HOCE LI SAD POBEDITI U IRAKU? NECE, SER! 6.12.2006. 12:55
HOCE LI SAD POBEDITI U IRAKU? NECE, SER! Vladimir SIMONOV, politicki komentator RIA Novosti (Moskva, RIA Novosti) Takav je odgovor na pitanje senatora Karla Levina dao Robert Gejts, ciju je kandidaturu za sefa Pentagona razmatrao senatski komitet za odbranu. Gejts je dao jos niz ssokantnih izjava. Pored ostalog, on je izjavio nesto sto ranije nije bilo zamislivo: predsednik nece imati odlucujuci glas prilikom razmatranja promene prilaza iracckom problemu. A da takve promene slede, u to niko ne sumnja. Gejts ne samo da je odbacio mogucnost vojnih akcija protiv Sirije, vec je pozvao na pregovore sa Damaskom i Teheranom. I sto je najvaznije po misljenju Gejtsa, ciljevi SAD u Iranu mogu biti ostvareni uz dramaticno manji broj americke vojske od danasnjeg koji se tamo nalazi. Drugim recima, neizbezzno je njihovo povlacenje, makar i delimicno. Izazovno antibussovski stav buduceg ministra odbrane, ma kako to cudno zvucalo, korespondira sa upravo objavljenim gledistem njegovog prethodnika. U sluzbenom memorandumu od 6. novembra, tojest, dva dana pre ostavke, Donald Ramsfeld je, kako se ispostavilo, upozorio Dzordza Bussa: ono sto mi cinimo u Iraku ne funkcionisse dovoljno dobro i dovoljno brzo. Ccovek koga su smatrali glavnim ideologom irackog rata, uz snebivanje to priznaje u tom tajnom dokumentu: Po meni, nastalo je vreme za temeljite promene. I najzad, izvestaj dvopratijske komisije Dzejmsa Bejkera o Iraku, cije se objavljivanje ocekuje u cetvrtak, preporucuje sudeci po curenju informacija u medije da se smanji americki kontingent u Iraku do 2008. godine za otprilike polovinu njegovog sadasnjeg sastava od 140 hiljada, i da se u stabilizovanju situacije angazuju iraccki susedi Iran i Sirija. Htela to Bussova administracija ili ne, tek svi ti jereticki sa njenog aspekta dogadjaji mogu svedociti samo o jednom krenuo je proces odlaska Amerike iz Iraka, najpre delimicni. Za sada je on samo u umovima najvizionarskijih krugova dvopartijske politicke elite, ali je pocetak realizacije te nekada ssokantne ideje stvar narednih nekoliko meseci. Nije slucajno sto se sada americki politikolozi zzestoko spore oko definisanja takvih pojmova kao sto su pobeda i poraz SAD u Iraku. Pri tom o pobedi u vojnom smislu vec ne govore. Opremljena kosmickom tehnologijom armija pokazala se nemocnom protiv visprene partizanske ilegale i njenog omiljenog oruzja automobila nasspinovanog eksplozivom. To je danas aksioma. Amerika je dozivela takodje potpuni fijasko ako pobedu poimamo kao transplantaciju Iraku makar i embriona zapadne diplomatije. Mnogobrojni iraccki izbori u toku poslednjih godina, referendum o ustavu i svecano formiranje nekolikih vladinih kabineta, sve to podseca na pozorisni dekor. Tako se furnir boji u zeleno da bi se prodao za travu. Na kraju krajeva, baasista koji se sveti, uvredjeni ssiit, ili prosto terorista ressetaju taj furnir automatskim rafalom, vracajuci gledaliste u realnost. I u rezultatu su za pojam pobeda sada pronasli novo tumacenje. Amerika pobedjuje u Iraku, toboze, zato sto ce uskoro u ruke zakonite vlasti predati stvar smirivanja zemlje. Jedino sami Iraccani mogu da prekinu haos u sopstvenoj zemlji makar i sa americkom pomoci. Niko, doduse, ne postavlja najprostoje pitanje: a sta ako sami Iracani ne budu u stanju da Iraku vrate mirni zivot ni danas, ni u doglednoj buducnosti? Tada to, naravno, nece biti glavobolja Amerike, vec Iraka. Moskva, 06.12.2006. RIA Novosti
