Politika

Učtivost Beograda

Dugogodišnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Jugoslavije i Nemačke nalazi 
sličnosti i razlike između slučajeva voditelja Dona Ajmusa u Americi i 
ambasadora Andreasa Cobela u Srbiji

Na prvi pogled, kao da se sve češće gubi veza između dve strane Atlantika.

I to uprkos sve brojnijim mogućnostima za povezivanje koje nude 
internet, jeftinije telefonske veze i drugi oblici instant komunikacija, 
kao i sve brži avioni.

Taj prekid veze je očigledan i u odnosima između Sjedinjenih Država i 
Srbije:

Premijer Koštunica dođe u Njujork i održi govor u Savetu bezbednosti UN 
o problemu Kosova koji je podelio svet. A ipak, ni reč o tom govoru ni o 
tom problemu ne pojavi se u važnijim novinama ili na američkoj 
televiziji i radiju. (Baš u to vreme „Njujork tajms” objavljuje duži 
članak u kojem se vraća odluci Međunarodnog suda pravde da Srbija nije 
kriva za masakr u Srebrenici, te još jedan o presudi „Škorpionima”.)

U međuvremenu, visoki zvaničnici Bušove administracije drže lekcije ne 
samo srpskoj vladi nego i običnim Srbima o apsolutnoj nužnosti – maltene 
„obavezi” – da se odreknu i najmanje pretenzije na Kosovo. U suprotnom, 
saopštili su ovi Amerikanci, Srbija će ugroziti stabilnost, a samim tim 
i mir na celom Balkanskom poluostrvu. I još nešto – takve pretenzije bi 
izbrisale sve šanse Srbije da uđe u Evropsku uniju.

Slični ukori su odjekivali i iz uvodnika nekih istaknutih listova. Za 
nekoliko dana Senat SAD raspravljaće o rezoluciji koja bi podržala 
stvaranje nezavisnog albanskog Kosova. Sve ovo se događa izvan vidokruga 
velike većine američkih građana. Ni reči o tome u američkim medijima.

Umesto toga, vruće teme u zemlji slobodnih i hrabrih trenutno su, 
razumljivo, skupi i neizvesni ratovi u Iraku i Avganistanu; skupe, tek 
započete kampanje za izbor predsednika SAD (u novembru 2008!); sve 
skuplji benzin; saga o voditelju jedne emisije koji je uvredio ženski 
sportski studentski tim sastavljen pretežno od crnkinja. I najnovija, 
sudbina Pola Volfovica, predsednika Svetske banke, koji je iskoristio 
položaj da izdejstvuje astronomsko povećanje plate za svoju devojku.

Možda veze ipak nisu toliko pokidane.

Pogledajte sudbinu Dona Ajmusa, vulgarnog voditelja jedne radijske i 
tv-emisije, koji se sunovratio preko granice pristojnosti. Ajmus, 
66-godišnji belac, drznuo se da opiše ženski košarkaški tim sa Rutgers 
univerziteta koristeći izraz iz slenga koji znači „kovrdžave 
prostitutke”. To je bilo 4. aprila. Posle devet dana bes i gnušanje su 
toliko narasli da su Ajmusovi poslodavci bili prinuđeni da otkažu 
njegovu emisiju, a sam voditelj se ponizno izvinio.

Možda je čitaocima „Politike” teško da ovo povežu, ali ja vidim paralelu 
između akcije i reakcije na Ajmusa u Americi i akcije i reakcije u 
aktuelnom slučaju nemačkog ambasadora Andreasa Cobela u Srbiji. Iako se 
nije spustio na najprizemniji sleng dok je govorio na Forumu za 
međunarodne odnose u Beogradu, 53-godišnji ambasador je zaista dodirnuo 
verbalnu električnu ogradu. Učinio je to nagoveštajem da bi stav srpske 
vlade o Kosovu mogao da dovede u pitanje suverenitet njegovog domaćina 
nad Vojvodinom i Sandžakom – drugim rečima njen teritorijalni 
integritet. Nemac je, po mom mišljenju, prekoračio i granice 
pristojnosti verbalnim napadima na integritet „Politike” i njene glavne 
urednice, optužujući ih da slede tradiciju Miloševićevog režima. Samo su 
ga arogancija i neobaveštenost mogli sprečiti da sazna da je 
Miloševićeva mašinerija urednicu i jedan broj njenih kolega novinara 
smatrala neprijateljima.

U nekom drugom veku Cobel bi zaslužio da bude pozvan na dvoboj, bez 
obzira na diplomatski imunitet. Međutim, reakcija Beograda je bila 
učtiva, skoro uzvišena, ista kao i na ponašanje američkog ambasadora 
Polta i britanskog ambasadora Vordsvorta (koje je bilo drsko, ali ne i 
skandalozno).

Za mene je pravo čudo kako je srpska vlada tako učtiva prema ljudima u 
Beogradu koji imaju veliku finansijsku podršku iz inostranstva, a koji, 
čini se, troše veliki deo svoje energije da napadaju Srbiju. (Aludiram 
na ličnosti kao što su Džejms Lajon, Nataša Kandić, Sonja Biserko i 
ljudi sa B-92.)

Šire gledano, možda ima nečeg u vazduhu, neke vrste povezujuće energije 
koja nagoni gomile radnika da se okupe ispred Svetske banke i viču 
„Ostavka, ostavka” Polu Volfovicu; nešto što tera hiljade Pakistanaca iz 
različitih političkih partija da protestuju zbog toga što je predsednik 
Pervez Mušaraf suspendovao glavnog sudiju; nešto što nagoni 5.000 
Kirgiza da demonstriraju u Biškeku protiv predsednika Kurmanbeka 
Bakijeva što je na sličan način smenio načelnika Generalštaba.

Ljudi koji bolje poznaju savremenu elektroniku i psihologiju mase možda 
bi mogli da objasne ove pojave, za koje verujem da su na neki način 
povezane. Pretpostavljam da to mora da ima neke veze sa povećanjem 
svesti javnog mnjenja, na koje prvenstveno utiču internet, radio i 
televizija, ali i sa danas sve izraženijim osećajem šta je ispravno, a 
šta pogrešno. To objašnjava kakva je veza između reakcija na Ajmusa, 
Cobela i Volfovica, s jedne, i Mušarafa i Bakijeva s druge strane.
**
[objavljeno: 17.04.2007.]



                           Srpska Informativna Mreza

                                sim@antic.org

                            http://www.antic.org/

Одговори путем е-поште