U VRTLOGU - VLADISLAV JOVANOVIĆ

Prijatelji koji to nisu

Marti Ahtisari, predstavnik generalnog sekretara UN, nije samo unapred odlučio 
o pitanju budućeg statusa Kosmeta, usmeravajući ga punim jedrima ka 
nezavisnosti, nego je i odredio redosled poteza u kratkoj partiji šaha koju 
igra sa Srbijom, najavljujući da će, posle očekivanih beznadežnih razgovora u 
Beču, podneti svoj konačni predlog Savetu bezbednosti, od kojeg očekuje da ga 
usvoji. Prejudicijator je prejudicirao.

Da Srbiji i Srbima na Kosmetu ne bi ostavili nikakav manevarski prostor i 
iznudili njihovu pomirenost sa gubitkom Kosmeta, zapadni režiseri sadašnje 
politike agresije na Srbiju - SAD, NATO i EU - jednodušno su i bezrezervno 
podržali Ahtisarijev plan, a u Srbiji i među kosmetskim Srbima nastoje da 
maksimalno mobilišu svoje istomišljenike i nameštenike da zauzmu pozitivan 
prilaz prema Ahtisarijevom planu, da u srpskoj javnosti poseju sumnju u 
izvodljivost i opravdanost očuvanja Kosmeta i da plediraju ne samo za dizanje 
ruku od njega kao nezahvalnog tereta za Srbiju već i da Srbija bude prva koja 
će priznati nezavisnost svoje južne pokrajine.

Zapadnim režiserima teritorijalnog umanjenja Srbije nipošto ne odgovara jačanje 
nacionalne i državne svesti srpskog naroda, što kaštiguju kao nacionalizam i 
šovinizam, i čine sve da se on razduhovi, odvoji od svojih tradicija i uputi 
bezličnim stazama mondijalizma. Opravdano smatraju da bi tako raskorenjen 
srpski narod lako pristajao na sve ponižavajuće i nedobronamerne zahteve 
Zapada, uključujući i dezintegraciju sopstvene države.

Imajući sve to u vidu, nameće se pitanje zašto se naša politička elita, posebno 
ona u domenu vlasti, i dalje ustručava da popu kaže pop, a bobu bob. Umesto 
toga, ona države i organizacije koje kontinuirano i otvoreno rade na 
rasparčavanju Srbije nastavlja da predstavlja kao prijatelje Srbije. Ako je 
besprimerno zalaganje za oduzimanje znatnog dela teritorije jedne zemlje 
prijateljsko ponašanje, šta je onda neprijateljsko? Treba li da nas iste te 
snage ponovo bezdušno bombarduju pa da ih prekvalifikujemo u neprijateljske?

Nesumnjivo je da je najveći interes Srbije i srpskog naroda da pomenute zapadne 
snage ima kao svoje stalne i pouzdane prijatelje. U vitalnom je interesu Srbije 
da što pre postane punopravni član EU i da održava i jača uzajamno korisne veze 
sa NATO-om. Ali, ne po svaku cenu! Naročito ne po cenu odricanja od Kosmeta ili 
njegovog oduzimanja na protivpravan način, radi stvaranja još jedne albanske 
države. Ako bi SAD, NATO i EU ostali pri takvom cilju i u tom pravcu nastavili 
da vrše na Srbiju neprincipijelne pritiske ili budu pokušavali da je potkupe 
ili uvrede nekom kompenzacijom, naša politička elita, a pre svega zvanična 
vlast, treba da pređe Rubikon i da im što pre otvoreno i bez ostatka saopšti: 
ako Srbija mora da bira između Kosova i EU, izabraće Kosovo i zahvaliti na 
pozivu u EU; ako treba da bira između prijatelja koji žele da joj amputiraju 
njenu južnu pokrajinu i drugih koji pružaju podršku njenom teritorijalnom 
integritetu i suverenitetu, izabraće ove druge.

Prijateljstava sa zadrškom ili zadnjom namerom treba da se klonimo. Interesi u 
svakom prijateljstvu treba da budu uzajamni, a namere iste. Ako toga nema, nema 
ni prijateljstva. Najopasnije je lažno prijateljstvo, jer nije odmah 
raspoznatljivo i lako se pretvara u Trojanskog konja.

Prelazak preko Rubikona u sugerisanom smislu ne bi značio gubitak perspektive 
Srbije za ulazak u EU, već, obrnuto, njeno očuvanje, jer je za zapadne sile 
Srbija ipak važniji ulog od Kosmeta i one bi, zbog vlastitih interesa i 
dosadašnjih političkih investicija na Balkanu, morale da koriguju svoju 
proalbansku politiku i zauzmu uravnoteženiju poziciju, blizu međunarodnom 
pravu, Povelji UN i Helsinškom Završnom aktu.

 

 

http://www.glas-javnosti.co.yu/

 

 

 

 

Одговори путем е-поште