Otvoreno pismo prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću Poštovani gospodine, visosti, ili jednostavno prijatelju Aleksandre Karađorđeviću, Pošto su autoritativni državnici svi okupirani pisanom problematikom, rešila sam da se obratim Vama za pomoć, kako bismo svi učinili nešto korisno te oslobođeni glavnih grehova jednih prema drugima, krenuli dalje, u neki, možda još bolji, ustav, na primer.
Tiče se dugogodišnjeg društvenog problema koji, verujem, tišti ne samo one koji
su bili direktne žrtve, već i one koji su te davne 1944. iskoristili "kuku i
motiku" ne odmah za obnovu razrušene zemlje, već za nezapamćeno regrutovanje
državnih neprijatelja, vrlo često i u redovima državnih prijatelja. Ta
regrutacija je, verujem na reč precima, završena hicima čija je žrtva bio i moj
deda po majci Boško Jokić, pravnik po struci, tada na službi u Ministarstvu
unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije u Beogradu. (Deda Boško je bio sin
Koste Jokića, ađutanta kralja Petra Prvog Karađorđevića. Kažu da je kralj Petar
Prvi bio prisutan na sahrani mog pradede Koste.) Deda se 24. novembra 1944.
javio kući za slavu, a od 27. novembra 1944. jedini trag vodi samo do naših
srca. Potomstvo mu je lepo zahvaljujući Moši Pijade koji se zauzeo da se
porodice "državnih neprijatelja" ne ubiju i da, eto, posle toliko godina,
dobijemo šansu i ponizno zamolimo za mošti svojih predaka i sahranimo ih kako
dolikuje, svako prema svojim običajima. Oslanjajući se na taj trag u sebi,
prepoznala sam da biste Vi možda mogli pomoći da se naši mrtvi nađu.
Čovek, Vi, koji je, kako nam je to vodič nedavno pri obilasku dedinjskog
kompleksa lepo ispričao, rešio da u porodičnoj kapeli svoje uvažene familije
Karađorđević ostavi rupu od jednog sličnog hica na krovnoj zidnoj ikoni sveca
da stoji kao nauk budućim generacijama, verujem da zna da ljudsko srce sa
rupama nije zid i da, ponekad, nečiji vrlo mali lep gest ili lepa reč mogu
toliko toga da učine da se rupe zapuše, kako bi u sledećim godinama zarastale i
zarasle.
Čovek, Vi, koji je na lepoj zelenoj engleskoj travi rešio da ostavi poslednje
ovozemaljsko počivalište partizanke Davorjanke i započne nešto novo na ovim
prostorima - neskrnavljenje gobova - i koji je pre nekoliko godina u jednom
programu Bi-Bi-Sija uspevao da se nosi sa tri engleska novinara, verujem da ima
dovoljno preduslova da kontaktira s kim treba i ponizno zamoli za dozvolu da
srećno preživele porodice ubijenih 1944. saznaju istinu, i to ne da bi se
svetile već da bi sebe prosvetlile.
Prošlo je mnogo godina od kako živite u Beogradu, pa verujem da ćete ovom
dopisu posvetiti dužnu pažnju. Za dobro svih nas.
On ne zahteva perfektno znanje srpskog jezika. Zahteva samo perfektno srce.
Jasna Simonović-Zagorac
_____
<javascript:history.back(1)> VRATI NA NASLOVNU STRANU
http://www.politika.co.yu/
image001.gif
Description: GIF image
