U VRTLOGU - VLADISLAV JOVANOVIĆ Prijatelji koji to nisu
Marti Ahtisari, predstavnik generalnog sekretara UN, nije samo unapred odlučio o pitanju budućeg statusa Kosmeta, usmeravajući ga punim jedrima ka nezavisnosti, nego je i odredio redosled poteza u kratkoj partiji šaha koju igra sa Srbijom, najavljujući da će, posle očekivanih beznadežnih razgovora u Beču, podneti svoj konačni predlog Savetu bezbednosti, od kojeg očekuje da ga usvoji. Prejudicijator je prejudicirao. Da Srbiji i Srbima na Kosmetu ne bi ostavili nikakav manevarski prostor i iznudili njihovu pomirenost sa gubitkom Kosmeta, zapadni režiseri sadašnje politike agresije na Srbiju - SAD, NATO i EU - jednodušno su i bezrezervno podržali Ahtisarijev plan, a u Srbiji i među kosmetskim Srbima nastoje da maksimalno mobilišu svoje istomišljenike i nameštenike da zauzmu pozitivan prilaz prema Ahtisarijevom planu, da u srpskoj javnosti poseju sumnju u izvodljivost i opravdanost očuvanja Kosmeta i da plediraju ne samo za dizanje ruku od njega kao nezahvalnog tereta za Srbiju već i da Srbija bude prva koja će priznati nezavisnost svoje južne pokrajine. Zapadnim režiserima teritorijalnog umanjenja Srbije nipošto ne odgovara jačanje nacionalne i državne svesti srpskog naroda, što kaštiguju kao nacionalizam i šovinizam, i čine sve da se on razduhovi, odvoji od svojih tradicija i uputi bezličnim stazama mondijalizma. Opravdano smatraju da bi tako raskorenjen srpski narod lako pristajao na sve ponižavajuće i nedobronamerne zahteve Zapada, uključujući i dezintegraciju sopstvene države. Imajući sve to u vidu, nameće se pitanje zašto se naša politička elita, posebno ona u domenu vlasti, i dalje ustručava da popu kaže pop, a bobu bob. Umesto toga, ona države i organizacije koje kontinuirano i otvoreno rade na rasparčavanju Srbije nastavlja da predstavlja kao prijatelje Srbije. Ako je besprimerno zalaganje za oduzimanje znatnog dela teritorije jedne zemlje prijateljsko ponašanje, šta je onda neprijateljsko? Treba li da nas iste te snage ponovo bezdušno bombarduju pa da ih prekvalifikujemo u neprijateljske? Nesumnjivo je da je najveći interes Srbije i srpskog naroda da pomenute zapadne snage ima kao svoje stalne i pouzdane prijatelje. U vitalnom je interesu Srbije da što pre postane punopravni član EU i da održava i jača uzajamno korisne veze sa NATO-om. Ali, ne po svaku cenu! Naročito ne po cenu odricanja od Kosmeta ili njegovog oduzimanja na protivpravan način, radi stvaranja još jedne albanske države. Ako bi SAD, NATO i EU ostali pri takvom cilju i u tom pravcu nastavili da vrše na Srbiju neprincipijelne pritiske ili budu pokušavali da je potkupe ili uvrede nekom kompenzacijom, naša politička elita, a pre svega zvanična vlast, treba da pređe Rubikon i da im što pre otvoreno i bez ostatka saopšti: ako Srbija mora da bira između Kosova i EU, izabraće Kosovo i zahvaliti na pozivu u EU; ako treba da bira između prijatelja koji žele da joj amputiraju njenu južnu pokrajinu i drugih koji pružaju podršku njenom teritorijalnom integritetu i suverenitetu, izabraće ove druge. Prijateljstava sa zadrškom ili zadnjom namerom treba da se klonimo. Interesi u svakom prijateljstvu treba da budu uzajamni, a namere iste. Ako toga nema, nema ni prijateljstva. Najopasnije je lažno prijateljstvo, jer nije odmah raspoznatljivo i lako se pretvara u Trojanskog konja. Prelazak preko Rubikona u sugerisanom smislu ne bi značio gubitak perspektive Srbije za ulazak u EU, već, obrnuto, njeno očuvanje, jer je za zapadne sile Srbija ipak važniji ulog od Kosmeta i one bi, zbog vlastitih interesa i dosadašnjih političkih investicija na Balkanu, morale da koriguju svoju proalbansku politiku i zauzmu uravnoteženiju poziciju, blizu međunarodnom pravu, Povelji UN i Helsinškom Završnom aktu. http://www.glas-javnosti.co.yu/
