Nefunkcionalnost američke batine i evropske šargarepe
Vilijem Montgomeri
Jedan od naših najinteresantnijih predsednika Teodor Ruzvelt dobio je Nobelovu
nagradu za mir za posredovanje u rusko-japanskom ratu, a Kongresnu medalju
časti (najviše američko vojno odlikovanje za ratnu hrabrost) za svoje akcije u
špansko-američkom ratu. U pismu svom prijatelju u kojem opisuje kako je
postupao sa teškim političkim problemima, on citira staru afričku izreku:
"Govori blago, a nosi veliku batinu i stići ćeš daleko." To je onda postalo
glavno obeležje opisa njegove spoljne politike.
Sto godina docnije i Amerikanci i njihovi partneri u Evropskoj uniji poprilično
su se udaljili od mudrosti koju sadrži ta izreka. Sjedinjene Države se sve više
isključivo oslanjaju na deo koji se odnosi na batinu, dok su se zemlje Evropske
unije u istoj meri odlučno koncentrisale da govore blago (i ne nose uopšte
nikakavu batinu).Iako su naši različiti pogledi bili nekako maskirani i umereni
zajedničkim neprijateljem -Sovjetskim Savezom, kraj hladnog rata i ukidanje
Varšavskog pakta značili su i prestanak takvog uzdržavanja sa potencijalno
ozbiljnim posledicama.
Tokom hladnog rata (pa čak i sada) Sjedinjene Države su trošile daleko više na
odbranu po glavi stanovnika nego ijedna druga članica NATO. Kongresna kritika
tog dispariteta dovela je, između ostalog, do osnivanja specijalne kancelarije
u Stejt dipartmentu, koja je imala isključivi zadatak da podstakne "podelu
tereta" sa našim bivšim NATO saveznicima. Kancelarija nikad stvarno nije uspela
da ostvari nešto što bi podsećalo na paritet, pošto su evropske zemlje stalno
finansirale socijalna pitanja kao viši prioritet. Osećale su se ugodno
uživajući pod kišobranom nuklearnih i konvencionalnih snaga koje su obezbedile
Sjedinjene Države. To je, takođe, omogućilo krhkom cvetu zvanom Evropska unija
da raste i cveta. Tokom tog perioda, i pored izvesnih protesta (naročito
Francuske), Sjedinjenim Državama je bilo dozvoljeno da usmeravaju i dominiraju
kursom NATO i u njegovoj politici prema Sovjetskom Savezu. Evropa je bila
zadovoljna da igra drugorazrednu ulogu, sv!
e dok je razvijala svoje ekonomske potencijale i kohezivnost Evropske unije.
Kolaps komunizma bio je prekretnica u transatlatntskim odnosima. Sjedinjene
Države su postale po difoltu jedina svetska supersila zbog svoje neosporene
vojne moći. Međutim, to je istovremeno bio i početak doba Evropske unije
(uključujući i ponovno ujedinjenje Nemačke) i sve većih zahteva velikog dela
članica da Unija preuzme isti stepen političke moći i uticaja u svetu kao
Sjedinjenje Države. Unija nije više bila zadovoljna time da ima samo značajnu
ekonomsku moć i uticaj. Nestankom pretnje zvane Sovjetski Savez, Unija nije
više želele da bude druga violina u spoljnopolitičkoj melodiji Sjedinjenih
Država.
U isto vreme kad se taj jaz proširivao, Evropska unija je razvila i čvrsto
uspostavila koncept "blage" sile. To znači da se zemlje podstiču pozitivnim
primerima i nagradama da dobrovoljno menjaju nedemokratsko ponašanje. To je
funkcionisalo izuzetno dobro u centralnoj i istočnoj Evropi tokom njene
demokratske tranzicije u pravcu evropskih standarda. EU je koristila u osnovi
isti prilaz u ophođenju i sa zemljama van svoje oblasti, kao što su Rusija i
Iran. Ukratko rečeno, Evropa naglašava "šargarepe", a Sjedinjene Države
"pretnju".
Koliko su se ta dva puta duboko razlikovali pokazala je administracija
predsednika Džordža Buša. Iako je odluka da se izvrši invazija na Irak bila
samo šlag na torti, realnost je takva da su nas potpuno razdvojile ostale
unilateralne akcije Bušove administracije (ukidanje članstva u Međunarodnom
krivičnom sudu; odbacivanje Kjoto sporazuma o globalnom zagrevanju; nametanje
unilateralnih tarifa za čelik iz EU; i preduzimanje unilatreralnih,
nedemokratskih akcija u ratu protiv terora). Iznenada, ostala pitanja kao šti
su naš različit stav prema smrtnoj kazni, važnosti sprečavanja globalnog
zagrevanja, kulturi oružja u Sjedinjenim Državama i razlici između sve
religioznije Amerike i sve manje religiozne Evrope izgleda da su potvrdila da
smo bili dva sveta. Tu smo upravo danas, duboko podeljeni okeanom razlika.
