Не треба ићи на заоштравање односа са Бриселом или Вашингтоном, не треба ићи главом кроз зид, али верујте: испољавање извесне дозе тврдоће и јасне артикулације интереса под којима се повлачи црта испод које се не иде, довешће до већег поштовања Србије међу доносиоцима одлука у САД. Србија ће пре да постигне свој циљ уколико у званичном наступу према Вашингтону буде имала карактер нормалне државе. Све док Србија настави да буде вазал који ћутке гута кнедле, нпр. када јој господин Полт препоручује да се припреми на губитак Косова, то се неће десити. -------------------------------------------------------------------------- Против поделе . Шта можете да кажете о подели Косова и расправама на ту тему? – Косово би у целини, макар и номинално, требало да остане у саставу Србије. Пристајући на губитак територија Србија би изгубила много више у свом потенцијалу за обнову сопственог идентитета, него што би добила у стабилности. Не знамо ни када ће доћи до битнијих промена у западној политици која ће под утицајем џихада неизбежно тежити да прекине „зелену трансферзалу”. Не треба искључити могућност да, потпуно независно од саме Србије, променом геополитичких околности за 10-15 година дође до измена спољних околности на начин који би погодовао реинтеграцији Косова у српску државу. Радивоје Петровић |
