*ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ,* предсједник Народне социјалистичке странке
и посланик «Српске листе»
*ИЗЈАВА ЗА ЈАВНОСТ*
Став предсједника СНП, Срђана Милића, да би референдум о Уставу
био *«ризик
за помирење у Црној Гори»,* само је припрема за завршну политичку операцију
у којој ће ова партија обезбиједити оно што је наговијестила и прије него што
се приступило изради новог Устава – двотрећинску већину за његово усвајање.
Овај став, осим што потврђује скоро поданички однос ове партије према
владајућој већини и озбиљно доводи у сумњу њен опозициони карактер,
обесмишљава и саму институцију референдума. Ако најдемократскији политички
институт какав је референдум може да буде «ризик за помирење у Црној Гори»,
какав то онда мир гарантује политичко насиље којим се обесправљује најмање
једна трећина, а када је о језику ријеч – двије, грађана Црне Горе?
Из става господина Милића проистиче једноставна политичка једначина без
иједне непознате: двотрећинска већина коју, из страха од подјела које већ
постоје, нуди СНП једнако је Црна Гора са црногорским народом као једино
државотворним, црногорским езиком и црногорском црквом, а без иједног трага
о постојању њене српске традиције, и културе, и са сувише значајним бројем
грађана који је не би доживљавали као своју.
Консензус, којем тежи и «Српска листа» која је то и јавно демонстрирала
нудећи алтернативна рјешења на понуђени нацрт Устава а која су заснована
како на историјској истини тако и на крајње озбиљном уважавању актуелних
политичких прилика у Црној Гори, не значи апсолутно повлађивање свему за шта
се опредијели власт. А ако нема консензуса, као што га неће ни бити јер ова
власт тако нешто не познаје, онда се поставља питање: ко је компетентнији да
разријеши дилеме од оних којих се оне највише и тичу – од грађана Црне Горе,
и који је то демократскији метод од референдума.? Додуше, не референдума
какве је навикла да организује и спроводи ова власт, са унапријед
програмираним резултатом до у хиљадити подиок.
Како је још увијек неизвјесна позиција Покрета за промјене када је
ријеч о спорним уставним рјешењима, остаје нам једино да претпоставимо и да
страхујемо да ће СНП, заједно са албанским партијама, бити тај недостајући
тег који ће политичке теразије окренути на страну режима који се јежи и од
саме помисли на Србе у Црној Гори а камоли на њихова права. Сумњам да ће
чланство СНП, уколико још увијек држи до програма и циљева који су их
окупили у овој партији, ћутке прећи преко спремности свога предсједника да,
под изговором «помирења» Црне Горе ископа најдубљи могући јаз међу њеним
грађанима.
