AHTISARI NA NIZBRDICI


Srdja Trifkovic


 

Premda njegove preporuke tek slede, vise je nego jasno da je Ahtisarijeva
misija dozivela krah. Pobornici nezavisnog Kosova postaju sve nervozniji.
Jedan od uticajnijih medju njima, publicista Misha Glenny, u poruci bivsem
ambasadoru  SAD u Beogradu Vilijamu Montgomeriju  7. decembra tako kaze,
"Ozbiljno sam zabrinut situacijom oko Kosova. medju nama budi receno,
Martijev ucinak duboko me je razocarao."

 

Ima zlobnika koji Vojislava Kostunicu podrugljivo nazivaju "legalistom", uz
implikaciju da je njegovo insistiranje na postovanju slova i duha zakonskih
odredbi prevazidjeno i neprimereno "politici kao umetnosti moguceg" kako ju
je razumeo i vodio npr. pokojni Zoran Djindjic. U natezanju izmedju njega i
dela "medjunarodne zajednice" olicenog u Martiju Ahtisariju oko buducnosti
Kosova i Metohije, medjutim, "legalizam" se pokazao kao veoma efikasan
element odbrane srpskih nacionalnih i drzavnih interesa.

 

Stav da resenje problema mora da bude u skladu sa medjunarodnim pravom, sa
UNSB 1244, sa Poveljom UN i  Helsinkijem 1975, moze biti relativizovan samo
uz saglasnost Srbije. Ahtisari i njegovi nalogodavci to naravno znaju, ali
su se isprva pravili kao da se radi samo o sitnoj, neprijatnoj formalnosti.
Njihovo ponasanje podseca nas na savet Josipa Broza sudijama u SFRJ da se ne
drze zakona kao pijan plota. 

 

Ahtisarijev nezgrapni pokusaj da "isporuci" Srbe ukazuje da su vasingtonski
i briselski scenaristi izabrali pogresnu osobu za taj posao. On se
posrednicke uloge prihvatio kao vec deklarisani zagovornik odvajanja Kosova
od Srbije, svojim angazmanom u okviru Medjunarodne krizne grupe. Vec na
startu pokusao je da ubedi Kostunicu da, toboze, zaista zeli da pomogne
Srbiji da se resi "tog problema" (Kosova) glatko i bezbolno, jer - naravno -
svesni smo da je Srbija de fakto vec izgubila juznu pokrajinu i da nema
svrhe gubiti vreme sa pravnim formalnostima.

 

Ahtisarijev pristup bio je zasnovan na pogresnim signalima koje su tokom
proteklih sest godina on i "medjunarodna zajednica" dobijali od zapadnih
diplomata u Beogradu i od male ali uticajne konklave "prozapadnih"
zvanicnika i analiticara u Srbiji. Oni su istovremeno tvrdili da ce Srbija
da popusti ukoliko joj se ponudi neki smokvin list (uslovna nezavisnot,
medjunarodne garantije za prava manjina, obecanja o ubrzanom prikljucenju EU
itd.) - i zdusno zagovarali takav ishod.

 

Da je Srbija legla na rudu, Rusija i Kina bi glatko prihvatile
koreografisano resenje  u Savetu bezbednosti jer niko na Ist Riveru ne bi
bio veci katolik od pape, tj. veci Srbin od samih Srba. Po tom scenariju,
problem bi bio resen do kraja ove godine svecanim primanjem jos jednog dela
bivse Jugoslavije u "medjunarodnu zajednicu". Za scenariste manje je bitno
sta bi Kosovo bilo  (medjunarodni protektorat, EU-NATO kondominijum, ili
buduca pokrajina Velike Albanije) vec sta ono vise ne bi bilo: deo Srbije. 

 

Uverenje da je takav scenario savrseno realan pothranjivao je, izmedju
ostalih, i Vuk Jeremic, glavni spoljnopoliticki savetnik predsednika Borisa
Tadica i jedan od retkih beogradskih zagovornika pobede Dzona Kerija
novembra 2004. godine. On je u Vasingtonu 18. maja 2005. godine svedocio
pred Kongresom da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije. Medjutim,
prilikom tog svog boravka u nezvanicnim razgovorima Jeremic je uveravao
americke sagovornike je sustina zadatka iznaci formulu da se gorka kosovska
pilula oblozi secernim prelivom  kako bi je Srbija lakse progutala - i da se
istovremeno spreci da Radikali politicki profitiraju od takvog ishoda. 

 

Suocen sa Kostunicinom nespremnoscu da prihvati navedene polazne
predpostavke, Ahtisari je pokusao da ga privoli na razgovore u cetiri oka.
Svestan mogucnosti Ahtisariju svojstvenih intriga i manipulacija koje bi
pristanak na takve aranzmane mogao da prouzrokuje, Kostunica je insistirao
da svi susreti budu zvanicni, uz vodjenje zapisnika i uz prisustvo
savetnika. Usledili su becki pregovori koji su propali jer drukcije nije
moglo da bude: Albanicima je nagovesteno da je ishod ionako zacrtan, pa nisu
imali razloga da ozbiljno pregovaraju.

