*SRPSKI OBIČAJNI KALENDAR * *Piše: Mile Nedeljković *
*BADNJI DAN* Od svih praznika tokom godine, kao i tako raznovrsnih i lepih običaja koji ih prate, Badnji dan se izdvaja po načinu svetkovanja, živopisnosti obrednih radnji i značenjima koja sadrži. Kao što je krsna slava osobeni i prepoznatljivi znak za Srbina, tako je i badnjak naročita srpska običajna odlika. Posmatran u ovoj ravni, gledan očima čoveka koji je živeo pre pet hiljada godina, Badnji dan se čini kao prastari praznik izbavljenja od pomora, kao prava svetkovina borbe za život. U studenom okruženju, okovan zimom i ledom, svele i mrtve prirode oko sebe, u danima koji su tako okraćali da se čini da će prevladati beskonačna noćna tama, uz sve dalje sunčevo svetlo i njegovu zgaslu i nedopiruću toplinu, čoveku davnine se nametao utisak kraja sveta i veka i neizbežne smrti. Prevaga sila tame i podzemnog sveta u tim danima je očigledna, te se čini da je došlo poslednje vreme. I kao što sa očajanjem počinje pravi optimizam, i u beznađu zaiskri podsticajna nada, tako u zimskoj kratkodnevici, ljudskim dejstvom nastaje prevratna borba. Sečom badnjaka, čiji je koren u donjem, čoveku nenaklonjenom svetu, njegovim prinošenjem na žrtvu, razgorevanjem na ognjištu pojačava se čistilačka snaga i životodavno dejstvo vatre, kao pripomoć Suncu, sa željom da bude onoliko života koliko se sa badnjaka roji varnica. Samo pregorevanje badnjaka je taj delbeni čin početka pobede nad mrakom i smrću i novo raspretavanje života. Na ovakav zaključak upućuje samo značenje reči badnjak. Po indoevropskoj mitološkoj predstavi, u korenu drveta sveta je podzemna zmija (neman što preti da uništi svet), koja se može samo ognjem uništiti. Takva zmija, imenovana kao Ahi Budhna, na više mesta je opisana u "Rigvedi", drevnoj indijskoj knjizi religioznih himni. U vedskom, kao najstarijem poznatom indoevropskom jeziku, nazvanje ove zmije znači: zmija dubine (osnove ili korena), gde je budhna: dubina, i ahi: zmija. Ahi je isto što u drevnogrčkom ehis, avestinskom aži, drevnoslovenskom ož (otuda i aždaha: zmaj), a budhna ima isto značenje kao i avestinsko buna, drevnogermanski bodam, nemački boden, ili starogrčki pidmen, dok na paliju, književnom jeziku nastalom na osnovu vedskog, bunda znači: koren drveta. U rečima budhn (staroindijski) i dubhn (praslovenski), koja znači: dubina, nije samo zvukovna sličnost. Ovome u prilog ide i grčki mit o Pitonu, zmijolikom sinu Geje (Zemlje) i Tartara (podzemnog bezdana). Grozomornog Pitona, zato što je uništenjem pretio ljudskom rodu, ubio je Apolon i sahranio ga u Delfima pod kupastim kamenom koji je smatran za središte sveta, načinivši na tom mestu proročko svetilište i ustanovivši pitijske igre, u spomen na ovu pobedu. Po tome su, kako je ustanovio ruski naučnik V.N. Taporov, deo istoga mitološkog niza starogrčki Piton, drevnoindijski Ahi Budhna i srpski badnjak. Tako badnjak oličuje borbu protiv uništenja, što je odslikano i u srpskim običajima i obredima oko njega. Prigorevanje badnjaka, po Čajkanoviću, predstavlja ritualno spaljivanje božanstva plodnosti, koje se istog trena ovaploćuje u novom božanstvu kao Božić. Zato se i verovalo da ostaci, glavnje i pepeo badnjaka, kao spaljenog božanstva, zadržavaju čudotvornu moć. Posebno je značajno da su za ovaj praznik svi članovi domaćinstva morali da budu na okupu, što je jačalo porodičnu svezu, kao i integrativnu, vaspitnu i socijalnu funkciju porodice. Tim više što je svaka porodica onaj trenutni sastav koji čini sponu između predaka i budućih potomaka. Gubljenju običaja, sa druge strane, što je i danak modernoj civilizaciji i urbanizaciji, doprinelo je i naglo drobljenje i predvajanje porodice. Ako tome dodamo da na stotine hiljada