To je veoma opasno. Svet je danas daleko manje stabilno mesto nego ikada pre.
Regionalne sile kao što su Rusija, Kina, Iran, Severna Koreja ili Venecuela i
ostale jesu u usponu i, takođe, bacaju rukavicu izazova i demokratskoj osnovi
društva i međunarodnim institucijama koje su uspostavljene nakon Drugog
svetskog rata. U osnovi, one nemaju posebnu ideologiju (možda osim Irana), ali
stvarno imaju poglede velike sile iz 19. veka, koncipirane tako da podstaknu
razvoj sopstvene moći na račun drugih uz malo obzira na to šta međunarodne
organizacije žele, ili u šta veruju. Suprotstavljanje tom trendu iziskuje
ujedinjene i kombinovane resurse Sjedinjenih Država i Evropske unije. Kada
radimo zajedno, mi smo daleko moćniji nego svako od nas pojedinačno.
Ironijom sudbine, upravo zbog katastrofe u Iraku, još sam uvereniji da će
Sjedinjene Države ponovo početi da obraćaju pažnju na maksimu Tedija Ruzvelta i
ponovo početi da cene vrednosti "blagog govora" i da rade zajedno sa ostalima
pri odlučivanju kada i kako upotrebiti "veliku batinu". Opekli smo se veoma
rđavo u iračkoj katastrofi i ta trauma usmeriće raspoloženje u Sjedinjenim
Državama ponovo prema centru. U tome vidim stvarnu priliku za narednog
predsednika da afirmniše novi kurs saradnje sa Evropom i da se radi zajedno na
takvim pitanjima kao što je globalno zagrevanje. Naš je problem, pre svega,
filozofske prirode, da se naučimo da budemo strpljivi, da naglašavamo daleko
više postizanje konsenzusa i da se povremeno zadovoljimo manjim - možda daleko
manjim - nego što bismo želeli. Iako ćemo nastaviti, bez sumnje, da se gložimo
oko neprijatnosti kao što je ruska tvrdoglavost u Savetu bezbednosti u širokom
spektru pitanja, stvarno verujem da Sjed!
injene Države mogu i da će napraviti veliki napor da budu kooperativniji
partner u bližoj budućnosti. Drukčije rečeno, moraćemo da prevalimo više od
pola puta da bismo se susreli sa Evropom.
Evropska unija se, na drugoj strani, suočava sa širokim spektrom izazova. Njena
sadašnja struktura apsolutno nije u stanju da svari brz i efikasan proces
donošenja odluka. Malo je verovatno da će se to uskoro promeniti, pošto je
kriza srednjeg doba Evropske unije stvarna i duboka. Štaviše, EU je duboko u
sebi uspostavila preferenciju za "blagu silu" i izbegavanje konflikta. U
nedostatku traume zbog situacije koja bi ličila na iračku, biće veoma teško
nagovoriti zemlje članice EU da se slože oko uravnoteženijeg pristupa sa
mogućnošću upotrebe "vrelike batine".
Ali, čak ni to nije najgore od svega. Evropska unija već više od deset godina
govori o razvoju sopstvnih vojnih kapaciteta. EU ima čak i "EUFOR" koji je
zamenio SFOR u Bosni. Ali, EU je godinama izdvajala za odbranu manje nego što
je bilo potrebno; ona je svetlosnim godinama iza Sjedinjenih Država u smislu
osnovnih kapaciteta i sposobnosti da projektuje ozbiljnu moć. EU ne uspeva ni
da ispuni javno preuzete obaveze u Avganistanu, iako se situacija svakodnevno
opasno pogoršava, jer nemamo dovoljno vojnika da se tamo efikasno nose sa
talibanima.
Ovo je, pored svega, i najgori mogući trenutak da se razmatra povećanje
izdataka za odbranu. Mnoge od glavnih zemalja Evropske unije imaju ozbiljne
probleme zbog kojih nisu apsolutno u stanju da održe mrežu socijalne zaštite, o
čemu su tako ponosno trubile decenijama. Opadanje stope nataliteta, duži
životni vek, ozbiljna stopa nezaposlenosti znače da sve manje i manje radnika
plaće sve veći i veći broj penzionera i ostalih. Sistem iziskuje glavne reforme
koje će sasvim sigurno izazvati mnogo bola i političkih potresa.
Rezultat svega toga jeste da Evropska unija nije spremna, voljna, ili sposobna
da deluje kao pun partner Sjedinjenih Država u predvidivoj budućnosti. To
znači, pak, da jaz između nas neće biti premošćen tako brzo koliko bi trebalo i
da ćemo biti daleko manje efikasni u suočavanja sa otpadničkim režimima širom
sveta, kao i mnoštvom ostalih globalnih izazova.
http://www.danas.co.yu/
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
