Zarad konačnog pomirenja, istoričari moraju da utvrde sve činjenice o ratu 1941-1945.
Pobednici (ne) pišu istoriju Nije nikakvo čudo, što se u nekim dnevnim listovima i sada često javljaju suprotstavljene strane iz Drugog svetskog rata, nudeći svoja kazivanja iz vremena 1941-1945. godine. Do sada je bila prisutna ona - "Da pobednici uvek pišu istoriju", pa je, posle promena u društvu i sistemu, došla do izražaja i druga strana, upravo ljudi koji tvrde da do sada nisu smeli ni šaputati, a kamoli slovo zapisati. Sada se piše slobodno, nabrajaju se stratišta, cifre ubijenih su stravične - zaprepašćujuće, tako da ni sami notari nisu sigurni u to šta nude štampi u vidu istine. Ovo se odnosi na obe sukobljene strane u četvorogodišnjem krvavom obračunu u nesretnoj zemlji Srbiji! Priča za "Zlatnu palmu" Od kada su srpski poslanici izglasali onaj zakon o pomirenju (ko i sa kime?) od tada su se i kazivanja o zločinima pojačala! Mene bi, kao pripadnika jedne strane u tom krvavom ratu posebno interesovalo, da li je nakon usvajanja tog zakona, bilo gde u Srbiji zabeleženo, da su se dva Srbina - partizan i ravnogorac - negde sreli i na osnovu ovog Markovićevog zakona, srdačno onako po srpski izgrlili i iscelivali, praštajući jedan drugome četvorogodišnje"bratsko ratovanje"? I, da li je ovakav zakon stvarno doprineo mirenju? Ako ima negde u Srbiji makar jedan takav primer - ja bih zamolio poštovanog Emira Kusturicu, da na tu temu snimi jedan film - jer ovakav zakon ne može imati nikakvo pokriće kao zakon. Zalud su se poslanici danima "mučili " i dnevnice grdne ubirali, kako bi ovaj zakon izmirio davno izmirene! Verujem da bi takav jedan film, na svim mogućim festivalima dobio najveću nagradu a možda i Nobelovu za mir! A deo istorije ovoga naroda u ovom vremenu - potpuno je izbrisan! Puj, pike ne važi, valja krenuti iznova, samo se treba ponovo i danas opredeljivati ko i sa kime? Zašto sam počeo ovako? Iskreno da kažem, nekoliko puta do sada, imao sam prilike da se obratim štampi s predlogom - da odgovorni i savesni ljudi, a to znači isključivo istoričari, već jednom načnu i obrade ovaj nesrećni period našeg srpskog međusobnog obračuna. Vreme je zar ne? Ne treba nikome braniti da kaže svoju istinu a istine su - videćete sporne! Prvi primer: list Politika 11. decembar 2006. godine sa naslovom "Lazar Jovanović nije streljan" ili "Između srpa i čekića" (27.11.) gde se tvrdi da je taj isti Lazar Jovanović sa 105 osoba - streljan zbog ratnih zločina! A Lazar, veliki umetnik, doživljava na "katolički Božić u Rimu 1952. godine, najveće počasti". Taj veliki umetnik umire od srca nakon održanog koncerta 26. marta 1962. godine u gradu Ovideji, kazuje gospođa Jelena Spasić, pa čak i svoju ulicu ima u Zemunu! To bi značilo da su verni čitaoci obmanuti kako je Lazar streljan, što ostavlja i posledice na čitaoca ali i na novinu! Ili drugi primer - naslov "Žrtava oslobodilaca ipak je bilo"? Tu su ukrstili koplja, arh. Slobodan Đurić i Marko Kočović, ubeđujući čitaoce, kao da nije bilo - odnosno da je bilo žrtava? A žrtava je bilo na obe strane, čak i na hiljade! Tužno je i tragično, posle 60 godina od oslobođenja licitirati sa brojem žrtava koje se broje i na desetine hiljada! Zar nismo u stanju utvrditi, koliko je ubijeno (nestalo) građana u ovoj ubijanoj Srbiji? Na čemu rade istoričari - kako da pomognu? Materijalne pogreške Došla mi je do ruku "Čitulja ubijenih od komunista u srezu kolašinskom 1941 - 1948. godine". To je zapravo registar svih stradalih od partizana u ovom vremenu pa su tu knjigu obradili Predrag T. Šćepanović i Momčilo J. Kljajić. U njoj su prikazane fotografije stradalih uz komentar o svakoj osobi. Iskreno reći, to je pohvalno, posebno tamo gde je rečena istina bez obzira o kome se radi. Zašto da poubijani nemaju pravo da se zna kako su i zbog čega umirali, bez obzira na kojoj su strani bili? Pa, ipak, i ta knjiga "Čitulja" kao i mnoge knjige takve vrste, daju proizvoljne podatke o stradalim. Može se zaključiti da i tu ima dosta propusta i da su mnoge osobe koje su na bilo koji način stradale, opisane isključivo kao žrtve komunista, a komunističkih žrtava je bilo! Evo i nekoliko primera kako su površno svrstavali i stradalnike po logorima, koji su umirali prirodnom smrću ili streljani od Nemaca kao npr: Nahod Peković, interniran u nemački logor Lamija - Grčka. Takođe je streljan od strane Nemaca, Ilija M. Obrenović iz Blatine. Oduzeo je sebi život vešanjem u logoru Mathauzen, zatim Damjan Adžić iz Trebaljeva, umro je u nemačkom logoru Solun i još mnogi. Svi su oni prikazani kao žrtve komunista, a nisu! I da ne nabrajam, takvih slučajeva ima više. Želim da ponovim, žrtava je bilo dosta na obadve strane, mnogo je stratišta, mnogo je Vranića, Pasjih grobalja, "Breza" sela Drugovac i na stotine mesta širom Srbije i Crne Gore! Zato i pišem i navodim neke od primera i molim - da se ISTORIČARIMA omogući, da se naše bratoubilačke sekire duboko zakopaju, da se uskrati nekim tzv. političarima i nazovi istoričarima trovanje srpske dece - jer ovako ne stižemo nigde, osim u grotlo pakla! Milivoje M. Grandić, Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/