 

Cinjenica  da je Ahtisari morao da pomeri rok prvobitno postavljen za kraj
ove godine ima ogroman psiholoski i politicki znacaj: kao sto analiticari
medjunarodnih odnosa dobro znaju, najsigurniji nacin nedonosenja neke odluke
jeste odugovlacenje njenog donosenja. Tek sada zagovornici nezavisnog Kosova
sa zakasnjenjem sagledavaju da je postavljanje cvrstih rokova  bila velika
greska, pogotovu s obzirom da nemaju spreman "scenario B".

 

Dodatni za sada neresiv problem im predstavlja cvrst stav Rusije da nece
podrzati ma kakvu rezoluciju Saveta bezbednosti  koja ne bi bila
prihvatljiva Srbiji. Pitanje je da li bi podrska Moskve bila toliko cvrsta
da su SAD dopustile mogucnost da Kosovo posluzi kao presedan za
Pridnjestrovlje, Abhaziju, Juznu Osetiju i Nagorno-Karabah; ali posto je
jasno odbio takvu mogucnost, zvanicni Vasington nije dao Putinu nikakv motiv
da se ponasa kao sto bi se Jeljcin ponasao jednu deceniju ranije. Sto se
tice Kine, pak, Peking je svestan da bi pruzanjem podrske nezavisnom Kosovu
postupao u korist svoje stete, tj. pripomogao stvaranje presedana koji bi
ubuduce i te kako mogao da se primeni po pitanju Tajvana, Tibeta ili
Sinkjanga.

 

Agim Ceku je pocetkom decembra izneo svoj scenario "B": skupstina Kosova ce
proglasiti nezavisnost bez obzira sta UN odluce i zatrazice bilateralno
priznanje po modelu Slovenije, Hrvatske I BiH. Problem je u tome sto
Evropljani zaziru od takvog resenja, cak i oni (Velika Britanija i Nemacka,
na primer)  koji se zalazu za nezavisnost. Plan B ne moze da se primeni
ukoliko ga ne podrzi EU kao celina. Neke zemlje clanice vec su jasno
izrazile protivljenje takvom resenju - Spanija, Portugalija, Grcka, Rumunija
i Slovacka - sto otezava saglasnost o priznanju u Briselu. Vasington nece
olako pokusati da zaobidje Savet bezbednosti ukoliko bi to bio uzrok razdora
sa Evropom: Vasington i te kako racuna na njih za sanaciju u Avganisatnu i
za predstojeci dezangazman iz Iraka.

 

Nasuprot zaprepascujucem defetizmu predsednika Borisa Tadica, kako sada
realno stoje stvari Kosovo nece postati nezavisno. Gg. Server, Bugajski,
Lantos, Bajden ili Holbruk, Njujork Tajms, Vasington Post i zapadni medijski
< mejnstrim > zagovarace svakakve pritiske i obecanja, ali ni posle 21.
januara nista se bitno nece izmeniti. Ni posle izbora Srbija nece popustiti,
Rusija nece promeniti stav, a Albanci nece da odustanu od onog sta im je
obecano od strane onih faktora u < medjunarodnoj zajednici > koji nikada
nisu posedovali pravo ili ovlascenja da im takva obecanja daju. Iz Pristine
sada prete novim nasiljem, ali te pretnje samo pothranjuju stav da Kosovo
nije spremno ni za sta. Kako ruski ambasador u UN rece svojim zapadnim
kolegama 13. decembra, "vi ste mozda spremni da popustite pred ucenama
Albanaca, ali mi nismo."

 

Kada se sagleda stvarna slika na svetskoj sceni, negde pocetkom februara
2007. imacemo konacno priliku za pokretanje istinskih pregovora. Ne znamo
kakav ce biti njihov krajnji rezultat, ali to je i priroda pravih pregovora:
ishod ostaje nepoznat do samog kraja.

 

Ahtisarijeva misija je propala, a njegovi mentori i navijaci postaju sve
nervozniji. Navedimo primera radi veoma indikativno vajkanje Mise Glenija
bivsem ambasadoru  SAD u Beogradu Viliamu Montgomeriju, u poruci od 7.
decembra : "Ozbiljno sam zabrinut za situaciju oko Kosova. medju nama budi
receno, Martijev ucinak duboko me je razocarao." 

 

Eto nam jos jedne dobre vesti.

 

Slobodanka Borojevic
E-Mail: [EMAIL PROTECTED]   
 <http://serbianna.com/columns/borojevic/>
http://serbianna.com/columns/borojevic/

 

 

Одговори путем е-поште