Буђење Русије
Владимир Путин игра на сигурно. Кад је пред америчким министром одбране и
немачком канцеларком напао политику Вашингтона, оптужујући суперсилу да
прекомерно употребљава оружје и да крши међународно право, то није била партија
„руског рулета” из које играч може да изађе само са метком у глави. Био је то
добро промишљен потез. „То је до сада најдрскија објава припреме постсовјетске
Русије да се учврсти на светској сцени”, пише колумниста „Вашингтон поста”
Чарлс Краутхамер, један од многобројних западних коментатора који су шокирани
Путиновом изјавом. Став руског председника, тврди Краутхамер, такав је због
великих прихода од нафте и гаса, због тога што је „учврстио диктаторску власт у
земљи” и што су „и руске и западне компаније капитулирале кад им је он отео
имовину”.
Путин је, објашњава он, „пуки мафијашки дон, који је за себе и своје пријатеље,
углавном из КГБ-а, преузео економске ресурсе и политичку моћ земље”. „Он своју
визију руског националног интереса – одлучност и експанзионизам – промовише
тако што у дипломатији изазива водећу силу како би ојачао снагу своје земље.”
Ни руски коментатори нису остали дужни. „Ако се у разговору са Западом настави
са ’повишеним тоновима’, наши адути остају: нуклеарни потенцијал, самосталност
у снабдевању енергентима и статус великог светског извозника енергената,
повећавање златних и девизних резерви, као и више праваца у спољној политици,
који омогућавају да се, у случају потребе, Русија преоријентише на сарадњу са
Кином, Индијом и другим утицајним ’источним’ државама”, пише тиражна
„Комсомолска правда”. Исти лист, близак властима, наводи да ће пред гласање у
Савету безбедности УН о Косову, „хладни рат” Запада против Руске Федерације
„аутоматски од Срба направити савезнике Руса”.
То што Москва инсистира да решење за Косово и Метохију мора бити прихватљиво и
за Београд не мора да значи да ће се она борити за српске интересе – као велика
сила Русија првенствено брине о сопственим интересима – али на случају Косова
они се могу поклопити. Ипак, док се већина Срба нада руској помоћи, мало је
оних који је заиста и очекују. Узрок томе је искуство из последње деценије
двадесетог века, а пре свега оно из 1999. године, када Русија није оштрије
реаговала на бомбардовање СР Југославије, што многи и у Русији и у Србији
сматрају доказом да Москва не може или не жели да „помогне”. Одговорност је
тада била и на Београду, јер упркос увреженом мишљењу, режим Слободана
Милошевића није био „савезник” Кремља. Напротив, тадашња српска власт изиграла
је неколико пута покушаје руске дипломатије да непосредније утиче на развој
догађаја у бившој Југославији.
Садашња ситуација нешто је другачија. Русија је економски и политички јача него
пре осам година, а питање статуса Косова не решава се ратом, већ преговорима. А
ни Русија ни САД не морају да се изложе ризику од отвореног сукоба због мешања
у косовски проблем. На путу да постане политички и економски стабилна, Србија
је свесна и да мора да буде одговорна према онима од којих тражи заштиту,
свеједно да ли је у питању Русија, САД, НАТО или Европска унија. Једноставно
речено, ниједан од ових кључних светских играча неће своју снагу заложити за
некога ко не поштује и његово мишљење.
У Србији неки то називају диктатом силе и прибојавају се да ће Руси Косово
искористити да би од Американаца добили неку корист за себе, било да је то
проширени утицај на непризнате републике на територији бившег Совјетског Савеза
или нешто друго. Да ће трговине бити уверен је и балканолог Артјом Улуњан са
Института за општу историју Руске академије наука. „Немојте бити у заблуди.
Русија ће трговати са САД”, упозорава он, али не каже шта би то Вашингтон могао
да понуди све јачој Русији.
Ипак, ни трговина Русије и Сједињених Држава не мора сама по себи да буде
против Србије. Напротив, штетно може да буде само ако у тој трговини ниједан од
трговаца не буде заступао њене интересе.
Владимир Радомировић
http://www.politika.co.yu/