porodica nemaju svoga stana i ognjišta, i da ih još toliko stanuje u iznajmljenim, dakle tuđim, stanovima, onda je lako razumeti zašto su običaji gubljeni ili sužavani na simboličnu meru. Usled toga je Badnji dan najčešće proslavljan prigodnim posnim jelom, hrastovom grančicom koja podseća na badnjak, nevelikom rukoveti slame kao zamenom zanekadašnji naramak i obaveznim orasima koji su praostatak drevnog verovanja u duše predaka. Badnji dan je nepokretni praznik i pada uvek 6. januara (24. decembra po starom kalendaru). NJegovo svetkovanje počinje sečenjem badnjaka, koji se po pravilu odseca u osvit samog praznika, pre izlaska sunca. Za badnjak se seče uglavnom hrastovo drvo, a može i cerovo ili graničevo. Nije teško prepoznati ostatke starog slovenskog obožavanja drveća, u načinu ophođenja prema badnjaku prilikom seče: kad se pristupi drvetu od koga će se seći badnjak, ono je obavezno pozdravljano, najčešće sa: "Dobro jutro badnjače, i čestit ti Božić!", pa je posipano žitom donetim od kuće u rukavici, a ponegde je badnjaku donošen i posebni obredni kolač. Očito, u badnjaku je personifikovano živo i božanstveno biće. Badnjak se seče sa istočne strane i pazilo se na to da odsečen padne na istočnu stranu, što je postizano tako jer je poslednji udarac sekirom zadavan sa zapadne strane. Ako se ima u vidu značaj i simbolika strana svet u narodnom životu i verovanjima, onda je shvatljivo da Badnjak simboliš božanstvo sunca i životodavne vatre. Pazilo se na to da je sečenje badnjaka potrebno obaviti ćuteći, jer je ćutanje bitan preduslov uspeha magijske radnje. Prvi iver od badnjaka nije smeo da padne na zemlju, čime bi izgubio delotvornu moć, već je hvatan rukom, a imao je višestruku namenu: njegovim stavljanjem u karlicu trebalo je omogućiti da se u njoj skuplja kajmak debeo kao iver, ili, ako se stavi na košnice, da niko ne može pčelama da naudi, a verovalo se i u lekovitost vode u koju je prvi iver potopljen, pa su je oboleli pili radi ozdravljenja. Ni badnjak, pri padu, nije bilo poželjno da padne na zemlju, već ga je onaj što ga seče dočekivao na rame. Negde se seče jedan badnjak, negde su sečena dva ili tri a ponegde onoliko badnjaka koliko je muških glava u kući. Badnjak je nošen kući na ramenu, a pridržavan je rukom koja je morala biti u rukavici. A kad se svi poslovi podmire; badnjak je uveče unošen u kuću. Ponegde, kao u Aleksinačkom Pomoravlju, badnjak je i oblačen, obavijan u žensku košulju, da bi se množili ženski jaganjci. Pri unošenju badnjak je posipan kukuruzom, da bi godina bila rodna. Kad ga stave na ognjište, ukućani su ga darivali večerom i celivali, a tek potom je potpaljivan. Važnu ulogu u badnjedanskom običaju ima slama koja se unosi u kuću. Pošto bi obišao sa slamom oko kuće, praćen od kućne čeljadi, koja je za njim pijukala, nagovešćujući time želju da se izleže što više pilića, onaj ko nosi slamu razastre je po podu. Budući da su Badnji dan sve stolice iznete iz kuće kao sofra će poslužiti pokrovac položen na slamu, a svi ukućani, obavezno izuveni, podsedaće po slami. Kad se od badnje danske trpeze izdvoji deo namenjen precima, a ponegde vuku ili Đermanu, i razbacaju po uglovima orasi, može se pristupiti badnjedanskoj večeri koja je, razume se, posna. U badnjedanskoj noći se peče božićna pečenica (veselica), namenjena sutrašnjem danu - Božiću. Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Onome ko to prvi spazi je pripadala nagrada od domaćina, a sam trenutak pregorevanja domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. U staro vreme se znalo kad počnu pucnji da se razležu, badnjaci, znači, prispevaju. U mnogim krajevima, u Crnoj Gori pogotovu, držalo se da bi bilo sramota tad - ne pucati! __._,_.___
